уторак, 21. фебруар 2017.

Kome pokloniti nadu za bolje sutra ?



Eh, ne znam ni kako da započnem ovaj post, jer sam iskreno nameravala da se izvinim zbog obećanja koje nisam ispunila, a koje je glasilo da ću biti mnogo mnogo aktivnija na raspustu, ali sam jednostavno shvatila da za tim nema potrebe, jer nikome ništa ne zavisi od činjenice da li  Alia može nakaniti sebe na pisanje novog posta ili ne, tako da odmah krećemo sa pravo  temom ovog posta. I da, ovu temu pokuśavam razraditi jedno desetak puta danas i prvih nekoliko me je prekidalo ili zvono na vratima ili majka koja je baš tada uočila da joj prašak za pecivo nedostaje u frižideru, a kasnije bih pisala i pisala i kad bih završila i krenula da isto čitam, razočarala se i brisala, te se iskreno nadam da ovoga puta sličnoga neće biti i da sam spremna objasniti sve ono što mi se tokom jučerašnje osmočasovne vožnje autobusom motalo po glavi i o čemu sam razmišljala posmatrajuči visoke vrhove i vijugave puteve od kojih mi je na kraju i pozlilo, te sam nekih sat vremena kukala kako sam gotova i kako me stomak boli, ali sam nakon toga došla do određenih stavova koje bih volela podeliti sa vama..

Čitajući Sandrin post gde me  je njena surova iskrenost bacila na kolena i naterala da jednostavno stanem i razmislim o svakoj rečenici koju je ona unela u taj post, shvatila sam da sam se ponela bolesno. Dozvolila sam da me neke potpuno nebitne osobe, uživo ali i preko interneta, spreče da zapravo uživam u ovome što radim i pišem o onome o čemu i mislim. Blog sam otvorila kako bih sa ljudima mogla podeliti moj život, stavove o određenim temama, probleme i sve ono što me je te 2015. mučilo i ježim se od činjenice da sam pokušala sve to promeniti, izbrisati taj prvobitni moto i krenuti sa pisanjem postova u kojima ni trunkice emocija nije bilo, u kome se jednostavno ništa nije moglo pronaći do pukih nabrajanja, ređanja stvari ili jednostavno preporuka o nekim stvarima. Sve sam to pisala sa željom da se nekome dopadnem, da povećam posećenost mog bloga, da se malo bolje pokažem, da dokažem da mogu i to i to pisati, ali me je sve to zaslepilo, zanelo i došla sam do granice kad mi se beleška nije otvarala i kad sam osetila, po prvi put, izvesno gađenje prema napisanoj reči. Nisam htela pisati, jednostavno, mučiti sebe temama koje su bile smešne za mene a o kojima sam ipak raspravljala na blogu. Iskrena sam bila, sve što je ovde napisano, puka je istina ali ima i toga da sam sama sebe terala da se neki moji stavovi poklope sa određenim koje sam bila čitala po internetu, drugim blogovima i slično. No, sada sam ovde. Srećnija i sigurnija u ono što volim raditi, jer znam da me to može dovesti negde, ako ne sada, bar nekad u budućnosti. Pisanje je moja strast, način na koji polako bežim od stvarnosti i ne planiram promeniti to samo zato što je par likova preko bloga i pravo meni u lice reklo da to što radim smara i da bih trebala prestati. Za sve takve koji trenutno čitaju ovaj post, izlaz ih čeka, a za one koji su voljni čuti nastavak svega ovoga i moj stav prema trenutnim dešavanjima na ovim prostorima, slobodno nastavite sa listanjem, jer je u ovaj tekst uloženo dosta suza, boli i nadanja u bolje sutra. Ljubim sve dobre ljude, koji svakodnevno pružaju podršku meni, kako zbog pisanja i nastavka ovog malog sveta u koji polažem jako velike nade, ali i sve prijatelje ( one retke ), sestru od tetke i sve, sve koji mi svakodnevno posluže kao rame za plakanje i osmeh onda kad je to potrebno !


