среда, 16. август 2017.

Razvod roditelja | na koji ga način najmanje osetiti ?



Od onog trenutka kad sam ovde i izjavila da ću pisati samo onda kad inspiracije budem imala, trudim se biti maksimalno aktivna kad god osetim onu dozu želje za pisanjem, ali i pored toga, stalno mozgam o temama koje meni najviše leže. Ne želim utapati se u masu onih dosadnih, mojih bivših, tekstova jer smatram da sam takvo nešto davno prevazišla i da moje pisanje sada jednostavno ne može nositi nešto takvo, nije preteśko, prelagodno je, te smatram da sam, zbog forsiranja sebe na pisanje takvih tekstova, donekle i izgubila tu volju za pisanjem pre par meseci, a to sebi svakako nikada neću dozvoliti. Kao i uvek, posle svake se kraće pauze na blogu, vratim skroz sveža, tako sam i ovog puta, raspoložena da sa vama podelim životne situacije i ponovo budem zvezda vodilja mnogima, kako moje greške ne bi ponavio neko od vas i kako bi, onaj isti kamenčić na kom sam ja zapela i pala, vi preskočili i nastavili dalje. U tekstu koji sledi ispod donosim, tačnije vodim vas kroz realan prikaz razvoda roditelja, iz dečje perspektive, kao i to kako ga prebroditi i proći kroz njega na što nežniji način!

   Naravno, znam, svuda u svetu, postoje deca koja nesrećnim putem ostanu bez tog jednog roditelja i beskrajno mi je žao svakog od njih pojedinačno, jer je ta bol neopisiva i niko je nikada ne treba osetiti tako mlad i nejak, međutim ja danas nisam ovde kako bih se obratila njima, što ne znači da nikada i neću, naravno, već sam tu da bih vam prikazala život, iz mog ličnog ugla, ugla devojčice od 14. godina čiji su roditelji razvedeni od kad zna za sebe. Opet, možda moj svet, život, izgleda ovako jer nikad nisam stvarala uspomene sa oba roditelja, pa i ne pamtim ništa, te svakako priznajem da taj raskid porodice boli više kad steknete određene navike, te me nikako ne hvatajte u koštac sa određenim izjavama, jer po stoti put, ja ovo pišem iz moje perspektive, onako kako meni ovo sve izgleda i onako kako sam ja to osetila !
    Napomenula sam, ali opet ću, moji roditelji su probleme imali od mog rođenja, tako da su se razveli kad sam ja imala svega 12 meseci, te se na osnovu ove činjenice lako da zaključiti da nisam bila svesna ničega oko sebe, što je realno i bolje. Na život se lako da prilagoditi, iako ne negiram to da vam kao malom detetu jako često pade pomisao na pamet..hej, pa zašto ja nemam tatu kao ona ili majku kao ovaj dečak ovde..ili zašto se ja ne mogu igrati sa mamom i tatom zajedno ? Međutim, tokom odrastanja sami steknete odgovore na ta pitanja i prihvatite ih, naučite da stvarnost oberučke obgrlite onakvom kakva ona zapravo i jeste i bude vam lakše, više se ne okrećete za ostalim ljudima i naučite živeti lično svoj život, baš takav kakvog vam ga je sudbina uručila. 


    Ko god dobije starateljstvo nad vama, bilo da se radi o muškom ili ženskom roditelju, nikada ne postavljajte pitanja, nalik tome da li se sve tako moralo desiti, jer da nije, sigurno se ne bi tako završilo. U početku kao svaki član porodice koja više ne postoji smatrate da zaslužujete određene odgovore, ali verujte mi, u potrazi za njima nabijate štetu i  sebi i vama dragoj osobi, tako da je najlakše stvari pustiti svojim tokom!

     Nikada sve nije tako crno i nakon svakog razvoda dođe do preporoda, samo zamislite koji bi to zatvor bio da su oni samo zbog vas ostali zajedno, ne gajeći viśe nikakve emocije jedno prema drugome, u strahu da ne povrede sopstveno dete ? Sve bi polako gubilo smisao, počevši od normalnog boravka kod kuće jer bi atmosfera bila nelagodna i priča ne bi postojala ako je vi ne bi započeli, pa sve do izlazaka i proslavlja praznika i rođendana. Tako da, ono što viśe ne funkcioniše i ne vredi gurati dalje.


