среда, 26. април 2017.

Možda si baš ti onaj pravi !



Drage moje kolege blogeri, dragi čitaoci, svi koji ste danas ušli ovde i tom jednom brojkom koja je predstavila vas i povećala preglede izmamili mi osmeh, dobrodošli. Ne, ovo nije niko drugi, ovaj skroz ozbiljni post piše Alija. Ista ona devojka koja uglavnom pršti od sarkazma, ironije i svega.. ali i ista ona devojka koja se danas odlučila obratiti na jedan skroz poseban način. Malo ozbiljniji, malo drugačiji, malo posebniji. Malo..pa na način na koji me jednostavno možete shvatiti, primeniti ovo i promeniti sebe..na bolje naravno !

Bili smo deca. Deca svežih snova i neostvarenih maštarija. Bili smo osobe bez muke, spremne na sve da bi baš tada ostvarili ono što smo za sledeći trenutak zamislili. Svađali bi se, plakali, molili, radili sve da se sledećeg trenutka nađemo napolju, tamo gde smo bili zamislili. Odrastajući, postepeno, menjali smo svoje navike. Postajalo je sve teže dići se iz kreveta ujutru, provesti dan napolju, radovati se za novi školski dan. Postajalo je sve napornije učiti, verovati ljudima i družiti se sa prijateljima. Menjao se naś izgled, menjale su se naše navike. Menjali smo se i mi. Polako, upijajući sadržaj iz okoline, nešto što nam je i samo nailazilo..polako smo gradili sopstvene ličnosti. Međutim, stanite ! Samo promislite na trenutak. Gde ste ? Gde se to nalazite ? Da li ste na tom mestu gde ste kao mali hteli biti ? Jesi li ti ono što je ona mala devojčica htela biti dok je sanjala život u tvojim godinama ? I čekaj.. znaš li da li si to i ti ?! Da li je to ista ona devojčica, isto ono srce, toplina ? Da li ?



Ne. Odgovor je jedan. Ne. Polako, dok se tvoja kosa menjala, crte lica oštrile, telo oblikovalo, toplina je iz tvog tela nestajala, osećanja menjala.. postajala si sve hladnija, otpornija na sva ona topla osećanja, alergičnija na ljude, obazrivija.. ona mala devojčica koja je sa svima razgovarala, postala je drska devojka slomljenih nadanja i uništenih snova. Samo smo hteli odrasti. Hteli smo biti veliki, biti tako sposobni.. i onda..onda se sve okrenulo, svet više nije bio tako ružičast, postao je sivo i okrutno mesto. Grmljavina nije predstavljala kotrljanje buradi gore na nebu, već složen proces za koji smo znali da se deśava u prirodi. Uživanje na kiši, pretvorilo se u mrmljanje  psovki i bežanje glavom bez obzira pod najbliži zaklon. Brojanje dana do školskih klupa, pretvorilo se u brojanju dana do raspusta i praznika. Šunjanje po maminoj šminci kako bi ''uništili'' svoje lice, pretvorilo se u ranije ustajanje kako bi sada već svoju naneli na lice svakog dana pre škole i obaveza. Briga o školskim obavezama, pretvorila se u brigu o svojim postupcima i ispravnosti istih, životu, snovima, budućnosti. Neodgovornost i bezbrižnost, pretvorila se u apsolutno snošenje posledica za svoje postupke. I ta naša želja za odrastanjem, pretvorila se u čežnju za onim bezbrižnim i nežnim danima.

I ko si ti ? Znaś li ko si ti, ko si bio pre nego  što su ti drugi rekli ko bi trebao biti ? NE ZNAŠ. Naravno da ne znaš, jer si skroz nesvesno upio okolinu, posato skroz druga ličnost, a da to nisi ni primetio. Ali moraš se podsetiti. Moraš jednostavno stvoriti sliku sebe, onog pravog, koji čuči unutra. Znam da nije lako, niko i nije rekao da hoće. Međutim, jednostavno mora. Moraš  biti ono što si hteo, ono što si, bre, bio. Jer snovi.. nadanja.. budućnost.. sve ti to može pasti u nepovrat sa samo jednim pogreśnim korakom. Sa samo jednom odlukom, onom pogreśnom, sve što si godinama gradio može se samo survati niz brdo. To je to. To je život. Ta realnost. Sve ono za što se godinama borimo, može nestati zbog sekunde jedne. Sve u šta se uzdamo, može nestati samo jednim treptajem oka. Neka viša sila, gore na nebu. Taj Bog u kog sam rekla da ne verujem, odnosno da niti verujem niti ne verujem, već sam negde između, On postoji ! Gore je i sve vidi, sve čuje, sve posmatra. I On..u Njegovim ste rukama.

