недеља, 30. април 2017.

Dajmo šansu poeziji


Ne, nikad nisam bila zainteresovana. Ne, nikad je nisam ni čitala ni pokušala pisat. Ne, nisam smatrala piscima ljude koji se bave pisanjem poezije, jer nisam niti razumela suštinu, a niti videla tu neku lepotu u nabacanim stihovima. I da, naravno da sam napravila ogromnu grešku.



Svi ste vi upoznati sa činjenicom da sam ja jedna od onih osoba koja se muči sa lektirom i vucara jednu najmanje dva tri meseca. Ne krivite me. Ne zavisi od mene. Da, normalno da Alia misli da je prerasla to glupo štivo koje žive veze nema i da, naravno da je krivica nastavnika i ostalih sporednih ulogica, jer da.. zaśto bih se ja vucarala sa tim glupostima i traćila vreme na te praśnjave knjižurine ( ko zna u čijim su rukama sve bile, ako uzmemo u obzir činjenicu da je naša škola na ''zavidnom'' mestu što se svežine i  čistoće tiče, a i vidim da je izdanje iz 1957. ) kad me iz ormara molećivo posmatras najnovija knjiga Nikolas Sparksa ? Nema logike da bih radije uzela i čitala kojekakve stihove, kod kojih je jedina poenta činjenica da se rimuju i pričaju o tim nekim slatkasim stvarima koje sam davno i sama prerasla,  kad se mogu isključiti iz realnosti uz neodoljivo savršeni stil Nikolasa. To je tako lako zaključiti. Bože moj, kako se i taj čovek od 64 godine, jednom zauvek ne oslobodi nervoze i prekine ređati najmanje desetak lektira za prvo polugođe, i napokon shvati da u tom razredu postoje osobe koje se zanimaju čitanjem iz hobija.. Naravno da znam da je tih desetak knjiga mačji kašalj, ali jeste vi svesni da upravo5 čitate post osobe koja u svom ormaru ima izmiśljenu nagradu za najvećeg lenjivca 2016. godine, a ako ovako nastavim mislim da ću odbraniti titulu i ove godine.. Mislim da niste, tako da, da probudite se.


Međutim, kako nisam imala kud i kako se moja ocena iz srpskog ( omiljenog predmeta, inače ) nalazila na kranje klimavim nogama ( što večito iznervirana seda budala każe : klimava, nadrogirana, jedva održiva ocena ), nisam imala drugih izbora nego da prosto zamolim nastavnika da mi da koju lektiru. Šlogirana činjenicom da se u hodnik u kom sam ga bila i čekala, vratio sa dve knjižurine, nisam imala izbora nego da se latim posla.. Kako se sa rečnikom nisam htela uhvatiti u koštac odmah, odabrala sam poeziju. I promenila svoje mišljenje u njoj zauvek, bar ja tako mislim.

Sa nadom da ćete i sami promeniti svoje mišljenje, predstavljam vam stihove vredne pažnje :
  
Teško ustajem iz kreveta
mada sam već rano budan.
Zvezde pokleknu pred suncem
a sunce pred mesecom.
polako sam naučio da vidim sve to
i to da moja samoća nije jedina.

          Oto Horvat ( Pesme o slomljenost, III )


Ponovo sam sam.
Prostor je uzeo vazduh
i uronio u vreme.
Oko mene sve stoji.

                 Miloš Komadina ( Sam )


Bolje je iz svoga mraka
da posmatraš svetla u daljini
nego osvetljen biti
a oko tebe mrak

            Duško Trifunović ( Cela lepa pesma )

Okružen mnoštvom jezika koje ne razumem,
okružen rogovima, repovima i krilima,
krznima, krljuštima i perjem, kljunovima i
surlama, kandžama, šapama i perajama, shvatam
da čovek nije jedina mogućnost !

Ali ne shvatam zašto sve ostale mogućnosti
držimo u kavezima !

   Ljubomir Simović ( Dete u zooloskom vrtu )



Pa, promeniste li mišljenje, bivši moji istomišljenici ?



среда, 26. април 2017.

Možda si baš ti onaj pravi !