    Zabluda je da će vas onaj roditelj koji dobije starateljstvo nad vama odgurivati od onog drugog, mene lično majka nikada nije sela ispred sebe i pričala mi, krojila mi spisak osoba kojima se nikada ne trebam javiti jer su ili prijatelji ili u krvnom srodstvu sa njim, baš suprotno. Od malih nogu znala sam sve rodbinske veze sa njegove strane, upoznata bila sa čitavom situacijom i sama dobila na izbor, tako da je sve ono što sam  uradila i sve što radim moja lična odgovornost, a večno hvala mojoj majci što je iza svake moje odluke stajala uzdignute glave.

    U redu je ponekad osećati nostalgiju. Kako sam i sama rekla,u vama će se nekad i nesvesno javiti doza ljubomore kada shvatite da vaš prijatelj ima porodičnu idilu, a vi je nemate, ali sve je do perspektive iz koje gledate. Ponekad, porodica nije porodica ni sa deset članova, ali jeste i sa dva, kad se prave vrednosti nauče prepoznati. Sami krojimo svoju sreću i ako vi niste srećni, sami ste i krivi zbog toga.


    Nikad ne krivite sebe. Ja sam u početku to radila, jer čim sam čula priču da je sve krenulo malo nakon mog rođenja, probudio se crv u mojoj glavi koji mi je stalno govorio da je to sve moja krivica, ali verujte mi, nije. Nijedna se bračna idila ne raskida zbog zajedničke radosti, oni tim razvodom prekidaju vezu između njih samih, tako da su svi problemi koji su uzrokovali to, njihovi i samo njihovi.
   
I na kraju, notes koji vam želim ostaviti, jeste da se sve dešava sa razlogom. Svaka oluja priprema nas za novi sunčani dan i svaka nevolja za novu radost, tako da imajte to na umu uvek i ko zna, možda vas Bog samo iskušava, priprema za neśto mnogo lepše. Ljubim vas sve puno !

                           Alia♡

субота, 12. август 2017.

20. ili 21. vek ? | mentalitet osoba na Kosovu i Metohiji



Juče, provela sam sate i sate kuckajući post, međutim nakon čitanja tog stori tajma koji mi je i više nego teško pao kako tokom pisanja, tako i tokom čitanja, odlučila sam da ga ipak zadržim za sebe i sprečim ga da ugleda danak ovde. Jednostavno je..tu priču koju sam vam ispričala ni sama ne mogu svariti, ne mogu je prihvatiti, tako da, kao i u privatnom životu, želim neke detalje učiniti svojima, prisvojiti ih i sahraniti negde duboko među zidinama srca..skloniti ih daleko od pogleda i bilo kakvog osuđivanja, da zauvek ostanu moje sitnice, sitnice koje su me probole kroz srce i povredile me, ali i sitnice koje želim sačuvati, ostaviti ih na miru, da počivaju i budu ono što su i tad bile. Suze koje su napustile moje oči bile su dokaz da su te napisane reči bile nešto i suviše teško za podneti, nisam bila spremna jednostavno da opet čujem tu priču, da je pročitam i probudim one uspavane emocije, čak i mesec dana kasnije bolelo je na isti, na prokleto isti način..međutim, danas sam ovde sa vama. Danas je sa vama ona vedra, u granicama normale ozbiljna Alia, koja je spremna da kuca i da piše o bilo čemu, jer je pisanje kao i uvek, bilo i ostalo, njena jedina slamka spasa! U tekstu koji sledi, kao nastavak posta u kom sam vam iznela istine i laži o omladini 21. veka, bavim se tematikom, filozofijom psihe prosečnog čoveka u 2017. godini, ali..stanovnika Kosova i Metohije, tačnije južnog dela ove pokrajine, na granici međ' tri države, pa nastavite sa čitanjem i upoznajte zastarelost mentaliteta i zavere u kojima ljudi i dan danas ovde žive!

