уторак, 01. август 2017.

Monthly post | July 2017




Šolja kafe stoji kraj mene, netaknuta, dok je sestrina već u rukama. Ne pije mi se sad,u ovom trenutku ne..zvezde krase nebo, neka čudna atmosfera je u vazduhu, previše tiha, a opet i previše glasna. Nekako, čudna! Kao da su sve moje misli negde okolo, previše bučne, a opet tako nečujne. Okružuju me svi oni događaji, sve što mi se događalo..a onda shvatim, polako uzmem telefon koji stoji do mene, tačno pored one šolje pune, i dalje netaknute,kafe..da, avgust je. Osmi mesec, od dvanaest, zaplovio je u naše živote, na ne tako poseban način. Ništa specijalno se nije čulo, a ni ne čuje se trenutno..mrtva je tišina. Sabiraju se utisci, polako razmišljam, bar u mojoj glavi, sve što je obeležilo trideset i jedan dan julske euforije. I kako je bilo, ne znam, ali ću vam sve, onako istinski, preneti dole, pa čitajte, šta da vam kažem drugo..

Priština i avanture za koje sam živela, preživela školske dane sa verom u ta čuda koja smo planirale, krenule su odmah, pri samom početku tog čuvenog meseca letnje atmosfere..bilo je lepo, uzbudljivo, zabavno. Po meni, dani bez ikakvih briga, opušteni skroz..mirni i spokojni. Međutim kao i uvek, sve što je lepo kratko traje, tako da se između svega toga, umetnulo i jedno slomljeno srce i još slomljenija devojka, koja je lik osobe kojoj je verovala pronalazila na svakom koraku, svakom uglu, svakoj stolici po kafićima, čak bi je i svetla ispred kuće, na neki način, asocirala na tu osobu..plakala je, Priśtina je onda dobila neki, trenutni, novi oblik, od koga se gadila, ali kojeg je opet volela, jer je to grad koji joj je, na posletku, bar otvorio oči. Lomila se, ali i shvatila da, baš kao što joj je na majici tog dana pisalo, ništa, ama baš ništa, ne traje zauvek. Borila se, stvarno jeste, i sa suzama i sa osmehom..ali znala je jedno, jul će pamtiti, mora, i naravno, ne po negativnim stvarima ! Tako da, odlučila je da ustane, da nastavi, da ne dozvoli da joj neko, nešto, oduzme svu radost, sve ono za što je živela.



Šar-planina i jedno selo na jednoj granici među tri države, nije bilo melem za te rane, ali jeste dobar pokretač da se ti slomljeni delovi, ne spoje, već sakupe na jedno mesto..nije ih sklopila, ostavila ih je takve, ne zato što nije mogla, već zato što nije htela. I to na kraju, nije i bilo deo njenih zadužbina, čekala je, čekala da je nešto pokrene, a onda je shvatila..da život pokrećemo sami. Tamo gore, neka viša i nikad objaśnjena sila, ima ulogu, ali mi pokrećemo nas, mi smo ti koji svom životu dajemo smisao, i kakvo je čudo uopšte čekala, nije znala,ali je odustala. Jer čuda se sama ne stvaraju, ako ih ti ne stvoriš. Ništa se nije napravilo, ako truda za isto nije bilo. Njegov je lik bledio, nestajao, istom brzinom kojom se punila ona cevčica u trenucima kad je brisala sve slike i skrinove četova, isto tako je i on bledio..sa vremenom, nestao.

Uzela je sve u svoje ruke, odlučila da joj jul bude poseban, na što više mogućih načina.. borila se za to, trudila se! Ustajala je kad je htela, noćima ostajala do 5, uz priču, zaboravljala na sve, lutala, ponašala se nalik detetu od četiri godine, ali je živela, julu dala smisao. Upoznala nove drugove, prijatelje..ludovala, uz neku letnju euforiju, na krilima sopstvene ludosti, znala je jedno, u njenim danima nije bilo života toliko koliko je htela ili planirala, ali bilo je nečega..one malene doze radosti..znate, ona mala doza sreće koja nam uvek fali, bila je tu. I to joj je jedino bilo potrebno.