Drage moje kolege blogeri, dragi čitaoci, svi koji ste danas ušli ovde i tom jednom brojkom koja je predstavila vas i povećala preglede izmamili mi osmeh, dobrodošli. Ne, ovo nije niko drugi, ovaj skroz ozbiljni post piše Alija. Ista ona devojka koja uglavnom pršti od sarkazma, ironije i svega.. ali i ista ona devojka koja se danas odlučila obratiti na jedan skroz poseban način. Malo ozbiljniji, malo drugačiji, malo posebniji. Malo..pa na način na koji me jednostavno možete shvatiti, primeniti ovo i promeniti sebe..na bolje naravno !

Bili smo deca. Deca svežih snova i neostvarenih maštarija. Bili smo osobe bez muke, spremne na sve da bi baš tada ostvarili ono što smo za sledeći trenutak zamislili. Svađali bi se, plakali, molili, radili sve da se sledećeg trenutka nađemo napolju, tamo gde smo bili zamislili. Odrastajući, postepeno, menjali smo svoje navike. Postajalo je sve teže dići se iz kreveta ujutru, provesti dan napolju, radovati se za novi školski dan. Postajalo je sve napornije učiti, verovati ljudima i družiti se sa prijateljima. Menjao se naś izgled, menjale su se naše navike. Menjali smo se i mi. Polako, upijajući sadržaj iz okoline, nešto što nam je i samo nailazilo..polako smo gradili sopstvene ličnosti. Međutim, stanite ! Samo promislite na trenutak. Gde ste ? Gde se to nalazite ? Da li ste na tom mestu gde ste kao mali hteli biti ? Jesi li ti ono što je ona mala devojčica htela biti dok je sanjala život u tvojim godinama ? I čekaj.. znaš li da li si to i ti ?! Da li je to ista ona devojčica, isto ono srce, toplina ? Da li ?



Ne. Odgovor je jedan. Ne. Polako, dok se tvoja kosa menjala, crte lica oštrile, telo oblikovalo, toplina je iz tvog tela nestajala, osećanja menjala.. postajala si sve hladnija, otpornija na sva ona topla osećanja, alergičnija na ljude, obazrivija.. ona mala devojčica koja je sa svima razgovarala, postala je drska devojka slomljenih nadanja i uništenih snova. Samo smo hteli odrasti. Hteli smo biti veliki, biti tako sposobni.. i onda..onda se sve okrenulo, svet više nije bio tako ružičast, postao je sivo i okrutno mesto. Grmljavina nije predstavljala kotrljanje buradi gore na nebu, već složen proces za koji smo znali da se deśava u prirodi. Uživanje na kiši, pretvorilo se u mrmljanje  psovki i bežanje glavom bez obzira pod najbliži zaklon. Brojanje dana do školskih klupa, pretvorilo se u brojanju dana do raspusta i praznika. Šunjanje po maminoj šminci kako bi ''uništili'' svoje lice, pretvorilo se u ranije ustajanje kako bi sada već svoju naneli na lice svakog dana pre škole i obaveza. Briga o školskim obavezama, pretvorila se u brigu o svojim postupcima i ispravnosti istih, životu, snovima, budućnosti. Neodgovornost i bezbrižnost, pretvorila se u apsolutno snošenje posledica za svoje postupke. I ta naša želja za odrastanjem, pretvorila se u čežnju za onim bezbrižnim i nežnim danima.

I ko si ti ? Znaś li ko si ti, ko si bio pre nego  što su ti drugi rekli ko bi trebao biti ? NE ZNAŠ. Naravno da ne znaš, jer si skroz nesvesno upio okolinu, posato skroz druga ličnost, a da to nisi ni primetio. Ali moraš se podsetiti. Moraš jednostavno stvoriti sliku sebe, onog pravog, koji čuči unutra. Znam da nije lako, niko i nije rekao da hoće. Međutim, jednostavno mora. Moraš  biti ono što si hteo, ono što si, bre, bio. Jer snovi.. nadanja.. budućnost.. sve ti to može pasti u nepovrat sa samo jednim pogreśnim korakom. Sa samo jednom odlukom, onom pogreśnom, sve što si godinama gradio može se samo survati niz brdo. To je to. To je život. Ta realnost. Sve ono za što se godinama borimo, može nestati zbog sekunde jedne. Sve u šta se uzdamo, može nestati samo jednim treptajem oka. Neka viša sila, gore na nebu. Taj Bog u kog sam rekla da ne verujem, odnosno da niti verujem niti ne verujem, već sam negde između, On postoji ! Gore je i sve vidi, sve čuje, sve posmatra. I On..u Njegovim ste rukama.