Kao dete kome je svaka ptica u letu, cvet koji tek izniče iz mokre trave ili svaki mogući predmet kod kuće ili u gostima, bio skroz strani pojam i nešto neistraženo i skroz magično, moje razmišljanje nije  bilo niti zrelo a Boga mi, niti normalno, jer sam do skoro tvrdila da tamo negde gore, koračaju bića skroz drugačija nama i da duhovi i čudovišta ispod kreveta, postoje. Međutim, kako sam se ja menjala, isprevrtala svoje stavove i poglede na određene situacije i dešavanja, zajedno sa mnom menjao se i prostor na kome živim, ali i sveokupna Zemljina kugla. Čudno je to da čovek promene primeti tek kad mu ih neko pokaže, jer da li bi ste  vi onako primetili da je sve veći broj beskućnika na ulicama, gladnih ljudi u svetu, bolesne dece koja joś nemaju pojma o sebi i svom imenu a bore se sa najgorim mogućim životnim izazovima. Možda i bi, ali svakako ne bi uradili ništa, jer je jedan čovek i pomoć koju on  može pružiti u menjanje ovog sveta, ravna uzaludnom trudu da se pešice obiđe ceo svet, ali mogu se kladiti da niste, a i ne krivim vas. Sve što pišem i svi primeri koje navodim, jesu skroz spontani, jer se nečim ozbiljnijim ne želim bakćati, a i nemam dovoljno prostora da u jedan klasični post smestim sve to. A i nije čudo i ako niste, jer jednostavno ama svaki čovek ima određene obaveze, probleme, nedaća koje ga more, te vam je sve to tako opravdano. Međutim, šta reći o onim drugim ljudima ? Onima na koje trošimo svoje glasove, nadanja i snove ? Onima kojima verujemo preko TV-a a koji nam godinama i godinama unazad ništa dobro ne mogu doneti, a trebali bi. I sada verovatno vašim mislima kruži pitanje da sam ja niko i da ovo nije tema kojom bih se jedna 14. devojčica trebala baviti, ali hoću. Slobodno pišite šta god želite u komentarima, ja imam potrebu da sve ovo napišem i napisaću. Imamo li opradavdanje za sve njihove postupke koje nas guraju ka ponoru ? Ne, nemamo.

Ajmo, uzeću primer koji jeste ćisti dokaz propadanja i svega onoga najgoreg na jednom mestu. Kosovo. Crna Gora je bila pravi raj za mene i čim sam preşla tu prokletu granicu, znala sam samo jedno, dok sam posmatrala predele koji su se menjali ispred mojih očiju. Odrastam na jednoj teritoriji, odrastam na mestu gde moji snovi danak ne mogu ugledati, odrastam tamo odakle moram jednom otići. I dok deda, sa naočarima ponovo sedi kraj TV-a i tvrdi da sve što onaj čovek tamo govori jeste istina i da će i nas nekad pogleda udostojiti ono Sunce koje se godinama unazad krije iza sivih oblaka, ja ga tužnim pogledom posmatram i mašem glavom levo-desno, znajući da tu nadu u očima nemam snage ubiti. Ali nije istina ! Znam da svako obećanje koje tamo stoji na internetu, svaki citat koji je tamo neko rekao i posvetio upravo ovoj teritoriji, svaka moguća reč, predstavlja samo ciljanje u prazno. Jer, bolja vremena ne dolaze, bolja su vremena davno prošla !



Dok sumornim pogledom posmatram školu u koju sam primorana otići iako ne predstavlja nešto čime se mogu baviti u budućnosti, tihim glasom šapućem da je sve otişlo do vraga jer mi fakultet u koji sam polegla sve i zbog kog sam i pristala na upis koji mi sledi septembra, zapravo ne postoji na Kosovu, ubeđujem majku da jednog dana moramo otići i dok ona maše glavom i govori da to ne smem uraditi, da sam ovde rođena i da ovde trebam i ostati. Ne, vama zvuči glupo ova njena tvrdnja, ali meni ne. Jer vi nemate pojma o kakvoj se situaciji radi, jer ne znate, jer svi pričaju o tome da bi ove prostore voleli posetiti kako bi videli kako zapravo ljudi žive, ja vam obećavam da ništa videti nećete do staraca koji su sami ostali u ovim hladnim danima, momaka sa slomljenim nadama na gradilištima i uništenih devojaka koje su poverovale da tamo negde zaista nešto postoji. Ljudi su rađani ovde i i dalje se rađaju, ali odrastajući nauče da svoje snove izjednače sa okolinom i mogućnostima, da ubiju onaj crv koji im u glavi govori da se trude i da sve ono što ih povezuje sa snovima, uguše negde unutar sebe i na zidinama svoga srca ostave trag da su nekada nešto hteli, nečemu se velikom nadali, u nešto sve polagali...

