субота, 27. мај 2017.

Zahvalnost !



2015, bila sam uplašena devojčica, skroz neoriginalnih naslova, besmislenih rečenica i malih postova. 2016, dosta hrabrija, uspešnija, upornija u ovome.. i sada, 2017.. ko sam zapravo ja ? Kako to moj život izgleda nakon pune dve godine provedene u pisanju postova za ovaj moj mali svet ? Promenilo li se stvarno nešto osim stalne navike i potrebe za pisanjem ? Ja odgovore nisam sigurna da znam, al' ću se svim silama potruditi da ih bar približno predstavim u tekstu koji sledi ispod.. pa, skrolujte dragi moji, na ovaj predivan dan, pročitajte ovo malo zbunjeno delo jedne skroz srećne tinejdžerke..

Ko sam ja ?

Većina vas zna me kao Aliju, devojčicu koja je pre mesec i kusur dana napuni četrnaest godina. Znate me i kao štreberku koja planira upisati gimnaziju, o kojoj vam toliko kuka, jer je već sad ubeđena da će zaglibiti na samom početku. Međutim, pored svega toga.. poznajete i razna moja unutrašnja osećanja. Mali milion puta, kad god sam se kidala od bola, rintala u nemiru, ja bih pisala za vas, jer sam sigurna bila da tamo negde iza ekrana, postoje osobe koje će to pročitati, bila sam sigurna da tamo postoji neko koji sve to razume. I niste me izneverili, nikad. Iako, priznajem.. znala sam smarat' do bola.. Ali vi ste  bili tu, kao podrška, ona virtuelna, ono što mi je nedostajalo u stvarnom životu, dobijala sam putem vaśih komentara istkanih podrśkom.. Samo, mnogo je toga ostalo zarobljenog, među četiri zida sobe moje, tamo gde sam vrištala od bola i skakala od sreće.. tamo gde su se osećanja menjala i gde sam ja sebe jednostavno uspela promeniti I sada, dok iznova i iznova u glavi postavljam gore navedeno pitanje i ovde duglavim kako bih nekako i iskopala odgovor, jedino śto znam jeste da zapravo nemam pojma o sebi. Ne, ne znam ko sam ja, nemam neko posebno miśljenje, jer sam se zaklela da ću u budućnost gledati ne tako daleko, nego dovoljno da vidim sutraśnji dan, i onaj nakon tog. Bez preterivanja, jer živeti u sanjarenju i planiranju, ravno je ne żiviti uopšte. Pa u skladu sa trenutnim raspoloženjem, da.. Alija je devojčica koja je odlučiila čvrsto stojit na zemlji, nikad se ne odreći pisanja, zauvek sačuvati retardirano zarazan smeh koji poseduje, ne obrisati ono detence koje ćuči u meni.. biti pozitivna, biti uvek korak ispred svojih problema, jer umesto da ja jurim njih, nek prokleto oni jure mene !


Moj napredak tokom blogovanja..

Pa i nema ga. Mislim vi ga verovatno i ne vidite, jer gotovo svaki bloger na ovim prostorima ima pređenu cifru od 100 čitaoca i par hiljada pregleda.. međutim, ja ga vidim. Jer ja sam ovo sama stvorila, u trenucima kad mi ni do čega nije bilo i u trenucima kad smo postojali samo ovaj mali svet i ja, negde daleko izolovani.. u trenucima kad sam ja znala da pišem i da se obraćam samo vama, kad sam od vas tražila savete i preporuke.. jer za bolje nisam znala, a i nisam ni htela. Bili ste mi dovoljni, bili su mi i više nego dovoljni vaśi iskreni komentari, dovoljan znak da bar tamo neko uživa u ovim glupostima.. i nema napretka jednostavno. U vašim očima, ne, ali u mojim on je jednostavno i više nego velik' i, i viśe nego poseban i ogroman. Jer ja, mala, krhka i stidljiva devojčica, izrasla sam u tinejdžerku koja čvrsto stoji na zemlji, bori se za svoja prava, bori se za svoje stavove i štiti ih i glavom ako treba. To, sve to, ja nikada ne bih uspela , da uvek među vama nije postojao neko ko je bio tu, kao putokaz na putu prekrivenom maglom, da mi pokaže pravac, onda kad ga ja vidila nisam. I hvala vam na tome, još jednom. Moj je napredak poseban, upravo zbog toga jer nije vidljiv svima, ali naravno, za par godina hoće, jer iako sam intenzitet pisanja smanjila, ovo nikada neće stati, jer je ovo vodilja ka svetlosti, moje malo blago, neśto što sam ja lično stvorila, satkano mojim trudom, kapljicama znoja i jadikovanja.. nešto original moje i ne dam ga nikome, a kamoli ne zaboravu !

