субота, 11. фебруар 2017.

Zašto pišem ?



Kopajmo duboko. Umorimo se malo. Ajmo, zavirimo u minule dane, srećne i bezbrižne. Zavirimo u one dane kad su nam jedine brige bile da li ćemo propustiti koji crtani film nedeljom ujutru i u koliko nas roditelji zovu sa ulice. Jesmo li ? Eh, baś poput vas, verovali ili ne, imade i jedna devojčica takve dane. Možda ne baš tako bezbrižne i srećne, ali svakako dragocene i bitne. Detinjstvo je to. Sveta reč. I koliko god teško i mukotrpno njoj bilo, ipak je sama ta reč dovoljna da joj izmami osmeh. Ne može ga menjati, ne može se tamo vratiti i onog dana ne otići na spavanje već jednostavno ostati kraj TV-a još bar sat vremena. Iako bih tim postupkom promenila celo njeno detinjstvo, promenila sam tok njenog života, to je nažalost nemoguće. Ali, pobogu, kako detetu objasniti da je to nemoguće ? Kako devojčici od jedva osam godina objasniti da je bespotrebno kriviti sebe i da time ne može postići ništa ? Tako povučena u sebe, nestvarna i jako tiha, bila je dete koje se borilo sa svim problemima života i stajalo čvrsto na svojim nogama. Bila je ličnost koju su mnogi sa visine gledali, pljuvali je i omaložavali, ali koja nikad nije pala i pokazala emocije pred nikim. Tako mala, ali tako hrabra. Sve dok ne padne mrak. Dok se ne pogase sva svetla, dok se ne uveri da disanje majke postaje sve dublje, dok ne čuje i ujaka kako zaključava ulazna vrata i malo kasnije se i penje stepenicama te zatvara vrata svoje sobe, dok se ne oglase psi i sat beži u beskraj tame, sve do tad. Jer tada. Tada padaju maske, ruši se osmeh, suze pune oči, sve neizrečeno postaje teret, sve nemoguće postaje prokletstvo. Prvi vrisak. Drugi. Treći. Ali onaj tihi, onaj u sebi. Onaj u kom otvaraš usta i tako ih čuvaš. Onaj kad se  jednostavno boriš i mučiš za gram vazduha od kog ti zavisi život. Baš takav. I tada, ali samo tada, dok niko ne čuje, ta se mala nasmejana i tako jaka devojčica, pogrbi u krevetu i zaplaka gorko, zamoli za pomoć i sruśi sve nade u ponor. 

I opet jutro. Isto pitanje i isti odgovor da je dobro. Isti osmeh na licu njene majke. Zar da ga uniśti ? Uzdah. Jedan, pa odmah za njim i drugi. I opet iste muke. Ista proślost odmah iza vrata, ista rutina lažnog osmeha i pribranog samopouzdanja. Isto sve, ista devojčica i dani koji lete ispred nosa. Sve je to postajalo teže i za nju a i za njenu psihu koja je polako gubila ravnotežu i njene misli postahu crne, neizlečivo umorne i jednostavno beznadežne. U svemu problem, u svemu pretnja i u svakome opasnost. Postade paranoična, obeshrabrena, povučena i tiha. Od nasmejanog deteta nit traga nit glasa. Postade užasno lenja, nezainteresovana. Depresivna. Bez ikoga da mu se poveri, bez ikoga da mu se obrati, da bar razmeni par reči. Ona postade čisti primer vuka samotnjaka koji se bori za svoje mesto, ignoriśući ceo čopor i tražeći sebe negde dalje i izazovnije. 




Nestabilna psiha i slomljeni delovi srca, dovedoše je do kraja. Znala je jedno. Ili će pričati sa nekim ili će je još jedna neprospavana noć dovesti do ludila i bele košulje među zidinama ustanove za mentalno nestabilne i obolele. Bojala se. Bojala se ljudi. Stvarnosti. Života. Bila je samo dete od jedva dvanaestak godina. Bila  je neiživljena, bila je čuvana u kavezu i htela je jednostavno otrgnuti se svih stega i poleteti slobodno, onako kako je samo mogla sanjati. Htela je uraditi nešto za sebe, htela je biti drugačija, al' okovi behu prejaki, stezaše je. Ostavljahu krvave tragove, borila se. Behu dokaz da se otimala, padne i prva kap krvi. Prvi dokaz da čudovišta koja ležahu duboko u njoj, odneśe prvu pobedu..