I dok te unutrašnje patnje prže srca mnogih mojih bližnjih, ja vam govorim da nije potrebno samo nešto jarko želiti kako bi isto to i dobili. Postoji neka veća sila gore iznad nas, postoji nešto što kontroliše naśe živote i postoji to nešto koje nam ponekad oduzme ono za što bi spremni bili živiti. I postoje moćni ljudi, ljudi kojima su prsti upleteni u sva ova dešavanja, postoje moći stoduplo jače od onih u koje moj deda polaže nade. Suznim očima gledam kako se sve više śkolskih vrata zauvek zaključa, kako se zidovi osnovne škole koje prezirem, a koja mi je kao nešto iz detinjstva, posebno draga ruše. Gledam i prodane duśe koje dobijaju sve ono śto bi neko  treći trebao i neko sasvim deseti zaslužio. I dok sve to gledam i razmišljam a autobus i dalje klizi putem, samo mi jedno pitanje muči glavu : A moć običnih smrtnika, računa li se ona ?


Ali me nešto pecne i shvatim da ne razmišljaju svi ovako, da me ne može podržati baš svako i samo stanem. Okrenem se i odustanem. Jer nije lako. Nije lako već početkom februara, čekati mart, gledati poniženje u majčinim očima kad nekad jednostavno nema ono što ja tražim.  A onda sednem ispred TV-a i ako se neko seti nas, to i prikažu, ali samo sever, jer zašto bi uopšte neko mućkao glavu razmišljajući da li zapravo raštrkane tom teritorijom još mnoge porodice mole za pomoć i shvatim da je sve to samo laž. Samo još jedno verovanje da je sve u redu iako ništa nije, ali lakše je poreći sve nego objašnjavati zašto je to tako.

Jedni nas ne vole, drugi nas sve više teraju. Kome  bre pripadamo ? U koga da se kunem, kome da se radujem, kojoj zastavi da pevam ? Jednoj i jedinoj, naravno. Ali, seća li se mene taj narod ? Padne li im nekad ona slika srušenih nadanja i snova, poraženosti i nedaće ? Padne li im ta slika, razmišljam opet gledajući po stoti put majku koja se jadna morala tri puta ispred suda pojavljivati u dva različita kraja, kako bi se konaćno razvela. Ali, bitnijih je stvari opet, zar ne ? Naravno da jeste. Ali dokle ? Pitam vas dokle ? Dokle će se neko kleti tuđim grehovima, dokle će ista ona majka proklinjati sve vas zajedno ?



Ali, moram ćutati. Jer sam ja samo dete, jer je sve to negde daleko iznad mene, jer je u pitanju novac, moć i prestiž. A ja ću dodati i još nešto : interes i korist. Sve je laž, na ovom šugavom svetu nema istine, osim jedne i jedine koja glasi da je sve oko nas puka laž. I kutija laži koja bruji svakodnevno od jutra do mraka, samo mi krvavija postaje, jer pametno ništa za reći nema. Ali, kunem vam se. Kunem se, kao devojčica slomljena i ubeđena u neko bolje sutra, da će jednom sve prestati. Svetla neće biti na kraju tunela, jer mrak već dugo vlada. Svanuća nema u večitoj tami. Ali, ima nečega drugog. Ima ljudi, a znamo da  glas koji se lomi ništavilom i muklom tišinom, uliva nadu. Nadu koja nas i dalje čuva jakima i nadu.. nadu koju je teśko održati u životu..