Najgori komentar koji sam dobila

Pa, u ovih, oko 730 dana provedenih ovde, sa vama i uz vas, nisam bila nešto pretežno bombardovana hejt komentarima, tu da se ne lažemo. Prvi sam komentar u kom su me
su me proglasili za dno dna i izvređali me do bola, dobila početkom ove godine.. i nije me iznenadio, jer sam naprosto znala da će doći i do toga. Sve u svoje vreme, što kaže mama moja. I onda ? Pa nisam bila preterano uzbuđena, jer prvo, hrabra osoba koja je stajala iza ekrana, nije imala hrabrosti da se predstavi, tačnije da otkrije svoj identitet, već se krila iza maske anonimnosti. A drugo, pa sve śto je ona rekla, jednostavno bio je odraz jedne velike slabosti, nedostatka inteligentnosti i svega negativnog na ovom svetu. Preśla sam preko toga, jednostavno spomenula u narednom postu da je to to, da se neću ni obazirati na takve gluposti, što sam na kraju i uradila. Neću ga objaviti ovde, jednostavno ne zaslužuje mesto u ovom postu.

Najbolji komentar koji sam dobila..
Na blogu, statistika kaže da je objavljeno malo viśe od 1000 komentara, tako da da.. svi oni jesu moji omiljeni. Jer znam da je neko izdvojio vreme, uśao, pročitao i svoje miśljenje ostavio, što realno nije bio u obavezi da učini. I beskrajno sam zahvalna svakoj osobi koja je ušla, ne, bez razlike da li je neśto pročitala ili ne ili da li joj se to isto svidelo ili ne, hvala vam.. jer ste tako, skroz nesvesno, postavili joś jednu ciglicu u izgradnji ovog sveta, dali mi razlog više da sutra ustanem i napiśem joś par tekstova.. I da, svi su ti komentari, objavljeni, moji omiljeni, jer su posvećeni meni, mojim tekstovima, atomima moje duše..

Najgora lekcija koju sam naučila tokom blogovanja
Pa to bi verovatno bio dan kad sam shvatila da se sve, čak i ovde, vrti oko interesa. Ja ti komentarišem, kako bi ti meni komentarisala.. ja te hvalim, da bi i ti mene kasnije hvalila i tako.. međutim i to je okej, jer jednostavno tako je i u životu, od toga ne možemo pobeći, ma koliko se god trudili.


Najbolje iskustvo na blogu


Proślogodiśnji Q&A koji sam uradila povodom prve godine provedene ovde, zajedno sa sestrom od tetke, proklinjući internet i činjenicu da sam tako mnogo kasnila sa objavom.. post je izašao samo par minuta pre nego śto su se kazaljke poklopile i ozvaničile da je godišnjica stvarno prošla, iako sva nervozna, to je definitivno neśto śto ću pamtiti dugo..

Poruka svima vama
.

Budite ono što jeste. Pre svega, radite ono što volite. Jer, ja nisam ove dve godine progurala tek tako, naravno, bilo je momenata kad mi je najmanje bilo stalo do bloga, te sam baś u takvim trenucima pravila pauze, kako duže tako i kraće, svesna da se bloga ne mogu odreći tako lako. I iskreno, ni ne planiram. Radite ono do čega vam je stalo. Imate, taćnije živite samo jedan život, ovaj sada, prestanite se ponašati kao da ih je beskrajno mnogo.. razočaraćete se, bez ikakve potrebe. Tako je malo vrmena, krenite odmah.