Reka krvi tekla je dok je vreme prolazilo. Otimala se, svega mi, znam da jeste. Ožiljci behu tu da podsete da je htela, borila se,pokušavala ali te mračne sile behu previśe jake za tako neiskusnu i krhku devojčicu. Nije imala potporu, htela je odraditi to sama. A nije mogla. Trebao joj je neko. Trebalo joj je nešto. A nije znala šta. Nije znala kako da to pronađe, dok je vreme prolazilo, sat polako ali sigurno kucao i dok se ona bližila ponoru, na stolu ispred sebe ugleda beli papir. Ustade i približi mu se. I tada sve stade. Znala je da je samo pisala, nije znala šta ali važno je da je pisala. Ćvrsto pritiskala olovku, koja je za sobom ostavljala trag nesigurnosti i straha, kao dokaz da je toj devojčici to možda jedina slamka spasa. Prožvrljala, izgubila se. Stvarnost je tada stala. Lutala je negde. A ni sama nije znala gde.



Po prvi put osećaše se lakśe. Znala je, izvojevala je svoju prvu pobedu. Uspela je. Prenela je svoje misli i osećanja na papir. Neko je ipak bio tu da je sasluša. Nekome je ipak značilo, nekome je stalo. Blaženstva li, mislila je tad, kako je sad lakše. Teret joj se smanji, suze presuśiše i sve kao da nestane iz njenog života i ona zaspe čvrstim i bezbrižnim snom.

Eto vam odgovora na pitanje zaśto piśem. Pišem jer je to moja jedina slamka spasa, pišem jer me to privlači, pišem jer me je to izvuklo iz dubine i večite tame slomljenosti i depresije. A vi, anonimci koji ostavljate komentare ispod postova i u kojima ne možete naći niti jednu zamerku pa kopate i kopate detalje i tražite dlaku u jajetu, slobodno zaobiđite ovo. Ovo je moj blog, moj  mali svet i ja sam otvorila ovo kako bih pričala o svom životu, tako da kome se čita neka ostane, ljubim ga i dobrodošao je, a kome ne, zaobilazi moj blog u śirokom luku jer na ovom sajtu mesta za vređanje nema. 

15 коментара:

  1. Ja ne znam kako da pronađem reči koje će biti dovoljne da prikažu lepotu tvog pisanja i izražavanja emocija, i to koliko si ti jaka deovojka. Zaista nisam dobra u pisanju komentara, ali budi sigurna da sam uvek tu i da te podržavam u svemu.♥♥♥

    ОдговориИзбриши
  2. Suvišno je postaviti bilo kakav komentar jer sigurno nije vrijedan dovoljno da se nalazim ispod ovakvog jednog djela.Samo ću napisati da si jedna hrabra djevojčica koju,sigurna sam,čeka divna budućnost!
    Minnah's Life

    ОдговориИзбриши
  3. Aimeee... tako me dirnuo ovaj post da ti ne mogu opisati. Svaka ti čast draga na svoj hrabrosti i svojem vuku što ga imaš unutra <33 I love you :D
    This Is My Life

    ОдговориИзбриши
  4. Najbolji tekst koji si ikada napisala i koji sam ja ikada pročitala. Ne mogu izreći riječima koliko me se ovo dojmilo. Ti ćeš biti spisateljica i ja ću kupiti tvoju knjigu! Zaista ne znam kako da ti opišem emocije koje me u ovome trenutku obuzimaju. Ovo pišem posve iskreno. ❤😢

    ОдговориИзбриши
  5. Obožavam osobe koje znaju da izraze svoje emocije i koje kroz svoje reči znaju da iskažu i čistinu svoje duše- ti upravo to činiš i iz tog razloga ti govorim: Svaka čast, draga moja! Svaka ti čast na trudu koji ulažeš i na volji koju imaš, definitivno si jedna zaista jaka ličnost koja će kroz godine izrasti u predivnu osobu. :)

    ОдговориИзбриши
  6. Alia, ja sam oduševljena. Ti me svakim tvojim postom naprostosto oduševiš. Zaista mi je žao zbog svega što ti se desilo u prošlosi, nadam se da ćeš to zaboraviti i da ti se tako nešto više neće dešavati. Od srca ti želim divan ostatak tvog života. I da, nemoj da se nerviraš oko tih anonimnih hejtera. ��

    ОдговориИзбриши
  7. Zaplakala sam koliko si me dirnula! Ja sam ta djevojčica koja nije imala lijepo djetinjstvo bez prijatelja živila sam blizu moja dva druga ali ja se nisam igrala sa dječacima! Moje djetinjstvo prošlo je tako što sam bila sama :( Jedino što me je uvjek raspoložilo je kada čitam knjige ja imam roditelje i sestru oni su mi kao prijatelji ali moje djetinjstvo je prošlo bez prijatelja bez djece da se igramo :( Bila sam srećna kada sam čitala knjige u knjigama sam u svakoj priči naišla na djecu koja su se igrala i bila srećna! Ali nažalost moje djetinjstvo je prošlo bez prijatelja :(