P.S kako pogrešno ne bih bila shvaćena i kako moje reči ne bi bile obrtane, nikome ovaj tekst nije posvećen lično, napisan je onako kako sam ja htela, tj. onako da izgleda kao  da se ja obraćam svim tim ljudima koji su negde iznad mene, kojima sam verovala i koji su me na kraju razočarali. Hvala na čitanju !

5 коментара:

  1. Zaista sam zadrhtala čitajući ovaj post, svaka ti čast na ovolikoj iskrenosti i smelosti, moglo bi se reći da sam zaista očarana tobom. I zaista, sasvim je jasno da u sredini u kojoj stanuješ uslovi nisu najbolji i da nije sve onakvo kavim se predstavlja na televiziji, i prosto je jasno da je sve još mnogo teže i još mnogo gore, a za pametne glavice poput tebe, zakvo okruženje moglo bi se nazvai zatvorom. ipak, ja verujem u tebe i ja zanam da ćeš ti završiti visoke škole, znam da s uporna i da možeš sve što poželiš. Šaljem ti čvrst zagrljaj draga moja, jer za divne ljude poput tebe uvek ima mesta među nebeskim zvezdama!

    ОдговориИзбриши
  2. Alia, Alia moja, koliko ti talenta imas u sebi. Ti razaras ljudska srca recima koja napises, jer one toliko toga bude u nama koji citamo, tolika osecanjastvaeaju i mesaju... Ne znan sta bih ti rekla, uvem istanem bez reci kada su tvoji postovi u pitanju. Situacija nije laka, ali ja verovatno ne mogu ni da zamislim kako je tebi, koja sve to svakodnevno prozivljavas. Slusaj me, nastavida pises.Nastavi da verujes, da se molis. Da se nadas. Nastavi da budes drugaciha od ostalih iz svoje okoline. Vreme ce biti na tvojoj strani i jednom ce te nagraditi za to sva tvoja razmisljanja, i za to sto nisi poklela ili odustala. Samo nemoj odustajati, razvijaj svoj talenat, suprodstavi se ako treba, ali jednog dana tvoje ime ce biti veliko, znaj to. Ja verujem u tebe. ♡
    Teen Queen

    ОдговориИзбриши
  3. Naterala si me da se zapitam.Ovo je tako duboko da mi je bilo potrebno dva citanja.Ne znam da li da kazem "svaka cast,bravo" ili da precutim.Nazalost,zivimo u odvratnom vremenu.I da,tacno je sve.Biva mi tesko i zao kad vidim sve one ljude koji veruju u sve to.Znam i zasto veruju,i bas kao sto si rekla nemam snagu da ubijam neciju veru.I da,cutimo jer smo deca iznad svega.Ja verujem da ce doci bolje vreme.Kad?Ne znam.Ali,doci ce.

    ОдговориИзбриши
  4. Ja stvarno ne znam sta da napisem posle svih tvojih reci. Zaista, ali zaista sam ostala bez teksta. Apsolutno se pronalatim u svemu sto si rekla, jer sam slicne situacije imala i ja. Vec sam ti par puta spomenula da obozavam tvoje postove, i stvarno je tako, zato nastavi da pises!

    Gotičarka

    ОдговориИзбриши
  5. Bas mi je zao sto si se toliko namucila oko pisanja ovog posta, veoma mi je poznata ta situacija jer se i meni cesto desava :D Trud koji si ulozila u ovaj post se itekako primecuje, vidi se da si ga pisala punim srcem. Ovo jeste ozbiljna tema, ali ti si jako zrela i zadovoljstvo je citati tvoje misljenje i tvoje stavove, jer su oni stvarno jako realni i neverovatni. Ovaj post si napisala na tako uznemirujuc, ali i u isto vreme savrsen i predivan nacin, da sam ja zaista imala osecaj kao da citam najbolje delo nekog najpoznatijeg pisca na svetu. Mnogo mi je zao sto prolazis kroz sve ovo sa samo 14 godina, stvarno to nisi zasluzila, ali svi smo mi uz tebe i volimo te mnogo <3 A sto se tice hejtera, ja te opet molim da te njihove reci ne doticu, jer oni dodju i prodju, a pravi citaoci ce uvek biti uz tebe :) <3

    neramisic.blogspot.com

    ОдговориИзбриши