среда, 29. март 2017.

Negativna strana društvenih mreža !



Za početak, verujete li da sam napokon dostigla dvocifrenu brojku komentara na zadnjem postu ? Smešno zvuči, znam, ali mi je toliko krivo bilo što sam nakon one ogromne pauze tokom zimskog raspusta zapostavila blog i bacila ga u drugiplan, a i što sada ne mogu pisati redovno zbog silnih testova i tog spremanja za zavrśne ispite, te mi je to nekako vratilo i volju a i nadu da ovo sve napreduje. Od srca vam hvala. I tako, dok se moj blog penje uzlaznom putanjom, škola i uspeh konstantno opadaju. Zarekla sam se da me ove godine neće prepoznati jer ću učiti puno, ali stvarno puno, međutim ispalo je skroz suprotno. Potrefila sam i ostvarila samo tu želju da me ne  mogu prepoznati, samo nažalost ne zbog uspeha, nego totalnog pada. Hemičar i matematičar su pola sata zurili u test koji sam predala, pa u mene, pričali kako nemaju predstavu šta se desilo, kako ne mogu verovati da na uzglavlju tog testa stoji moje ime i da je to jednostavno mojih ruku delo, te mi onda uručili papir na kojem je iz hemije bio ostvaren uspeh od 12 bodova, a na matematici neverovatnih 3,5.. Ali eto, srediće se sve to, a vi svakako niste došli do ovde i uśli u ovaj post kako bi slušali moje jadikovanje i patetisanje, te skrolujte dole i uživajte u čitanju jednog zaista dobrog teksta u kome sam iznela činjenice kojih smo realno svi svesni a tiču se društvenih  mreža.


Da, pa kako ste i sami po naslovu mogli zaključiti, a i po ovim zadnjim rečenicama iz uvoda gde sam se opet malo previše zanela, tema kojom se danas bavimo jesu one specifične, društvene mreže bez kojih niti jedan tinejdžer ne može zamisliti normalnu svakodnevnicu. Bilo da govorimo o Snapchatu čija je popularnost drastično opala nakon uvođenja InstaStory-a na Instagramu, samom Instagramu ili pak Fejsu kog realno retko ko i da koristi, svejedno je jer razlike nema a mane su gotovo identične. Pa tako vama na slobodi dajem da odlučite kojoj društvenoj mreżi pripadaju dole navedene mane i koju ste vi prepoznali čitajući ovaj post. Uživajte.


Od trenutka kad je u moje ruke zapao fantastični Samsung Galaxy J7, nije prošlo ni mesec dana a ja u njemu imam preko 2.000 slika, što može potvrditi činjenicu da je prosečan tinejdžer, koji je pored toga i vlasnik neke društvene mreže na kojoj je poprilično aktivan, u proseku sposoban napraviti bar deset, do dvadeset fotografija dnevno. Naravno, nakon toga sledi upoređivanje, dvosatno odlučivanje oko toga na kojoj mu je to ruka u boljem položaju, a na kojoj noga, na kojoj mršavije izgleda...i sve tako u  nedogled, jer se uglavnom javlja problem da fotografija koja ispuni jednu karakteristiku, ne može i ostalih deset, te je samo zanemarimo. Nakon što odabere minimum četiri omiljene od ukupno četrdeset, sledi slanje prijateljima na detaljnu analizu, jer ko zna možda je njemu n promakao taj neki detalj koji tu fotografiju kvari. Čeka potvrdu, te onda sledi editovanje, potraga za bombastičnim opisima, pa tek onda i sama objava... sve što sam navela, dovodi nas do jednog, jedinog, mogućeg zaključka : perfekcionizam. Toliko toga gubimo na tu jednu fotografiju, minute i minute, sate i sate,tražimo dlaku u jajetu,sve to, a zbog čega ? Zbog  eto te jedne, nove, objave, zbog te nade da će baš ta i ta slika oboriti novi rekord što se lajkova tiče.. žalosno. Žalosno je to što smo jednostavno izokrenuli sve, što previše osuđujemo, upoređujemo sebe i svoj izgled, telo, odeću, samu kombinaciju sa drugima. Nabijamo bespotrebne komplekse, u svojoj glavi formiramo nešto što nismo, što nikada i ne možemo biti i težimo ka tome. U međuvremenu, skroz zaslepljeni silnim komentarima i lajkovima, polako postajemo perfekcionisti, utripovane i dosadne osobe koje od svog života prave samo platformu za dobar Instagram profil, a realno, ja se sa takvima družila ne bih, a kamoli nešto više.