Kao što sam u nekoliko navrata i sama spomenula, a kako i vi polovinu znate iz medija, život na Kosovu nije idiličan i svakako da nije na zavidnom nivou, ali ume biti prijatan i lep..trenutak kad posmatrate planine oko sebe, ali i ravna polja..kad među cvećem ugledate crveno čudo i setite se priča o Kosovskom boju, setite se te davne 1389. godine i pomislite na krv ranjenika od koje su i ti božuri postali crveni, naježite se od te tamne, jezivo crvene boje. Trenutak kad vam jeza krene od straha, od pomisli na kojoj se teritoriji nalazite, ali i trenutak kad dobijete neku određenu dozu hrabrosti, pa se šetajući ulicama Prištine opustite i glasno zapevate neke od najlepśih stihova srpske estrade, dok vas ljudi nemo i sa prezirom gledaju, a vama lepo, čak i pored doze straha u venama! Ili dok vam se kosa na glavi diže na samu melodiju stihova o Gračanici, celoj toj polemici.. Sve to, čitav taj skup, jeste dragocen i ja mogu pisati o tome danima, ali dok vi i sami ne osetite takvo nešto, nemoguće je razumeti tu ljubav prema takvoj teritoriji, otimanoj i svojoj, jezivoj i prelepoj..na tuđi način ali opet i na svoj, savršenoj. Međutim, pored Albanaca kojima smo na stalnoj meti, ovi naši ljudi, na samom jugu, kako zbog ratnih posledica, tako i zbog svega, i dalje možda žive daleko u svojoj prošlosti. Kako moj drug voli kazati ponekad, rođeni su u 20. veku, i iako su izašli iz njega, on iz njih neće nikada..i to je, na moju veliku i iskrenu žalost, istina. Ono što su vaši roditelji, majke i bake, očevi i dede prolazili nekada davno, u minulim godinama njihove mladosti, ja i čitavo moje društvo, šira omladina ovog područja, prolazimo sada. Pa se nadam da će vam primeri na jedan zanimljiv način pokazati zablude njihove, neke stavove ali i moje lično mišljenje o svemu tome, uživajte !


   •Osnovna škola je obavezna, srednja nije, tako da nju, obavezno, upisuju momci, a i devojke međutim postoji par njih koji jednostavno ostanu kućama, nađu momka i kud koji mili moji ( ne dao lepi Bog, pu..pu, daleko bilo )..a fakultet je već špansko selo, ali bukvalno. Njega ne upisuju ni momci, koji se većina odluče za građevinu i dane mladosti provedu po podu skupljajuću one odsjaje dečijih snova, dok u baricama kiše i po najvećoj žegi dižu cigle i razmišljaju o svemu onome što su hteli, a zbog svega, nisu dobili.. dok se devojke, uglavnom udaju ( opet, ne dao lepi Bog ) nakon srednje.. A ja sedim i dok kucam ovo upravo razmišljam, kakav retard moraš biti da prihvatiš sve što ti sredina diktira i uništiś sebi žživot tako što ćeš se udati sa samo 20, u godinama kad ti najviše avantura i života sledi ?

    •Naravno kad smo kod braka, to je već poosebna polemika..jer dolazimo do toga da žene sede kod kuće, spremaju ručak i čuvaju decu, ne izlaze iz kuće bez muža, ni do prodavnice čak, niti igde..dok joj muž radi šta god mu padne na pamet, jer ima sigurnu luku kod kuće ( povraćam, zanemarite to ).

  •Ogrooomne razlike što se polova tiče..dok su muškarci svetinje, kako ste gore i mogli primetiti, devojke su neśto što je od malih nogu savetovano, učeno, ma toliko bubano da je jedva izdržala da odraste. Ako kojim slučajem žena rodi samo žensku decu, ona je nesposobna, dok postoje bolesni umovi koji nalon vesti da bračni par čeka muško dete, naruče tortu pa mljackaju jedući to, dok ja sedim u ćošku i molim Boga da se zagrcnu tako jako da im creva izlete kroz usta!

  •U slučaju da te neko viidi kako sa drugom, podvlačim, drugom, odeš u šetnju, nasamo, on ti viśe nije drug, nego ste vi u vezi, ovo ono..sve što im padne na pamet. 

   •Šetnja samo sa svojim mislima ne postoji, jer opet, ko god da te sretne, okrenuće se za tobom, i pomoliti se par puta, ubeđen da jednostavno sa tobom nešto nije u redu..


   • Ne dao vam Bog da furate, da se tako izrazim, fazon poput mog, koji uključuje śiroku odeću, neke rep pesme i momke koje niko ne podnosi u društvu, jer vam se tek tad ne smeši sunce, a jedino što dobijate od okoline jesu pogledi osuđivanja..jer naravno da su ona likuša tamo u šorcu iz kog viri pola zadnjice i ova ovde sa haljinom koja joj jedva grudi čuva, poštenije i bolje od mene sa nekim momkom pored. 

    • A tek to što se vesti brzo šire, au, to vam je posebna polemika..