Polovinu krivice snosi sudbina, odnosno ta Njegova igra kreirana specijalno za vas, a polovinu sami vaśi postupci, reakcije na određene stvari koje vam on servira, postupci..od miksa te dve stvari, nastaje jedna. Vaš život. I to..pa hteli ili ne hteli, morate ga prihvatiti. Jer ja živim u zabludi da ću nekad živiti taj život o kom mi neko priča, ali neću. I ta neka unutrašnja Ja, to zna, ali je meni prokleto teško prihvatiti da sam eto rođena na Kosovu. Da bih sada napredovala da sam u nekom drugom okruženju, da ova magla ne krije, ne samo mene, nego i sve moguće talente. I onda ispaštaš.. jer si ostao, jer si jednostavno prokleto pokušao živeti tamo gde života nema. Pokuśao si pronaći nešto, za śta znaš da prosto ne postoji, ili ga je bar na tom mestu nemoguće tražiti, a kamoli naći. I to je to. Ali ljudska je psiha čudo, ta neka tvrdoglavost..i inat. Taj prokleti inat nas je doveo ovde gde jesmo, tačnije moje roditelje je naterao da ostanu ovde, a mene osudio na sve moguće gadosti.



I plakala sam. I plačem. A i plakaću. Jer istinu ne mogu svariti, ne mogu jednostavno prihvatiti da mi najbolje godine lete u mestu gde ne mogu biti to što jesam. Gde je greota baviti se pisanjem, jer u tome hleba nema. Gde ne mogu pričati o onome što volim. Gde ne mogu izlaziti. Ljudi moji, sprečena sam u želji da budem ono śto ja želim. I dok ja odem odavde, za puno stvari biće prekasno. I to je činjenica. Ali vi niste ! Sigurno je dobra većina vas u mogućnosti da uradi mnogo toga, ustanite iz tog prokletog kreveta. Budite ono što jeste, ako imate priliku, iskoristite je. Jer razumite. Ja bih sve dala da sam trenutno na vašem mestu.. i onu priliku koju vi traćite, mnogi bi sve svoje dali da im se bar jednom ukaže u životu. I ne, ne pričam samo o sebi. To je začarani krug. Ja želim neśto śto, možda, neko od vas ima, ali i znam da neko drugi želi nešto što ja imam. To je to neśto śto se stalno vrti, uvek je tako bilo i uvek će tako biti. U ljudskoj ne psihi da uvek budu nezadovoljni onim što poseduju.

Poenta ovog posta jeste da se trgnete. Ja vas molim. Svako je od nas rođen sa nekim talentom, splet okolnosti neke od nas zaustavi, raskine taj nit između snova i stvarnosti i ono malo nade se zauvek izgubi u snovima. Ali neki.. pa neki imaju śanse da od svog života učine nešto. Možda ste to upravo vi ! Ne odustajte, molim vas. Nikad ne znate šta bi vas sutra moglo dočekati, da danas niste odustali ! 

понедељак, 10. април 2017.

Ne smeš se plašiti...



I tako, padne meni samo na pamet da lupim obećanje u prethodnom postu da će vas u sledećem čekati jedan u kom ću detaljno raspravljati o tim nekim standardima koji su nabijeni pred nos svake devojke, a kako noćas imam na pretek slobodnog vremena, odlučila sam da to i ostvarim i ujedno prvo dano obećanje ovde na blogu održim. Jeeej, znam koliko ste nemirni bili zbog ovoga.. šalim se, verovatno ste nakon čitanja odmah zaboravili polovinu sadržine, a kamoli one zadnje redove, ali Bože moj, meni to na trepavicama stoji i ja ovaj tekst moram napisati. Tako da, ajmo ljudi skrolujte dole, ovo je definitivno jedna od najvažnijih stvari o kojima sam pisala i svaka devojka bi trebala pročitati ovo..

           Ne smeš se plašiti...