I pored bespotrebnih kompleksa i svega što nabijemo i natovarimo sebi na leđa, javlja se još jedan, pa recimo problem kog nikako ne možemo ignorisati a prisutan je stalno. Samoća. Da, dobro ste pročitali. Kako ? Ti ne osećaš to ? A ne ? Pa dobro onda, predpostavljam da je tebi svejedno što ćeš i noćas, baš poput i prethodnih dana čitave nedelje, a i one prethodne, ostati u krevetu i prelistavati društvene mreže, refrešovati ih na svaki sekund i po milioniti put gledati Insta priče svoje prijateljice, koja je baš u tim trenucima u kafiću, sa društvom i sudeći po objavama, vraški se dobro i provodi. A svejedno ti je ? Pa verovatno ti neće biti ni krivo što te i sledećeg dana tamo neće biti, pa će ona uživati u životu a ti leškariti na tom krevetu čitavog dana.. da prestanem ? A što ? Smeta ti, osećaš se usamljeno ? Naravno da se osećaš ! U tome je i poenta. Konstantno će se u vama javljati taj osećaj samoće, izazvan činjenicom da taj neko tamo živi, provodi se, sa društvom i sa svim tim čudima, dok vi jednostavno po milioniti put prevrćete svoje telo po kauču koji  je i poprimio vaš oblik od tolikog ležanja..


Utvrdili smo da smo jednostavno svi nabili jedan solidan broj kompleksa, da se svi osećamo usamljeno, ali međutim naravno da tome nije kraj tu i iako ste verovatno očekivali post u kom ću spomenuti fejk profile i svu tu opasnost koja vlada sa drugog ekrana, ja o tome neću pričati, jer niti sam dovoljno informisana a niti imam jednostavno volje pričat o matorom starcu koji stoji iza ekrana, mentalno zaostaloj osobi koja se krije iza slike kakvog tinejdžera i kome su tek u trenutku kad je shvatio da je jednom nogom već u grobu proradili ti neki tinejdžerski nagoni, odnosno hormoni te je odlučio krenut u potragu putem društvenih mreža.. dajte, to je jadno, tako da ja izbegavam čak i spomenut' takve bolesnike ovde, međutim postoji jedna jako zapravo izbegavana stvar koju svi ignorišemo i retko ko je i spominje. Ti nabijeni standardi, ta očekivanja koje svako postavi ispred devojke.. ali o tome više u narednom postu, tako da vratite se nazad ovde i pročitajte post o određenim stvarima koje bih svaka devojka trebala biti svesna. Zagrljaj vam i poljupce śalje, vaš Alija ❤

субота, 18. март 2017.

Prednosti i mane mesta u kome živim




Dotakla sam sve i svaśta, raspravljala o svemu i svačemu, došla do te neke tačke kada ste vi više znali o meni i mom razmišljanju nego neke moje bliže osobe koje me i uživo znaju. Pričala sam o svemu, delila svoje rutine, navike, razmišljanja, događaje. Znali ste mnogo toga i i sada znate, međutim listajući prethodne postove shvatila sam da sam se najmanje bavila mestom, odnosno selom u kom živim. Upućeni ste u to da životarim na Kosovu, odnosno na samom jugu Kosova, na desetak minuta peśice od granice sa Albanijom, u jednom malom selu koje nikako ne obožavam ali u kom eto, igrom slučaja i živim. Ali, znate samo to. Kako bih vas ja što bolje upoznala sa ovim krajem, sa jednostavno dešavanjima ovde, u nastavku testa možete pročitati prednosti i mane tog života. Uživajte !

                        PREDNOSTI 

- Letnje večeri su prava oaza mira i tišine i san snova svih knjiških moljaca, odnosno osoba koje su totalno nalik meni i koje u knjizi pronalaze lek, pronalaze beg od stvarnosti. Vi jednostavno sedite na terasi, čujete svoje disanje i i najmanje šumove, čitate i gubite se..utapate se u tu tamu oko vas i tada nestaje svaka granica koja vas drži tu, svaka granica koja vas povezuje sa stvarnošću.

-Duge šetnje i stvarno sjajna priroda, opustiće vas do maksimuma. I ja mogu pljuvati na sve to što se dešava, mogu pljuvati i na činjenicu da živim ovde, ali eto. Priznajem. Prirodu volim, volim se utopiti u te boje, u taj pejzaž i nestati. Samo nestati. Za sve umetnike, bilo slikare, fotografe ili pisce, kojima nedostaje inspiracije i nadhnuća, pronaći će ga tu.