Hvala vam. Hvala što ste bili deo ovih prekrasnih dana. Čitamo se i dalje, do sledeće godine na istom ovom mestu i u isto vreme, pa i one tamo nakon ove koja nam sad sledi. Još mnogoo ću vas vremena davit' ovako, ne idem nikuda, samo da znate. Sreća je moja ogromna danas, neopisiva. I vi ste deo nje. I da, ovaj je post trebao izaći 25. maja, međutim iskreno zaboravila sam. Tog dana sam maturu imala i malo sam u haosu bila, ali eto, nastavljam valjda tu tradiciju koja podrazumeva kaśnjenje prilikom objave ovih postova.  Ljubim vas sve ! ❤

субота, 20. мај 2017.

Fejk profili ? | Story time



Eh, kako mislim da i dalje nisam sebe predstavila u negativnom smislu tako dobro, tačnije kako još uvek nisam ocrnila sebe toliko da više ne ulazite ovde,  reših upotpuniti taj nedostatak.. tačnije iskuckati ovaj post, posetiti se 2013. godine i svojih budalaština, te vam predstaviti Alijicu sa jedva desetak godina i njene avanture na Fejsu. Da, ekstremno je glupo, čak sada koliko i glupo, isto toliko i smešno, ali da.. sve što je dole napisano, zaista, jeste istina i iako jednostavno ne možeš uzeti, svariti u glavi činjenicu da je dete od desetak godina bilo sposobno raditi to, eto bilo je.. i da, mislim da je pouka koja stoji na kraju ovog stori tajma, dosta bitnija od čitavog teksta, pa ako vam dosadi, ili zgadi vam se moje nabrajanje svega što sam radila, samo skrolujte dole,  i ako na ništa drugo, bar na to obratite dovoljno pažnje, jer je zaista nešto jako .. pa korisno !

U te internet vode, ušla sam jako mala.. ne bukvalno i ne poput mog jednogodišnjeg brata, kog upravo gledam sa tabletom u rukama, ali dovoljno da mnoge stvari ne razumem, ne razmišljam o posledicama i izledu sopstvenih gluposti. Na početku, to je bilo samo bezazleno ulaženje na mamin Fejs nalog, kako bih igrala igrice, tačnije oblačila lutke, slikavala ih i uređivala sobu, te celu familiju pozivala kako bih se hvalila svojim odabirom ( mladost ludost, hah ), međutim to se polako menjalo, jer kako sam sve više vremena provodila za tom malom četvrtastom kutijom, bila sam sve zainteresovanija za svet koji se iza nje krije.. i možda je to jedino pogrešno što sam ja tokom čitavog 'ranog' detinjstva uradila na internetu.. dozvolila trendovima da postanu moja svakodnevnica, igrajući se zaista opasnim stvarima za jedno dete, čija je cifra godina jedva prelazila u dvocifrene..



U tom periodu, tada 2013. Fejs je bio u punom sjaju, a In su bili takozvani fejk profili.. neću detaljisat' preterano oko toga, jer verujem da je svako od vas bar jednom bio zaljubljen u nekog momka sa fotografija, onog kog je slučajno zatekao u prijateljima svoje drugarice, poslao mu zahtev i pola sata razmišljao da li da mu se javi ili ne, da bi na kraju saznao da se radi o, ni manje ni više, nego nekoj odvratnoj, besposlenoj, ljigavoj osobi koja nema pametnija posla no privlačit i lomit ženska srca na taj način.. samo što je u mom slučaju ova priča malo bila obrnuta, tačnije ljigavog starca na suprotnoj strani ekrana nije bilo, stajali smo samo ja, iza slike prelepe devojke i momak, za kog znam da je bio stvarno ono za što se i predstavljao.. da, Alija je bila vlasnik jednog fejk profila.. bolje me vi osuđujte, nego da od ovog blama samo crknem.