     •Momak i devojka, kad god se nađu, pozdrave se rukovanjem, jer je grljenje, ili, pu, ljubljenje, špansko selo za sve ove ljude ovde..pa nemojte tako, ako se neko žvalavi po vama sada, posle niko neće hteti da vas pipne posle njega ( žalite me! )

   •Mržnja prema osobama druge vere jeste obavezna i time se truju deca, bukvalno od rođenja..nakon uspavanki, deca nauče da ne vole nikoga, osim njih sami, jer im i ovi ovde a i oni preko granice seju samo probleme..i tako, odrastamo ubeđeni da je sve oko nas samo svet crn i siv, a zapravo i nije..I kao što sam i par puta pomenula, nikad, ali nikad neću biti deo toga, jer su i meni ljudi koji ne veruju u istog Boga kao i ja, kojima vera nije Islam, isto ljudi baš poput mene. Upravo iz toga, očarana prizorom, uslikala sam sliku ispod tokom boravka u Prištini!


    
I tako, kako moja glava ne bi eksplodirala zbog nervoze koja kola u mojim venama dok i pišem ovde, mislim da je najbolje stati sada, a vaše komentare u kojima, verujem, da će stajati da me iskreno žalite, možete ostaviti izpod, hvala!

                                 Alia♡
      

уторак, 01. август 2017.

Monthly post | July 2017




Šolja kafe stoji kraj mene, netaknuta, dok je sestrina već u rukama. Ne pije mi se sad,u ovom trenutku ne..zvezde krase nebo, neka čudna atmosfera je u vazduhu, previše tiha, a opet i previše glasna. Nekako, čudna! Kao da su sve moje misli negde okolo, previše bučne, a opet tako nečujne. Okružuju me svi oni događaji, sve što mi se događalo..a onda shvatim, polako uzmem telefon koji stoji do mene, tačno pored one šolje pune, i dalje netaknute,kafe..da, avgust je. Osmi mesec, od dvanaest, zaplovio je u naše živote, na ne tako poseban način. Ništa specijalno se nije čulo, a ni ne čuje se trenutno..mrtva je tišina. Sabiraju se utisci, polako razmišljam, bar u mojoj glavi, sve što je obeležilo trideset i jedan dan julske euforije. I kako je bilo, ne znam, ali ću vam sve, onako istinski, preneti dole, pa čitajte, šta da vam kažem drugo..

Priština i avanture za koje sam živela, preživela školske dane sa verom u ta čuda koja smo planirale, krenule su odmah, pri samom početku tog čuvenog meseca letnje atmosfere..bilo je lepo, uzbudljivo, zabavno. Po meni, dani bez ikakvih briga, opušteni skroz..mirni i spokojni. Međutim kao i uvek, sve što je lepo kratko traje, tako da se između svega toga, umetnulo i jedno slomljeno srce i još slomljenija devojka, koja je lik osobe kojoj je verovala pronalazila na svakom koraku, svakom uglu, svakoj stolici po kafićima, čak bi je i svetla ispred kuće, na neki način, asocirala na tu osobu..plakala je, Priśtina je onda dobila neki, trenutni, novi oblik, od koga se gadila, ali kojeg je opet volela, jer je to grad koji joj je, na posletku, bar otvorio oči. Lomila se, ali i shvatila da, baš kao što joj je na majici tog dana pisalo, ništa, ama baš ništa, ne traje zauvek. Borila se, stvarno jeste, i sa suzama i sa osmehom..ali znala je jedno, jul će pamtiti, mora, i naravno, ne po negativnim stvarima ! Tako da, odlučila je da ustane, da nastavi, da ne dozvoli da joj neko, nešto, oduzme svu radost, sve ono za što je živela.



Šar-planina i jedno selo na jednoj granici među tri države, nije bilo melem za te rane, ali jeste dobar pokretač da se ti slomljeni delovi, ne spoje, već sakupe na jedno mesto..nije ih sklopila, ostavila ih je takve, ne zato što nije mogla, već zato što nije htela. I to na kraju, nije i bilo deo njenih zadužbina, čekala je, čekala da je nešto pokrene, a onda je shvatila..da život pokrećemo sami. Tamo gore, neka viša i nikad objaśnjena sila, ima ulogu, ali mi pokrećemo nas, mi smo ti koji svom životu dajemo smisao, i kakvo je čudo uopšte čekala, nije znala,ali je odustala. Jer čuda se sama ne stvaraju, ako ih ti ne stvoriš. Ništa se nije napravilo, ako truda za isto nije bilo. Njegov je lik bledio, nestajao, istom brzinom kojom se punila ona cevčica u trenucima kad je brisala sve slike i skrinove četova, isto tako je i on bledio..sa vremenom, nestao.