-Na 1200+ metara nadmorske visine, sneg možete očekivati u aprilu ili maju, tako da ako želite svedočiti krajnje nemogućim pojavama, samo navratite !

-Prijatni ljudi. Dobro, ne baš svi. Ne ni polovina, ali jedan solidan broj ljudi može vas oduševiti prisnoću i tom nekom toplinom u samom govoru i prilazu.

-Ako ste pak ogromni fan skijanja, pentranja i svega onoga śto ja svarit' ne mogu a za šta me ubeđuju da je skroz ludo i zabavno, onda sve što tražite, nalazi se upravo u ovim zabačenim krajevima.



                               MANE

-Da, spomenula sam dobru i skroz pozitivnu osobinu ljudi u ovom kraju, međutim iza mire sto đavola vire, tako da, naravno da ništa nije sjajno i da sve to ima i negativnu stranu. Dok je, pretpostavljam, u vašim gradovima/selima skroz normalno da ljudi izađu sami, prošetaju, sa slušalicama u ušima ili kako god već, ovde to malo drugačije ide. Prva pomisao koja će prohujati njihovim glavama, čim vas vide jeste da ste malo skrenuli sa puta, odnosno da niste baś svoji. Odmah nakon nje uslediće da vas možda tamo negde čeka neko i prizivanje Boga i kletve upućene sadašnjoj omladini i stvarima koje se istoj vrte u glavu.  A odmah nakon toga, došaptavanje. Cela ta priča o vašoj skroz  mogućoj mentalnoj nestabilnosti, lepo će prohujati kroz celo selo i stići do vaśe majke, koja će u tren oka smisliti da je vas tamo negde čekao ujak/stric/stric vašeg ujaka/ujak vašeg strica ili Bog zna ko i da ste vi morali otići kako bi ste uzeli nešto, a onda će kad se budete vratili ubiti svu energiju koju ste sakupili i iscrpiti vam istu za narednih deset godina.

-Uglavnom kad počnem pričati o zaostalosti koja vlada, svi me ili ućutkaju ili opet, proglase ludom, ali to je dragi moji, istina. Jednostavno, nije se i neće se roditi neko ko će mene ubediti u to da u 21. veku ja trebam podviti glavu pred nekim, slušati nečije naredbe i jednostavno bili uzor na svakom koraku. Ma dajte, pa nismo se teleportovali u 18. veku !


-Sam položaj nam nije sjajan, nit bajan nit vala dobar. Hem što je jug, hem što je granica, hem što... znate i sami !

-Osnovnu školu ''5 Oktobar'', nikada, ali nikada nemojte ni izbliza pogledati, a kamoli je posetiti, jer stoji da je ta ustanova sve, osim škole.. Jedna skroz prosta činjenica koja može poslužiti kao primer, koristimo kartu na kojoj ogromnim slovima stoji natpis : Savezna Republika Jugoslavija. Lupite me nečim...

-Ja kontam da svi nemaju privilegiju jesti skroz dobar burek ali se ljudi moji, bar malo potrudite da ono što jedem ne liči na praznu testeninu, odnosno da nema ukus na sve osim na burek. O hamburgerima odbijam da govorim uopšte.

- To što se nalazim Bogu iza nogu, da samo znate, dragi moj trgovče, ne znači da artikal koji dobijate po najnižnoj ceni možete meni prodati po najvećnoj. Taj film, drugome.

-Psi lutalice su brojnije nego u gradovima. Ako ikada banete, viśe ćete pasa sresti, nego ljudi, te ako vas neko pojuri vi slobodno trčite i nikako ih ne dodirujte, to od rođenja nije okupano a niti vakcinisano.



Sve ima svoju tamnu stranu, ali svaka tamna strana samo je priprema za onu svetlu koja nas čeka. Naravno, mogla sam ja pisati i pisati, ali jednostavno nekada treba dati oduška i sebi i ne opterećivati sebe u ovim lepim danima, političkim stavkama, jer ostavimo politiku onima koji se njom i bave. Kroz jedan sarkastičan i u pokuśaju humorističan način, potrudila sam se da vam što bolje dočaram i predstavim taj odvojeni, izolovani i retarditani kraj. Pa, na vama je da shvatite ovo kako god želite, ako sam nekoga i nasmejala, drago mi je, ako pak nisam, verovatno se radi o osobi sličnoj meni kojoj apsolutno nijedna stavka gore nije ni blizu humora, ali Bože moj, to ti je što ti je. Nadam se da ste uživali, a mi se čitamo uskoro. Ljubim vas sve i volim puno! 