    ♥ ♥ ♥

    ajla-s-world.blogspot.ba

    ОдговориИзбриши
  8. Kad sam počela čitati ovaj post, mislila sam da je ova priča samo uvod, a kasnije sam shvatila da je ta priča cela poenta posta. Detinjstvo je jedna stvar koja obeležava naš život. Kad god sam tužna, najčešće idem u kupatilo, zaključam vrata, stanem iz nje i počnem da plačem. Ali pre neki dan kad sam pročitala Anjin post kako joj je dan bio loš, i kako je sutradan bio mnogo bolji, shvatila sam jednu lekciju. Sve što je loše će proći i uvek posle mraka dolazi svetlo. Uvek dolazi dobro. Zato sam moju utehu u danima kad sam tužna pronašla na blogu. Ka dgod sam tužna počnem da čitam razne blogove i odmah me oraspolože. Ne znam kako mi to ide od ruke, ali moja radost detinjstva je zapravo ovde, na blogu. Drago mi je što si napisala ovaj post, i što si dala odgovor na pitanja Anonimca koji se kriju iz svoje maske i koji idu od bloga do bloga i hejtuju. Ne treba da se osvrćeš na njih, draga. Oni su niko i ništa i tu su samo iz čiste dosade. Ali opet, jako je lepo što si napisala ovaj post i što si ih, nadam se, ostavila bez reči.
    Novi post je na mom blogu: laAdda

    ОдговориИзбриши
  9. U jednom trenutku sam pomislila "Marija, pa ti ćeš da plačeš", ali nisam. Bol promjeni ljude na dva načina, onaj bolji, i onaj gori. Mislim da je tebe promjenila na bolje, za sebe to ne mogu potvrditi. Ti anonimci ne zaslužuju niti užitak čitanja ovog, jer vjerojatno iza tog personima stoji duboko povrijeđena osoba koja traži slamku spasa jer ju sama sebi ne zna stvoriti,a niti tražiti na dobar način. :)



    Fantastiko World

    ОдговориИзбриши
  10. Oduvala si! Prosto sam ostala bez reci i stvarno ne znam vise sta da kazem. Svaka cast!♥
    Clan sam tvog bloga ako zelis uzvrati:
    aleksandrascorner.blogspot.ba


    ОдговориИзбриши
  11. Ostavila si me bez reči..Alija ti predivno pišeš i nemoj nikad da dozvoliš da te komentar nekog anonimnog hejtera iznervira i natera da prestaneš da pišeš..
    Ni ja takođe nisam imala detinjstvo..uništeno je,tako da mogu reći da te u potpunosti razumem..ali ne preostaje nam ništa drugo osim toga da čekamo i da se nadamo da će nam budućnost biti svetlija i bolja i da ćemo nekad' naći svoj mir.. ❤

    ОдговориИзбриши
  12. Alia draga, ti znas koliko ja obozavam, volim i podrzavam tvoj blog! Tako je od pocetka i tako ce biti uvek! Nisam ljubitelj postova koji su napisanu u stilu kao da citam sastav za pismeni zadatak ali u tvom slucaju to nije tako. Radujem se svakom tvom postu jer se kroz citanje istog zblizavam sa tobom i druzim! Divna si devojka, ne daj da te komentari anonimaca uniste, nije lako ali ih zaobidji! Bitno je da zadrzis taj svoj stav na blogu i bice jednog dana od tebe pravi pisac, jer pises srcem!

    Gotičarka

    ОдговориИзбриши
  13. Svakim novim postom nam dokazujes da si blogerka koja je, definitivno, jedna od najkreativnijih na Balkanu, i sto se tice ideja za postove, ali i samog sadrzaja :) Zaista ti svaka cast na tome. Svi tvoji postovi me inspirisu i cine radosnim, pa ponekad zaista pomislim da ubacujes neku caroliju u njih ahaha :D Mnogo mi je zao sto ti je detinjstvo tako proslo, i ja sam se pronasla u mnogim delovima, tako da razumem tvoja osecanja. A sto se tice bezobraznih anonimaca, na njih ne obracaj ni trunicicu svoje paznje, jer je nisu zasluzili. Postoji mnooogo ljudi koji te voli i koji obozavaju da citaju tvoje postove i kojima ulepsavas zivot svakim novim postom, tako da ne nerviraj se uospte :) <3333

    www.neramisic.blogspot.com

    ОдговориИзбриши
  14. Super draga! Clan sam tvog bloga pa bi mi bilo drago da uzvratis.


    justindrream004.blogspot.com

    ОдговориИзбриши
  15. Ali ja stvarno ne zna koje bih reci vise upotrebila da ti izrazim koliko si porasla u smisku pisanja i koliko ti umes da isjazes emocije. Znaci, naorosto je malo reci da sam odusevljena, jer je ovo tokiki lepo da sam zanemela. Draga moja, imas zibot takav kakav imas, i sami ga ti mozes promeniti aki to zelis. Gkedak da od svega uzmes najbolje sto mozes, jer nije za dzabe receno 'Aki ti zivot da limun, ti napravi limunadu'. Ne sumnjam da to umes da uradis, mada si mnogo puta dosad pokazala da itekako ti to imas u sebi! ♡
    Teen Queen

    ОдговориИзбриши