Devojčica od jedva desetak godina, zajedno sa svojom sestrom od tetke, ispred ekrana kompjutera, brljućkali su satima, u potrazi za idealnim devojkama, slikama, krali i uređivali sve i svašta, kreirali i brisali.. da bi na kraju stvorili dva fejk profila, jer su bili dovoljno pametni da shvate da će odmah biti provaljeni ako jedna drugu ne budu šitili. Tako i beše.. lice ugledahu dva nova profila, pretrpana slikama lepotica, iza kojih smo stajale.. ja i ona ! Humoru nikad kraja.. tako smo mi dodavale nove slike, komentarisale jedna drugoj, tagovale jedna drugu, jer nam je dosetljivost bila jača strana, te smo i izabrala devojke koje se međusobno poznaju, koje poseduju zajedničke slike, kako bi ih i mi same izbacivale, da se jednostavno to sve ne otkrije.. i onda se, ko grom iz vedra neba, pojavio on među zahtevima.

Nismo znale značenje zaljubljenosti.. dobro, ne znamo ni sada, ali smo dovoljno upućene bile u to, da smo komontno mogle shvatiti da se radi o izuzetno lepom momkum. Plave okice i ona frizurica koja je tada bila In, sve se poklapalo, i pobogu ! On, takav, među NAŠIM zahtevima. Mislim da smo skakale od sreće, pa tek onda sele i prihvatile. Odlučivši da se javimo, i ona i ja, sa posebnih profila, poslali smo najmanje milion poruka, dok se gospodin savršeni nije odustojio odgovorit.. i tada je to sve počelo.

Dopisivanje je dugo trajalo.. stvarno dugo. Danima, nedeljama čak, i bilo je lepo. ali, ne.. nažalost, na moju  veliku i iskrenu žalost, teme nisu bile prikladne našim godinama, a kako smo se svim silama trudile da mu se što bolje svidimo, mislim da smo bile spremne pristati na sve..


Imao je razne zahteve, ali je gramić mozga u našim glavicama bio proradio i odbijale smo slike, jer ih i nismo imale, a i profili nisu bili naši.  I tako, dogovarali smo susret.. sve neke planove kovali ( bolje da ne znate o čemu je reč ), dok moja sestra nije uzviknula, u totalnom šoku i neverici : Bože, ove devojke žive u tom naselju, vidi lokaciju na njegovoj slici. I tako, prokleto, ispade da su oni stanovnici jedne te iste ulice.. panika, šok, strah, plakanje.. šta sada ? Nismo znali, nismo ni bili svesni šta smo radili, skroz spontano uplovili smo u taj svet, predstavljale se kao devojke, glumile to isto.. i sada.. pa pretila nam je ta neka novooktrivena opasnost i mislim da sam tada, prvi i jedini put u životu, bila na smrt preplašena.

Deaktiviranje, gašenje, molbe Bogu da naše tvrdnje ipak nisu tačne, ipak rezultirali su tome da je sve to tako samo prošlo, bez nekih gluposti koje smo mogle napraviti. Momka znam, čak sam ga pronašla na Instagramu, prošlo je tako puno, pune četiri godine, tako da.. da, on se verovatno toga i ne seća, ali meni i taj događaj danas struji glavom, jer je od ničega nastalo nešto, a to nešto se hvala Bogu na vreme ugasilo, jer ne smem ni razmišljati o posledicama, u suprotnom..

Dragi svi vi koji ste ušli i pročitali ovaj post, obratitite računa. Znamo u kakvom svetu oholom živimo, znamo i da smo deo jedne igre, u kojoj kad se jednom fotografija postavi, kad ona jednom ugleda danak Interneta, njoj brisanja nema.. tako da, budite pažljivi. Kontrolirajte mlađu braću i sestre, savetujte ih. Ne ljutite se na roditelje ako vam stalno vise nad glavom kada ste za tefonom ili kompjuterom, to rade za vaše dobro. Moji to nisu radili tako, na taj način, i onda sam ja tako svojeglava napravila to.. što nije mnogo, zamislite bre kakve sve posledice ima to lažno predstavljanje ! To je užas jedan i krivim sebe i činjenicu da sam i tako mala bila deo toga..ali prošlost ne možemo menjati, kako rekoh u prethodnom postu, te ja skupih hrabrost i ispričah vam ovu koliko i intetesantnu, toliko i poučnu priču. Vidimo se u narednom tekstu, do tada.. ljubim vas sve ! ❤

недеља, 14. мај 2017.