уторак, 14. март 2017.

Šta mi to svakodnevno osmeh na lice izmamljuje ?



Razbijam monotoniju ozbiljnosti ovde sa jednim skroz slatkim tekstom, odnosno temom koja mi je  juče pala na pamet. Da, odbijam i da nastavim ovaj uvod i kukam kao i obično oko inicijalnih testova ( iz hemije dva ako bude, odlično ), te vi odmah skrolujte dole, do pravog teksta koji odgovara naslovu gore. Ljubim vas sve i uživajte !


1. Zvezdine utakmice. Ko me lično poznaje ili prati od nekih početaka tamo, zna da sam navijač u duši.. ne mogu jednostavno propustit niti jednu utakmicu, lako se rasplačem nakon pobede ili poraza i ako ja išta želim u ovim trenucima i ove godine, to je sigurno da odem do Beograda, Pionira i uživo gledam te momke. Život su mi !

2. Šminka. Okej, provalila sam da od kad sam bar malo novca uložila u određene stvarčice za šminkanje i od kad samo tako iz dosade odem i našminkam se kako bih se slikala, osećam se dosta lagodnije, srećnije.

3. Dobro napisan tekst. 
Osećaj kada shvatim da sam to što čitam ja napisala...neprocenljivo je i neopisivo.

4. Poruka  od simpatije koja je skroz slatka. Znate,znate sigurno ako me pratite na Instagramu da sam par puta smarala sa tim porukama, ali eto.. usrećuje me to.

5. Trenutak kad shvatim da je sutra petak. Koji je to vrisak, majko moja !

6. Saopštenje da se određeni nastavnik gubi i da ranije idem kući ! Poletela bih tad, ali najradije. 






7. Mafini. Jedina stvar koju mogu jesti iznova i iznova, svakog Božjeg dana a nikako da mi dosadi. Još ako su čokoladni, to je tek druga priča !

8. Čas matematike. Skroz čudno, ni ja ne verujem, ali eto..dešava se.

9. Komentar na blogu koji se jednostavno bavi onime o čemu sam pisala i blogerka koja u istom tom komentaru deli neka svoja iskustva.

10. Šetnje. Još ako tome dodamo limenku Coca Cole, čips ( nezdrava hrana, jeej ) i dobro društvo, onda je to nestvarna sreća.

11. Osmeh koji mi neko uputi, pokloni, momentalno izaziva isti i kod mene.

12. Trenutak kad mi se neko zahvali na svemu što sam mu rekla, na savet koji sam mu dala i kaže mi, nakon par dana, da mu je sve to pomoglo.



13. Spavanje. Usrećuje me, ali ozbiljno.

14. Dobra fotografija koju napravim.

15. Putovanja. A ko ih ne voli ?

16.  Protivljene nekome. Što volim da se svađam, da samo znate.. ali samo ako imam osnova za to, ako znam da sam u pravu i ako ispred mene stoji neko kog ne mogu ni smislit kako treba ! Luda ? Jesam, ali eto !



I za kraj, usrećuje me sve ono što vidim, osetim. Trenutak kad shvatim da se zaljubljujem u nekoga, ali i trenutak kad shvatim da polako zaboravljam na određene stvari. Pohvala koju dobijem, ali i savet koji me uputi  ka tome da je nešto dobro, ali ne dovoljno te da određeno moram popravit. Sve me to, na neki način čini srećnom. Jer, sreća je ono malo  što nam uvek fali, ono što kupiti ne možemo, a najviše se za nju molimo. Negujte je, ljudi, važna je ! Ljubim vas, još jednom, a mi se čitamo u nekom od narednih postova :)

петак, 10. март 2017.