...nošenja pripijene haljine. Ne, ne vidi ti se stomak, a i čekaj da te pitam ? Pa, šta ? Šta ako se i vidi ? Misliš da će prijateljima biti neprijatno da sa tobom, tako obučenom šetaju ? Ako to misliš, zapitaj se onda o kakvim se to prijateljima, uopšteno ljudima radi. Plašiš se činjenice da će te ljudi ogovarati. Opet, pitam. Pa, šta ? Šta ako pričaju ? Odrasti, shvati da će uvek to i raditi, uvek će se negde naći budala kojoj će oči biti uperene u vas i koja neće imati pametnija posla do da vam pronađe sto i jednu manu i raspravlja o tome. Što pre to shvatite, bolje je za vas.



...toga da budeš viđena. Izlazi, druži se, pokaži se svetu, jednostavno. Ne beži od ljudi, nisi ništo ni bolja ni gora od onoga čemu svakodnevno svedočimo na ulicama.

..pronalaženja ljubavi. Nažalost, ako nekog rade kompleksi bar približno nalik mene, teśko njemu, jer se on boji svakog, uključujući i namanjeg kontakta, iskazivanja osećanja i svega ostalog. Znam, to nikako nije za pohvalu, pa vam sada dajem istinski i skroz iskreni savet : Ne budite deo takvih ljudi, kompleksaša nalik meni. Ne dozvolite da vas kompleksi rade, da upravljaju vašim životom. Dozvolite nekim ljudima da i probiju taj led oko vašeg srca, jer jednostavno,  ako je neko, nekad, pogreśio, svakako ovaj sledeći neće biti taj koji će ponoviti istu grešku.

...ispada/trenutaka ispred ostalih. Ako ti se jede, jedi, bez obzira na to da li se nalaziš u gužvi ili bilo gde. Ako ti se pleśe, zapleši, ne obraćaj pažnju na ostale. Što pre shvatiš, da to što radiś, radiš samo zbog sebe i jednostavno, da živiš samo svoj život, to ćeś bolje i prolazit.

...udobnosti u sopstvenom telu. Ako je tebi lepo, ako se ti dobro osećaj u svom telu, u svojoj koži, onda iskuliraj. Nije bitan nikakav pogled, apsolutno nikakva pogrdna reč, sve što se oko tebe deśava. Jer, lutko, jedino što je na kraju bitno jeste ono śto ti vidiš, taj lik u tvojoj glavi, ono što tvoje oči vide u ogledalu. Na kraju, imaš samo sebe, budi ponosna na ono što činiš u svoju korist. Jer, nikako nisi sebična, već samo dosetljivija od ostalih.


...slikanja svih silnih selfija. Ne postoji dan kad si loše obučena, kad ti je masna kosa, kad ti se jednostavno ne dopada sopstveni lik, jer, znaj, to si ti ! Svi ti dani, jedna te ista osoba, ti !


...komentara okoline. Ako ti to voliš, ako uživaš u onome što radiš, ako je to nešto što tebe ispunjava, što te čini srećnom, ignoriši sve i samo nastavi ! Jer, važna si ti, niko više.

...življena života SAMO za sebe. Jer to je tvoje, nisi sebična, utuvi to u glavi. Igraj na rizik, na neočekivani dobit. Jednostavno, kreni. Bez osvrtanja, bez ičega. Na nesigurno igraj, na neočekivano. Samo, uživaj. Živi, jednostavno.

...standarda i glupih pravila. Ko kaže da su te patike izašle iz mode ? Da se taj duks nosio pre sto godina ? Ako im se vaš stajling ne sviđa, jednostavno, primorava li ih neko da vas gledaju ? Ne ! Čekaj..devojke ne trebaju traćiti vreme na sport i ta dešavanja ? Ma nemoj ! A ti ćeś mi reć' je l ? Debela si, telo ti nema pogodne proporcije.. ahh, suzdržaću se. Jednostavno, odustanite, ignorišite sve ovo, jer sve što je nabijeno kao prihvatljivo, može se promeniti !

...rizika. Mislim da dodatnog pojaśnjenja, nema potrebe dati.

I tako, to je to. Sve što je meni palo na pamet, vi slobodno svoje mišljenje ostavite ispod, i još koji primer.

уторак, 04. април 2017.