Par stvari za upamtiti



Ovih dana, dosta slobodnog vremena trošim na  prolistavanje Pinteresta i sličnih mesta sa prštećom inspiracijom, tako da sam dosta onoga što sam videla, pročitala ili samo pogledala, pretočila u doista zanimljive teme od kojih se mogu sročiti stvarno dobri tekstovi. Raspoložena sam danas, pritom tome dodajte i činjenicu da sutra za mene nema škole.. čini mi se da će se danas napisat' dosta dobrih postova i da, da ću napokon ustaliti tu neku redovnost. Skrolujte dole, uživajte u ovim stavkama, pokušajte utuviti u glavu par njih, živećete lakše.. to je to !

Prošlost ne može biti promenjena. Da, ja sam od onih osoba koje noćima ne spavaju, razmišljaju o svemu onome što je daleko iza njih, mozgaju o situacijama koje bi se mogle desiti da se ta jedna stvar izbegla, da se bar ta odluka nije formulisala ili shvatila tako. Da, ja sam ona jedna osoba koja reke suza prolije zbog nečega što je čak zakopano u zemljama prošlosti.. i da, naravno da se toga ne ponosim. Jer, istina je. Ljudi koji se ne mogu nositi sa sopstvenom proślošću, ne mogu prihvatiti ni sadašnjost, tu realnost. I to je zaista tako. Jer dok ja, ali i svi vi koji tako slično živite zatvorenih očiju, razmišljam o tim događajima koji su se desili danima, mesecima ili čak godinama pre, propuštam sve divne trenutke koje tek čekaju da se dese. Zato, ostavite, vreme je da prošlost pustimo prošlošću, jer zaista.. nema vajde od stalnog prelistavanja istih slika u glavi.. a znamo i dokle nas to može odvesti..

Život nije fer. Ne, nije. Nikada i nije bio, a niko nije rekao ni da hoće. U ljudskoj je psihi da sebe upoređuju sa ljudima oko njih.. tako da, dok vi upoređujete svoj život i dešavanja u njemu, sa sestrinim, drugaricinim ili bilo čijim, u sebi ćete uvek osećati tu neku prazninu, jer naravno.. na svetu, među sedam milijardi i kusur ljudi, postoje oni čiji su životi ravni savršenstvu, na prvi pogled. I njima mnogo toga fali, i njima mnogo toga nedostaje. I oni sanjaju nešto sasvim treće, dok vi sanjate ono što oni poseduju. I to je taj začarani krug. Stalno upoređivanje, pričanje da sve što se deśava prokleto nije fer, jer se naravno dešava nešto skroz suprotno od onoga što smo očekivali. Ali da, okanimo se preteranih očekivanja i prihvatimo već jednom da je život tako tajnovit i čudesan, misteriozan upravo zbog činjenice da se ne dešava uvek ono što planiramo, ono što očekujemo..nego ono što nam ni na kraju pameti nije. Jer.. na kraju, ko zna za šta te i život sprema..




Ne bavite se tuđim životima. Iako sam ovo napomenula i u prethodnoj stavki, vażno je spomenuti isto još jednom. Svako, baš svako na ovoj planeti živi sopstvenim životom, bavi se sopstvenim problemima, nedaćama, iskušenjima, snovima, prioritetima, izazovima.. Svaki od njih sanja o nekom uspehu, retki se i trude kako bi ga i ostvarili, dok ostatak samo čeka servirano, i ništa ne dočeka. Međutim, svi oni.. razmiśljaju na svoj način, i ti prokleto nemaš potrebe gurati nos u njihov život. Nema opravdanja, naprosto nema. Ako ona ima dećka tako mala, to je njena stvar ! Ako se on drogira, milion procenata ima neke svoje probleme, pa ne zna bolji način za rešiti ih, i opet to je njegova stvar. Ako oni tako odgajaju svoje dete, njihova je lična stvar. I to je tako. Ti, svojom pričom, pljuvanjem po nečijim stavovima, razmišljanju i uopšteno životu, ne postižeš ništa. Samo širiš negativnu energiju, spuštaš sam sebe, teraš sopstveni život u propast, jer ne.. samopouzdanje se ne diže pljuvanjem i ubeđivanjem sebe u činjenicu da si ti bolji od nekoga, jer prokleto nisi. Ne možeš biti, ako to radiš. To je činjenica. Jer svako.. svaka osoba koja se usudi, prostom upreti u nekoga, poniziti nekoga zarad sopstvene zabave, nije bolja od onoga kog u blato gura, milionima nivoa je ispod njega..