Sa osmehom se u poraz gleda




Pala si. Znam, boli. Znam, povređena si. Stisni zube. Ne plači. Ne dozvoli da te gledaju takvu, ne dozvoli da ti se smeju odozgo, je svakako tu privilegiju nikad nisu ni zaslužili. Samo stisni zube, zaklopi oči i reci sebi. Reci sebi : Mogu ja to, ma dovraga, mogu ja to. I stvarno, ako samo dovoljno zamisliš, shvatićeš da uistinu možeš. Samo polako, uveri se da možeš i probaj. Ustani. Stani čvrsto na svojim nogama. Pogledaj na mesto gde si pala, pogledaj ga i dobro ga zapamti, jer takvih će rupa na putu biti, takvih će grana biti i kamenja, pa da se opet ne zezneš na istom ili sličnom mestu. Nasmej se, nasmej se i zamisli samo. Malopre si tu ležela, pa sedela i sad stojiš. Napredak ! Zar ne ? Naravno da jeste ! I kreni dalje. Teraj dalje, ti biraš hoćeš li hodati, trčati, ali dalje moraš krenuti. To je jedino bitno. I polako, ne gazi nikoga na tom putu, pazi i gledaj svoju stranu. Ne posmatraj okolo i ni slučajno ne kukaj za osobama koje su ispred tebe, jer znaj. I oni su morali proći mesto koje ti trenutno prolaziš da bi se tamo našli. I oni su tom stazom hodali, pa su se tamo našli. Ne budi samouverena toliko i ne misli da je sve ono što boli iza tebe. Staza života je to, lutko. Naravno da sve loše nije prošlo i sve dok si sposobna podneti bol, sve dok život udara svom snagom na tebe a ti i dalje stojiš i smeješ se, ti si živa. Živa si. I opet će pada biti. Bezbroj njih. Neke će povrede biti lakše, nekim će vreme trebati da zacele ali bitno je da će i jedna i druga na kraju izbledeti, nestati i da ćeš na njih pre ili kasnije zaboraviti. Čovek si, živo biće vrele krvi, naravno da pravo imaš na greške. I gluposti, nije poenta u tome da poraz ne trebaš priznati veç ga smatrati kao lekciju. Lekcija jeste, ali jeste i borba koju smo izgubili. I sa osmehom treba pogledati u boljeg igrača, u onaj život koji nas je opet nadjačao. Sa osmehom treba pogledati u njega, potapšati njega po ramenu a samu sebe ohrabriti, jer niko večno ne pobeđuje.. i niko večno ne gubi..



Ako si se pronašla u opisu gore, to je dobro. Znači da si i sama svedočila padovima, ali i da si se iz istih i sama podigla, jer logično da ne bi sedela tamo za tim telefonom/računarom i čitala ovo da si još tamo i da žališ zbog samo sitnog saplitanja na omanji problem, na tu prepreku koja se nepozvana našla na tvom putu. Ali, ako nisi, ako smatraš da je opis previše depresivan za tebe i da pola od toga je samo ciljanje u prazno, to je isto dobro. Budi srećna zbog toga, znači da si dovoljno hrabra da je svaki pokušaj života da te stavi u takvu poziciju izrastao u neuspeh i ja ti ovim putem čestitam na tome. Bravo ! Ali, mi smo ovog puta tu za onu prvu grupu, onu grupu hrabrih i upornih, mi smo tu kako bi njima dokazali da su na pravom putu uspeha. I ja, ja sam na sebe ponosna što imam šansu da takvim ljudima podelim savete, da takve ljude motiviram i da takvim ljudima pišem.


Koliko padova, toliko naučenih stvari. Jer setite se rečenice iz uvoda, da na svako mesto na koje padnemo treba obratiti pažnju, dobro ga analizirati kako bi se na istom mestu opet ne bismo sapleli. I znači, ako padneš desetak puta, naučićeš otprilike deset lekcija. Deset manje problema, deset manje opasnosti. I sve tako. Postojaće sve gore i gore. Jer svaki je sledeći pad bolniji, svaki, jer sledeći otvara onu ranu i obe rane tada bole. I tako, borba će trajati. Desetak, dvadesetak ozbiljnijih padova. Pravi pakao na zemlji. Pakao kroz koji ćeš ti hodati ! Sve,pa sve dok se i sam život ne umori. Sve dok ne postane gore od najgoreg, sve dok ne postane nezamislivo teško. Jer setite se, kad više ne bude moglo biti gore, sve će krenuti na bolje. Sve će krenuti uzlaznom putanjom. I tada, zaista na svojoj ćeš koži osetiti da zapravo nakon svakog mraka, dolazi svetlost, nakon svake noći ipak svane jutro, nakon svakog poraza sledi pobeda i da, ono najbitnije, nakon pravog pakla sledi raj, a nakon svih suza, iskreni osmeh.. iz sveg srca..



I biće lakše, možda malo manje zanimljivo ali svakako lakše. Jer znamo da je sve interesantno kad je skroz neizvesno, kad nemamo pojma šta nas čeka i dok sve postaje očiglednije i laše i samo se interesovanje gubi. Sve dok ta borba vas, borba da konačno izađete iz tog vrtloga boli i patnje traje i sve dok zube pokazujete životu i samoj sudbini, vi ste živi ! Vi se borite i vaša je pobeda zagarantovana.