Naravno, život i van cele te moje priče koju sam vam ispričala, postojao je svo vreme i iako na blogu nisam blistala, moram vam priznati da sam ponosna na tekst o Srebrenici koji sam napisala, nemam potrebe glumiti ludilo ili biti skromna, oduševljena sam..najbolje delo koje su ikada moje misli skrojile a prsti otkucali. Titulu najosećajnijeg posta, koji je i Aliu, mrtvu hladnu prema završenim danima osnovne, dirnuo, svakako dobija divna Anja, koja je sa nama podelila iskustvo sa okupljanja starih školskih drugova, nakon punih pet godina..i iako, iako nikad neću žaliti za tim vremenom, u meni se iznenada pojavilo nešto, lepo..neka uspomena. Pročitajte, ali i posetite blog meseca, divna Danica, koja nije puno pisala, ali je i to što je napisala i viśe no kvalitetno bilo, tako da, posetite obavezno. Što se mene tiče, shvatila sam da ne treba puno obećavati, jer isto ja ne ispunim, ali čvrsto Marsi držim palčeve da u nove planove krene jače i upornije, i da veruje u ono što piše. Aktivnost na mom blogu nije blistala, ali su tekstovi bili kvalitetni, i duboko napisani, a to je i moj cilj bio, kao što sam i sama spomenula, inspiraciju neću siliti, a ovo ću mesto pretvorti u moj virtuelni svet, svet gde ću deliti misli, sve ono što me mori i raduje, oni koji vole takvo nešto, ostaće, a ovi drugi, poljubac.
       •postovi tokom jula
story time o najvećem blamu u životu
mišljenje o LGBT populaciji
mini Q&A
Srebrenica
omladina 21. veka




Filmovima nikad kraja, a kako iskreno, ne bih da blebetam o njima u posebnom postu, spomenuću neke od njih ovde, jer je hem zanimljivije, hem je ovo mesečni post, pa heeeejj..što da ne!
    
  Are We OK ? (Tamam Miyiz)
       Turski, primetili ste već, dirljiva priča o dva druga koja se upoznaju na skroz čudan način, tako što jedan od njih sanja ovog drugog, pa ga kasnije sretne u parku..i shvati da je on taj koji je stvoren da mu naslika osmeh na lice i podari mu volju u novo jutro, srećnije i lepše. Emotivci, navalite!
     •link za gledanje, klikom ovde

 Majka noćnih mora !
       Po meni, pravi tinejdžerski..kroz savršeno osmislenu radnju, upoznajete devojku, privlačnu i zgodnu, koja sve svoje sposobnosti koristi na jezivo-čudan način,ali kada naleti na jednog momka i njegovu majku, kraj toj igri je vidljiv. Naučiće vas da svi nisu oni za koje mislimo, da svako nosi bar najmanju masku preko ličnosti za koju mi znamo!
      •link za gledanje,klikom ovde
 
  Skriveno lice
   Inače, ne znam koji je naziv ovog filma, jer su postojala dva, tako da..da, valjda je ovaj. Jako originalna, interesantna i zavodljiva priča, o devojci koja odluči da svom dečku priredi iznenađenje, tako śto mu snimi video poruku kako odlazi, spakuje stvari, i sakrije se iza ormara, tajna soba za koju je samo ona znala, a koju je izgradio pokojni muž bivśe vlasnice, sa misijom da služi tokom Drugog svetskog rata, za skrivanje od nacističkih vojnika.. Međutim, tokom pakovanja, ispada joj ključ i ona ostaje zaglavljena iza ormara, u nemom posmatranju svog dečka koji dovodi devojke, zaljubljuje se u jednu.. i toliko, pogledajte obavezno !
    •link za gledanje, klikom ovde

To je to. Čitamo se u narednim danima! 

4 коментара:

  1. Odajem ti iskreno priznanje za svaki tekst koji si objavila. Niko u ovoj našoj maloj zajednici ne piše tako emotivno, tajnovito, a savršeno lepo. Najiskrenije ti se divim. Znaj samo da čitam sve i da u meni uvek izazoveš posebna osećanja. Ostalo neću komentarisati.
    Go girl! :*

    ОдговориИзбриши
  2. Ja pocinjem da NEMAM komentare na tvoje pisanjem Recicu samo svaka cast! Doprinela si da zaista uzivam.

    Visit me, Gothic

    ОдговориИзбриши
  3. Ja se tebi divim... Koliko ti lepo pišeš. Znači, bukvalno sam ostala bez teksta. Ceo tekst sam pročitala i oduševljena sam njime.

    My blog: Ana's blogger life

    ОдговориИзбриши
  4. Predivan post i jako iskren post. Baš se vidi da nekad u postovima ostaviš dio sebe i to je krasno. Što se mene tiče ovo ljeto samo leti, već mi pred očima bljeska 4.9. kad mi počinje škola, ali zasad se trudim držati oči zatvorene što se toga tiče haha. Filmske preporuke mi se čine zbilja zanimljive, a pogotovo posljednja tj skriveno lice, jedva čekam pogledati taj film , zvuči tako neobično i nesvakidašnje!
    Inače napravila sam dosta promjena na blogu i uvela sam mnoge nove rubrike pa ako imaš volje baci pogled haha.
    -Sara

    vremenskiputnik.blogspot.com

    ОдговориИзбриши