Ne moraš uvek biti u pravu. I ne trebaš uvek biti u pravu, jer baj d vej, kome je do toga i stalo ? Poenta je naprosto, naučiti priznati neuspeh, sopstvene greške koje pravimo na svakom koraku, pogledati u oči padu i ustati ponovo. Jer.. tako sve i funkcioniše.



Živi u jednom dahu, bez razmišljanja o mogućim posledicama, bez razmišljanja o ičemu. Pa.. mislite li da je bolje isplanirati dan, eto na primer, odlučiti da odete prošetati posle podne, a nakon toga sesti i razmišljati kako se trebate obući, jer ste na vremenskoj prognozi koju vaš deda ne propušta, čuli da postoji negde 38% da će danas pasti kiša. Realno gledano, tih 38% jeste poprilično dosta, a kako vi mrzite nositi kišobran, jer ko još voli ? Mislim to je očigledno, bolje vam je obući onu sivu duksericu sa ogromnom kapuljačom, kako ne biste pokisli. Međutim, problem nastaje jer je ta siva dukserica teška za kombinovanje, teška za sklapanje, pa je možete obući samo sa belim strukiranim farmerkama, koje se igrom slučaja upravo okreću u veš mašini, jer je vaša trapavost prosula onaj ogavni sok od zelene jabuke po njima.. kako sad ? I gde ovo vodi ? U nedogled. Vodi do glavobolja, vodi do jednostavno gubljenje volje za sami izlazak. Stanite kraj prozora. Ako vidite sunce, ako kiša ne pada, obucite se u skladu sa tim. Ne razmišljajte o tome hoće li ili neće pasti, jer SADA NE PADA. I to je jedino što je bitno..

Probaj sve što ti život pruža
.  Parola živi brzo, umri mlad, jeste totalni kliše, ali i prokleta istina. Ljudi moji, živite. Koračate planetom, tako čudesnom, i vi ste samo njen sićušni, jedve primetni deo..eto to ste ! I ? Ona je sada sa vama, ali ne zaboravite.. funkcionisaće i bez vas, jer ćete je i vi jednog dana napustiti, isto kao i mnogi pre vas a i mnogi u ovim trenucima.. i to je tako, ne može se tu ništa promeniti. I dok vi ovo čitate, traćite vreme.. jer jednostavno ga traćite. Izađite, isključite mozak, ne razmišljajte,samo se prepustite.. Nije bitno šta, nije bitno kako.. ako to želite, to učinite.. jednom, bar tad, neka to bude prvi i poslednji put, ali isključite zdrav razum i živite.. zaslužujete to.



Nije neki poučni, ali jeste tekst napisan iz glave jedne tinejdžerke..maksimalno iskren, iz dna duše, tamo negde isceđeno iz planova spremljenih za leto. Ali, probajte. Svideće vam se, obećavam vam to.❤

среда, 10. мај 2017.

Osvrnimo se na april | Monthly post | April 2017




Iskreno, nisam raspoložena za tipično nabrajanje svega što me zadesilo aprilskih, promenljivih dana, te je to verovatno i razlog što ovaj post gleda danak tek toliko dana kasnije, ali je ta neka želja da svoj omiljeni mesec pogledam unazad još jednom, prevagnula te ja ležim i kuckam ovaj post, umesto da učim za sutrašnje odgovaranje, ali koga briga.. Kao i obično, da opet ne bih kukala previše i smarala većinu vas, mogu vam unapred reći da mi april nije bio neštoo vau mesec, tako da će ovaj kratak pregled biti malo dosadan, malo kukajuće raspoložen, pa ako vam se čita, skrolujte dole, a ako ne.. čekajte neki ozbiljniji tekst, koji će nadam se uslediti vrlo brzo.