Zato ne kukaj. Neka ti ja uzor nikada ne budem, jer ja to radim. Jer ja satima davim sestru, prijatelje i porodicu. I neka ti niko uzor ne bude ! Budi sam svoj,  budi sama sebi idol. Ugledaj se na sebe, na onu viziju sebe koju u mislima čuvaš. Neka ti ta slika bude zvezda vodilja, neka ti ta slika bude motivacija u onim tmurnim danima, neka ti ta slika bude i inspiracija. Budi posebna. Gledaj životu hrabro u oči. Rizikuj. Živi na ivici. Uvek živi kao da sutra ne postoji, kao da već sledeće sekunde umiremo svi.. a možda je to stvarno tako. Jer nikad se ne zna i u tome je čar. Ljubim vas sve, a mi se čitamo uskoro sa još jednim skroz divnim tekstom !

субота, 04. март 2017.

Monthly post - February 2017


Ljudi, pa evo me plačem. Kad pre, Bože moj, kad pre prođe ovaj mesec ?! Mislim da sam bar pola sata jutros trljala oči i jednostavno iznova i iznova proveravala datume, kako na kalendaru tako i na telefonu i sve sam samu sebe čekala i skroz sigurna bila da sam nešto skroz pobrkala. Međutim, izgleda da ispada da nisam i da smo mi zapolovili u mart. Koliko god da mi je januar brzo prošao, februar je duplo brže i možda sam najtužnija što je tako, jer se radi o mesecu kog ću definitivno pamtiti jako dugo. Za razliku od svih prethodnih mesečnih postova, u ovom ste bar zaštićeni od mog kukanja kog nakon ko zna koliko vremena neće biti, tako da, kome je sve to dojadilo ( baš poput mene ), može uživati u čitanju teksta koji sledi !

Dobru polovinu februara provela sam u Crnoj Gori, odnosno na tom nekom putovanju tokom drugog  dzimskog raspusta, a ako çemo iskreno, ako mi je išta bilo potrebno, to je onda bilo to. Većina vas zna koliko mi je samo krajem decembra i tom početku januara bilo teško, koliko sam se jednostavno puta borila sa tim nekim demonima prošlosti i protiv sopstvene volje širila negativnu energiju, kako kući tako i na blogu. Nisam to htela, ali je jednostavno malo toga imao pubertet u rukama, malo i sama moja slabost da se oči u oči susretnem sa problemima i pokuşam pronaći način za njihovo rešenje a ostatak krivice je verovatno snosila i činjenica da se to trebalo desiti, a ja sam po ko zna koji put u životu čisti svedok bila da posle svakog mraka dolazi svanuće i to kakvo ! Prošavši granicu između Kosova i Crne Gore, do koje sam se sva pribojavala jer mi dokumenti nešto nisu bili u redu, ali koju sam na svu sreću prošla, jednostavno osetila sam tu moć, znate kao da sve probleme i sve što vas je do tog trenutka pratilo ostavljate negde iza sebe, u prašini. Osetila sam se nekako slobodnom, nakon toliko vremena osetila sam se živom. Kao da sve one stare rane, prošlost, probleme ostavljam na Kosovu i da je Crna Gora ono śto mi je trebalo. Predstavljala je mir.






Punih 18 dana mira i tišine. Ako vam u glavi kruži pitanje zaśto baš toliko, jer očito da je raspust trajao duplo kraće, pa ja sam ono malo, produžila sve to. Ali ozbiljno, uživam produživati te raspuste, i uvek ama uvek to uradim. Niko me ne može kontrolisati ! Šalim se, naravno da može, ali se jednostavno trudim skratiti to vreme koje još moram provesti u toj školi. Nikšić je zaista predivan grad, ama ozbiljno. Sve što sam tamo posetila ostavilo me je zabezeknutom i koliko god moj brat imao tvrdnju da je sve čisti smor, da se sve raspada i da je sve to davno propalo, mene je baš sve to oduševilo !