Uzela je sve u svoje ruke, odlučila da joj jul bude poseban, na što više mogućih načina.. borila se za to, trudila se! Ustajala je kad je htela, noćima ostajala do 5, uz priču, zaboravljala na sve, lutala, ponašala se nalik detetu od četiri godine, ali je živela, julu dala smisao. Upoznala nove drugove, prijatelje..ludovala, uz neku letnju euforiju, na krilima sopstvene ludosti, znala je jedno, u njenim danima nije bilo života toliko koliko je htela ili planirala, ali bilo je nečega..one malene doze radosti..znate, ona mala doza sreće koja nam uvek fali, bila je tu. I to joj je jedino bilo potrebno.

Naravno, život i van cele te moje priče koju sam vam ispričala, postojao je svo vreme i iako na blogu nisam blistala, moram vam priznati da sam ponosna na tekst o Srebrenici koji sam napisala, nemam potrebe glumiti ludilo ili biti skromna, oduševljena sam..najbolje delo koje su ikada moje misli skrojile a prsti otkucali. Titulu najosećajnijeg posta, koji je i Aliu, mrtvu hladnu prema završenim danima osnovne, dirnuo, svakako dobija divna Anja, koja je sa nama podelila iskustvo sa okupljanja starih školskih drugova, nakon punih pet godina..i iako, iako nikad neću žaliti za tim vremenom, u meni se iznenada pojavilo nešto, lepo..neka uspomena. Pročitajte, ali i posetite blog meseca, divna Danica, koja nije puno pisala, ali je i to što je napisala i viśe no kvalitetno bilo, tako da, posetite obavezno. Što se mene tiče, shvatila sam da ne treba puno obećavati, jer isto ja ne ispunim, ali čvrsto Marsi držim palčeve da u nove planove krene jače i upornije, i da veruje u ono što piše. Aktivnost na mom blogu nije blistala, ali su tekstovi bili kvalitetni, i duboko napisani, a to je i moj cilj bio, kao što sam i sama spomenula, inspiraciju neću siliti, a ovo ću mesto pretvorti u moj virtuelni svet, svet gde ću deliti misli, sve ono što me mori i raduje, oni koji vole takvo nešto, ostaće, a ovi drugi, poljubac.
       •postovi tokom jula
story time o najvećem blamu u životu
mišljenje o LGBT populaciji
mini Q&A
Srebrenica
omladina 21. veka




Filmovima nikad kraja, a kako iskreno, ne bih da blebetam o njima u posebnom postu, spomenuću neke od njih ovde, jer je hem zanimljivije, hem je ovo mesečni post, pa heeeejj..što da ne!
    
  Are We OK ? (Tamam Miyiz)
       Turski, primetili ste već, dirljiva priča o dva druga koja se upoznaju na skroz čudan način, tako što jedan od njih sanja ovog drugog, pa ga kasnije sretne u parku..i shvati da je on taj koji je stvoren da mu naslika osmeh na lice i podari mu volju u novo jutro, srećnije i lepše. Emotivci, navalite!
     •link za gledanje, klikom ovde

 Majka noćnih mora !
       Po meni, pravi tinejdžerski..kroz savršeno osmislenu radnju, upoznajete devojku, privlačnu i zgodnu, koja sve svoje sposobnosti koristi na jezivo-čudan način,ali kada naleti na jednog momka i njegovu majku, kraj toj igri je vidljiv. Naučiće vas da svi nisu oni za koje mislimo, da svako nosi bar najmanju masku preko ličnosti za koju mi znamo!
      •link za gledanje,klikom ovde
 
  Skriveno lice
   Inače, ne znam koji je naziv ovog filma, jer su postojala dva, tako da..da, valjda je ovaj. Jako originalna, interesantna i zavodljiva priča, o devojci koja odluči da svom dečku priredi iznenađenje, tako śto mu snimi video poruku kako odlazi, spakuje stvari, i sakrije se iza ormara, tajna soba za koju je samo ona znala, a koju je izgradio pokojni muž bivśe vlasnice, sa misijom da služi tokom Drugog svetskog rata, za skrivanje od nacističkih vojnika.. Međutim, tokom pakovanja, ispada joj ključ i ona ostaje zaglavljena iza ormara, u nemom posmatranju svog dečka koji dovodi devojke, zaljubljuje se u jednu.. i toliko, pogledajte obavezno !
    •link za gledanje, klikom ovde

To je to. Čitamo se u narednim danima!