Monthly post | March 2017



Pa, izgleda da post koji sam obećala u prethodnom, neće biti baš bukvalno odmah nakon toga, jer jednostavno skontala sam da sam, ponovo, zaboravila da smo uplovili u novi mesec i da bi idealno bilo da u tom duhu i napišem post. Zanimljivo mi je to da od tamo juna ili jula, ne držite me za reč, mesečne postove pišem bez ikakvog prestanka i jednostavno skroz mi je glupo bilo da ne napišem i ne zaokružim sve što se tokom marta dešavalo, međutim na malo izmenjeni način. Ispod, u tekstu, videćete i stvari koje sam ja naučila, pričaću vam o osobama koje sam upoznala jer ih je baš dosta i o svemu što je obeležilo mesec početka proleća, prvih ocena i užasno dosadnih propitivanja..uživajte !

Pa, mart je jednostavno bio duplo dosadniji od februara i svakako isto toliko i naporniji. Naravno, nakon tog raspusta u Crnoj Gori, odmaranja i svega, malo je teško bilo adaptirati se na sve školske obaveze, na sve ono što čeka prosečnog osmaka u drugom polugodištu. Nikako, apsolutno mi nikako nije ni pošlo za rukom da tako nešto uradim. Svi moji planovi su jednostavno pali u nepovrat, nisam mogla pohvatati niśta, skroz sam isključena bila. Dočekali su me i inicijalni testovi koji su me i totalno oborili.. tako da je mart jednostavno samo prolazio, prolazio kroz te frke oko ocena, oko svog tog ubeđivanja i sebe i nastavnike da sam stvarno i dalje ona stara i da ću nastaviti onako kako sam i stala u prvom..prošao je u jednom sivilu u čijem je centru, kao i uvek u ovo doba, bila škola.



Ništa posebno, nisam osoba koja se sad kao raduje toliko proleću, jer realno..šta znam, nije da sad nešto ludim za cvećem, olistalom prirodom i svim tim obeležjima ovog godiśnjeg doba, ali sam svega mi potonula živa kad sam dan-dva nakon početka istog ustala, obukla se i stala otključavati ulazna vrata iza kojih me je dočekao..sneg ! Ljudi moji, pao je sneg na samom početku proleća i tako sam besna bila na prirodu i na puku, glupu klimu koja ovde vlada, da sam izašla tako kako sam i bila obučena ubeđena da me tamo iza čeka plavetnilo neba i cvrkut ptica. U kožnoj jakni, skroz tankoj dukserici i farmerkama, prkosila sam i vremenu ali i zdravlju, te sam se nakon samo tri časa vratila, držeći se za stomak, zastajkujući na svakom koraku da se iskašljam i tako nabacila i prehladu, ukore majke da sam sama to tražila ( što je realno i istina ) i provela jedan sumorni dan u postelji.

Lektiru zaboravite, nju nisam ni takla i vucaram je tačno dva meseca, a nisam ni so sredine stigla. Družila sam se Sidni Šeldonom, sasvim malo, ali sam ga kasnije zamenila Nikolas Sparksom i odlučila ostaviti tu knjigu za neka opuštenija vremena. Beležnica mi je pravila dosta društva tokom proteklih, napornih nedelja i zahvalna sam toj slatkorečivoj, skroz romantičnoj, ljubavnoj priči na svemu što je učinila za mene.


Pa, ne tako naporni mesec što se svega ostalog tiče, ali svakako par veoma, veoma važnih lekcija koje moram podeliti sa vama a koje su meni jednostavno postali vodiči. To su :

- Samo se zabavi, radi što ti je volja, pa kad već pričaju, daj im još tema, materijala pa nek' nastave.

- Ljudi će uvek osuđivati. Ako ti je gore, radovaće se i pričati kako su oni ispred tebe mnogo. Ako je pak obrnuto, pronaćiće mali milion razloga da ono u čemu i napreduješ, vodi ka skroz pogrešnom putu.

- Krv, bol i patnja..uspeh !

- Kloni se negativnih ljudi, oni imaju problem za svako rešenje.


Usput, morate pogledati i jedan sjajan video Saše klikom ovde, poslušati pesmu, pa makar i ako ne gorivite nju, samo obratite pažnju na tekst klikom ovde, i poruka za kraj glasi da se morate smejati što više, radovati sitnicama, uživati u svakom danu. April nek' bude poseban !