Bilo je trenutaka kad bih jednostavno stala na semaforu, uhvatila sebe da zapravo mislim kako ne mislim ni o čemu. Da, da. Dobro ste pročitali. Samo  bih preturala po mislima u kojima ničeg nije  bilo i iznenađivala sebe iznova i iznova. Pa moje su misli bile pretrpane,   noćima ne bih spavala već bih  vreme provodila tamo negde u skroz drugom svetu, tamo negde  a zapravo ko zna gde, a tad.. tad je sve to bilo.. pa čudno. Čudno, da bilo je čudno. Ali izrazito lepo. Duge šetnje gradom, prvi lajv na Instagramu kog sam prvo dobro ispljuvala, a kasnije i sama sela i snimila ga, zapravo samo stala ispred kamere i kidala se od smeha, tetkini obroci koji će mi dugo ostati u sećanju, kupovine koje su me, moram priznati izmorile a i smorile na kraju, ali kad moja mama navali, čik pa ne idi sa njom u svet plastike i svih tih gluposti. Pa onda, kupovina novog telefona, knjige koje su me oduševile, činjenica da sam se zbog silne hrane dosta i udebljala, ali bitno da je meni lepo bilo a sa tim ćemo lako. I sve tako, svi ti neki mali trenuci sreće, svi neki nedefinisani i skroz besmisleni momenti koji će se dugo pamtiti..



Užas što se samog čitanja i pisanja tiče, jako sam malo vremena potrošila na to. Jedino, da, knjigu Sare Desen - Istina o večnosti, pročitala sam za samo dva dana, jer je iz ruku pustiti mogla nisam a oduševila me je ! Mislim da sam opet napravila pravi izbor. Za pisanje  vremena imala nisam, a i kad jesam, nedostatak inspiracije je bio prisutan. Malo sam se i odvikla od učenja i da, i mene čudi da je to moguće za samo dvadesetak dana pauze, ali izgleda da jeste. Malo su me ovi inicijalni testovi šlogirali, ali valjda će se sve vratiti u normalu, mislim mora ! Tako da, to je to, sve što se meni izdešavalo tokom prethodnog meseca. Ostaje nam da učinimo da ovaj mart bude bolji, da što više uživamo u ovom toplom vremenu, samom proleću koje nam uskoro stiže i budemo što pozitivniji i bolji u svemu. Ljubim vas, a mi se ćitamo opet uskoro !

среда, 01. март 2017.

20+ razloga zašto je osnovna škola koju završavam ravna zatvoru




Znam, znam. Pričala sam jednom, dva puta, tri, beskonačno mnogo puta o ovome i samom tom periodu koji se, hvala Bogu, završava za nekih tri meseci , ali je to takva trauma da ću opet to uraditi.  I svakako stoji da sam jednostavno malo i dosadila sa svim tim pričama, ali mi je na času fizike danas, na pamet  pala činjenica da bih mogla u sledećem postu nabrojiti zapravo i razloge zašto je tako i upoznati vas sa tim šugavim mestom, odnosno mojom osnovnom školom. I da, sada vidite kako je meni čas fizike interesantan i ako je nekog zanimalo gde dobijam svu tu inspiraciju i ove sumorne ali i sulude teme, sve se to dešava upravo tamo. Nastavite sa čitanjem ovog posta, ni u jednom trenutku nemojte pomisliti da sam nešto preuveličala, jer to svakako nije istina. Sve je ispod puka realnost, ono što je mene morilo punih devet godina, ono negativno što sam ja tamo uočila, videla, čula.   Naravno, stoji da i u večitom mraku postoji bar mrvica svetla,  a ja ću svakako napisati post, tamo negde na kraju, gde ću se jednostavno zahvaliti svim dobrim ljudima, koji su tamo jedina tačka pozitive i dobre energije. Nadam se da ćemo baš poput ovog, zajedno čitati i taj post krajem maja, uživajte !


1. Sve ono negativno što mi se desilo, desilo se tamo. Nažalost, to je tako  i ni ja nisam ponosna na to, ali jednostavno svaka moguća neprijatna situacija, sve moguće negativne stvari koje su me zadesile, zadesile su se tamo.


2. Pogrešne lekcije kojima i dan danas svedočim. Ljudi moji, ako vi podržavate tzv. Džihad ratnike, terorizam i sve ono negativno iz 21. veka, jednostavno to zadržite za sebe. Ne zanima mene razlog zašto tamo neko ima pravo da ubije dete od jedva dve godine, jer ga nema ! Nema ga i nikad ga nije bilo ! Ne postoji ta sila koja mi može dokazati da čovek ima pravo ubiti čoveka. I molim fizičara, da smiri strasti prema ovoj temi.


3. To je ustanova u kojoj jednakosti nema.


4. Nastavnici, odnosno osobe   koje tamo rade, jesu jednostavno ličnosti kojima je interes i korist zvezda vodilja. Ako jednostavno on ima koristi od toga da nekome da pet, a puko zadovoljstvo da tebi smanji ocenu, uradiće to.