Sam početak ovog meseca, kao i ti neki prvi dani, bili su obeleženi kako sivilom i tugom, tako i veseljem, i u određenim trenucima zbunjeno sam posmatrala situacije, ne znajući kako da definišem te nagle promene. Ostala sam bez rođaka za kog sam jako bila vezana, i ja a i moja cela porodica, samo dva - tri dana pre rođendana, tako da me je to jako potreslo. Teško iskustvo, ako mene pitate. Smrti sam se oduvek bojala, čak sam je i okarakterisala kao jedinu stvar koje se ježim, ali verovatno je to nešto što dolazi na kraju, a mi nemamo šta drugo uraditi, nego priviknuti se jednostavno.. na kraju, smrt je nešto što moramo prihvatiti, ma koliko god nam ona teško padala. Međutim, činjenica da je taj rođak otišao tek tako, bila je potresna, te sam odlučila rođendan proslaviti u krugu najbližih. Dve sestre od tetke, školska drugarica i obližnja picerija, bili su zaista dovoljni da se to ne samo obeleži, nego i proslavi na valjan način. Činjenica da je sestra prosula sok čim smo seli, blam kad sam se ja vraćala nazad po jaknu koju sam bila zaboravila, lajvovi na Instagramu, koji da se ne lažemo nisu bili ispraćeni od više od osam osoba, ali i ta je cifra dovoljna da se ne pojavljujem više ispred njih zbog blama. Međutim, bilo je odlično, da se ne lažemo sad.



Prodavala sam obećanja da ću april provesti nad zbirkama za zavrśni ispit, međutim mislim da je svima jasno da to ipak nisam uradila. Ne mogu se latit tih knjižurina, čak ih u širokom luku i izbegavam, ali moram priznati da se i toj igri mačke i miśa bliži kraj, jer imam oko tridesetak dana do svog tog haosa. Ah, ironija života mog. Ali priznajem, dopisivanje na Instagramu, lajvovi i sve te nebitne stvari na koje sam spucala svoje aprilske dane, bili su zanimljiviji od učenja i bubanja svega. Nije da sam ocene pokvarila, ali knjigu nisam takla. Tako sam se nekako provlačila, što mi je iskreno drago, jer u suprotnom, sad svakako ne bih imala snage baviti se time.

Zaboravićemo na te dane obojene sivilom, jer na kraju, ispod jednog mesečnog posta, u komentarima stojilo je da se sve negativno na kraju zaboravi, a i to je delimično i istina. Jer iskreno, znam da sam plakala tako bezbroj puta, ali se ne mogu setiti ni zbog koga ni zbog čega. Da, opet sam dożivela emocionalni slom zbog totalno nebitnih osoba, izgubila kontakt sa par njih, zbog čega mi je iskreno i drago, jer je verujte mi činjenica koja glasi da nešto stalno vučete i pokuśate održiti u životu, gora od toga da to jednostavno možete pustiti i oslobodite se bespotrebnog tereta.


Ono što sam ja naučila, svakako ću podeliti sa vama, a to je.. ljudi moji, nikada, ama stvarno nikada nemojte vucarati nekog i na sve načine pokušavati vezati ga za sebe, ako vas ta ista osoba gura ka ponoru stalno. Jer tako, ne samo da ponižavate sebe, već padate sve dublje i dublje u pakao zvani, bukvalno ga nije briga. Ako u početku shvatite da vas ta osoba nije vredna, da vas ona ne gleda na način na koji je vi gledate, rešite je se, jer će posle biti prekasno za sve. Ja sam onaj tip koji se lako vezuje, bukvalno je jedan dan dopisivanja dovoljan da ja osetim nešto prema nekome, ali je isto tako i jedan minut dovoljan da nakon par grešaka, istu osobu i zaboravim. Da, razočaralo me je njih mnogo, ali kako ovaj post izlazi dosta kasnije, zaustaviću se ovde, a nastavak ove priče čućete tamo na kraju maja, ako ja uspem preživit od silnog učenja. Puno pozdrava, ljubavi i sreće tokom učenja, Alija. ❤