Polovinu krivice snosi sudbina, odnosno ta Njegova igra kreirana specijalno za vas, a polovinu sami vaśi postupci, reakcije na određene stvari koje vam on servira, postupci..od miksa te dve stvari, nastaje jedna. Vaš život. I to..pa hteli ili ne hteli, morate ga prihvatiti. Jer ja živim u zabludi da ću nekad živiti taj život o kom mi neko priča, ali neću. I ta neka unutrašnja Ja, to zna, ali je meni prokleto teško prihvatiti da sam eto rođena na Kosovu. Da bih sada napredovala da sam u nekom drugom okruženju, da ova magla ne krije, ne samo mene, nego i sve moguće talente. I onda ispaštaš.. jer si ostao, jer si jednostavno prokleto pokušao živeti tamo gde života nema. Pokuśao si pronaći nešto, za śta znaš da prosto ne postoji, ili ga je bar na tom mestu nemoguće tražiti, a kamoli naći. I to je to. Ali ljudska je psiha čudo, ta neka tvrdoglavost..i inat. Taj prokleti inat nas je doveo ovde gde jesmo, tačnije moje roditelje je naterao da ostanu ovde, a mene osudio na sve moguće gadosti.



I plakala sam. I plačem. A i plakaću. Jer istinu ne mogu svariti, ne mogu jednostavno prihvatiti da mi najbolje godine lete u mestu gde ne mogu biti to što jesam. Gde je greota baviti se pisanjem, jer u tome hleba nema. Gde ne mogu pričati o onome što volim. Gde ne mogu izlaziti. Ljudi moji, sprečena sam u želji da budem ono śto ja želim. I dok ja odem odavde, za puno stvari biće prekasno. I to je činjenica. Ali vi niste ! Sigurno je dobra većina vas u mogućnosti da uradi mnogo toga, ustanite iz tog prokletog kreveta. Budite ono što jeste, ako imate priliku, iskoristite je. Jer razumite. Ja bih sve dala da sam trenutno na vašem mestu.. i onu priliku koju vi traćite, mnogi bi sve svoje dali da im se bar jednom ukaže u životu. I ne, ne pričam samo o sebi. To je začarani krug. Ja želim neśto śto, možda, neko od vas ima, ali i znam da neko drugi želi nešto što ja imam. To je to neśto śto se stalno vrti, uvek je tako bilo i uvek će tako biti. U ljudskoj ne psihi da uvek budu nezadovoljni onim što poseduju.

Poenta ovog posta jeste da se trgnete. Ja vas molim. Svako je od nas rođen sa nekim talentom, splet okolnosti neke od nas zaustavi, raskine taj nit između snova i stvarnosti i ono malo nade se zauvek izgubi u snovima. Ali neki.. pa neki imaju śanse da od svog života učine nešto. Možda ste to upravo vi ! Ne odustajte, molim vas. Nikad ne znate šta bi vas sutra moglo dočekati, da danas niste odustali ! 

6 коментара:

  1. Ne znam zasto ali nisam mogla do procitam ceo post. Citala sam do negde i onda mi je krenula suza. Predivno!

    ОдговориИзбриши
  2. Alija,ovaj post isto kao da sam ja pisala.. I ja takođe maštam,iako je splet okolnosti u meni ubio svaku nadu,osećam da ona još uvek postoji. Da gori neki mali plamen u meni,koji mi govori da ne odustajem.
    Ne,ja nisam osoba o kojoj sam maštala kada sam imala 3-4 godine. Čak štaviše,nisam ni slična toj osobi. Ali,za sve to je kriva ova prokleta sredina u kojoj živim..
    nego šta da se radi..valjda je tako suđeno..
    Sve u svemu,predivan post. Samo tako nastavi,nema sumnje da ćeš jednog dana postati poznati pisac ako nastaviš da pišeš ovako lepo.

    ОдговориИзбриши
  3. Respect devojko! Svaka čast na ovako poučnom I lepo napisanom postu!

    ОдговориИзбриши
  4. Svaka čast. Pustila sam suzu. Toliko realan i poučan post, hvala ti na ovome.

    mysweetlandd.blogspot.com

    ОдговориИзбриши
  5. Alia, ovaj post je malo savrsenstvo.
    Ja zaista nemam sta bih dodala, jer se apsolutno slazem sa onim sto si zelelna da nam kazes. Skroz razumem koju si poruku htela da preneses, i sa njon se u potpunosto takodje slazem. Pisala sam post na slicnu temu, tacnije mozda sa malo slicnom porukom, te znam o cemu govoris. Jos jednom, mene si odisevila *__*
    "Teen Queen"

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Nikada ne odustaj, ja verujem i tebe i znam da ces svoje snove jednom ostvariti.

      Избриши