5. O učenicima ne treba ni pisati, to je već priča za sebe, ali evo, samo ovo.  Ako bi naša škola trebala dobiti jednu jedinu nagradu, dobila bi onu da u njoj postoje najretardiranije moguće osobe. Garantujem.


6. Nalazi se na Kosovu. Dovoljno je to.


7. Mnogo sam više puta plakala naslonjena na te proklete zidove, nego na sopstveni jastuk.

8. Ako vas neko vređa, pljuje po vama, niko neće prići, niko neće stati na vašu stranu, jer će se samo okuputi na vratima i nemo gledati. Nastavnici, takođe.


9. Svakog drugog dana, bar dva nastavnika nisu tu i nastaju menjanja, odnosne neke vražje zamene koje na kraju ispadnu gore nego tri časa zaredom kod užasno dosadnog hemičara.

10. Sastanci na kraju svakog meseca, uglavnom dovedu do zaključka da se ocene poklanjaju i svako od njih pripoveda svoju verziju priče i tvrdnju da nikad, ali stvarno nikad neće više povećati tu brojku u dnevniku. Na kraju i tog meseca, slušaćete istu priču i sve tako redom. I sledeće godine i one tamo, različito vreme, isti scenario.


11. Treba otprilike proći 5-6 minuta da se naš kurir seti da je vreme za oglašavanje zvona davno isteklo. I da, znate li da je zapravo tih pet minuta, 300 sekudni i znate li vi koliko je to zapravo procenata dosade.. Ako se pitate, da. Ručno zvono je u pitanju, tamo negde poreklom iz Drugog svetskog rata.

12. U 99.9 slučajeva, ulaskom u WC, rizikujete sopstveno zdravlje. Ozbiljna sam, jer u suprotnom kako bi ste objasnili činjenicu da sam se na kraju četvrtog razreda zaklela da tamo viśe neću ući, nikada. I nisam.


13. Na roditeljskom sastanku, vaš razredni neće pričati o vašim ocenama, nego o tome kako je deda njegovog deda, pa njegov deda, takođe išao u ovu školu, samo što je tada program drugačiji bio, te se mnogo marljivije radilo.


14. Biografiju mogu napisati svim nastavnicima, jer verovatno sam i više naučila stvari iz njihovih privatnih života, nego iz određenih lekcija.


15. Mesto gde se rad ne ceni, huliganštvo poštuje i mamini sinčići prolaze najbolje.

16. Slobodno nastavnika možete oterati, pa tamo gde vi želite, jer će se on samo nasmejati i odgovoriti vam na to.

17. Neopravdani izostanci ne postoje. Naravno, imamo mi doktora nauka od razrednog, koji svakako pravda sve, i ono što treba i ono što ne treba.


18. Jedinice nema. Nama se ocene inače kreću od petice do dvojke, jer smo i suviše inteligentni da bi jedan priznali kao ocenu doslednu naśeg neznanja.

19. 80% odličnih učenika tamo ne zna promeniti vlasito ime po padežima.


20. Vaspitanje je presudno, znanje i ne mora postojati.. Tvrdnja biologičara koji je učenici koja je na pitanje kakvom se mi to granom biologije bavimo u osmom razredu, odgovorila jednostavno biologijom za osmi razred, dao četiri.

21. Na tim klupama na kojima i ja sedim, sedeli su i moji baka i deda.


22. Ponekad imam osećaj da u 07.15 ujutru kad nažalost i ulazim u tu ustanovu, ne ulazim zapravo u školu nego u kakvu diskoteku, jer naš uvrnuti kurir svako jutra odvrne muziku do kraja..



23. Ako vam na času srpskog zazvoni telefon, prvo ćete jedno dvadesetak minuta slušati priču o tome da se ovo desilo pre rata da bi isti telefon, odnosno ono što je ostalo od njego, kupili ispod prozora, pa vas tek onda pustiti napolje.


24. Većina nastavnika će iskoristiti svaku priliku da vas zabiju za pod, odnosno da iskoriste bilo kakav privatni problem i postaraju se za to da više ne ostane takav.

25. Nastavnik fizike, uglavnom, pola časa ostavi za priču o tome da su ženska deca privilegovana, da su jednostavno nežnija bića i da ih svi gledaju k'o oči u glavi, da ni za milion godina neće biti jednaki i tako dalje, glavobolja me već hvata.

Bez ikakvog preuveličavanja, ovo su razlozi, i to svedeni na minimum zašto je baš osnovna škola koju pohađam, ravna zatvoru. Pa, dobrodošli, navratite ako se ikad nađete u blizini a iskreno se nadam da nećete. Ne treba vam to u životu.