уторак, 21. фебруар 2017.

Kome pokloniti nadu za bolje sutra ?



Eh, ne znam ni kako da započnem ovaj post, jer sam iskreno nameravala da se izvinim zbog obećanja koje nisam ispunila, a koje je glasilo da ću biti mnogo mnogo aktivnija na raspustu, ali sam jednostavno shvatila da za tim nema potrebe, jer nikome ništa ne zavisi od činjenice da li  Alia može nakaniti sebe na pisanje novog posta ili ne, tako da odmah krećemo sa pravo  temom ovog posta. I da, ovu temu pokuśavam razraditi jedno desetak puta danas i prvih nekoliko me je prekidalo ili zvono na vratima ili majka koja je baš tada uočila da joj prašak za pecivo nedostaje u frižideru, a kasnije bih pisala i pisala i kad bih završila i krenula da isto čitam, razočarala se i brisala, te se iskreno nadam da ovoga puta sličnoga neće biti i da sam spremna objasniti sve ono što mi se tokom jučerašnje osmočasovne vožnje autobusom motalo po glavi i o čemu sam razmišljala posmatrajuči visoke vrhove i vijugave puteve od kojih mi je na kraju i pozlilo, te sam nekih sat vremena kukala kako sam gotova i kako me stomak boli, ali sam nakon toga došla do određenih stavova koje bih volela podeliti sa vama..

Čitajući Sandrin post gde me  je njena surova iskrenost bacila na kolena i naterala da jednostavno stanem i razmislim o svakoj rečenici koju je ona unela u taj post, shvatila sam da sam se ponela bolesno. Dozvolila sam da me neke potpuno nebitne osobe, uživo ali i preko interneta, spreče da zapravo uživam u ovome što radim i pišem o onome o čemu i mislim. Blog sam otvorila kako bih sa ljudima mogla podeliti moj život, stavove o određenim temama, probleme i sve ono što me je te 2015. mučilo i ježim se od činjenice da sam pokušala sve to promeniti, izbrisati taj prvobitni moto i krenuti sa pisanjem postova u kojima ni trunkice emocija nije bilo, u kome se jednostavno ništa nije moglo pronaći do pukih nabrajanja, ređanja stvari ili jednostavno preporuka o nekim stvarima. Sve sam to pisala sa željom da se nekome dopadnem, da povećam posećenost mog bloga, da se malo bolje pokažem, da dokažem da mogu i to i to pisati, ali me je sve to zaslepilo, zanelo i došla sam do granice kad mi se beleška nije otvarala i kad sam osetila, po prvi put, izvesno gađenje prema napisanoj reči. Nisam htela pisati, jednostavno, mučiti sebe temama koje su bile smešne za mene a o kojima sam ipak raspravljala na blogu. Iskrena sam bila, sve što je ovde napisano, puka je istina ali ima i toga da sam sama sebe terala da se neki moji stavovi poklope sa određenim koje sam bila čitala po internetu, drugim blogovima i slično. No, sada sam ovde. Srećnija i sigurnija u ono što volim raditi, jer znam da me to može dovesti negde, ako ne sada, bar nekad u budućnosti. Pisanje je moja strast, način na koji polako bežim od stvarnosti i ne planiram promeniti to samo zato što je par likova preko bloga i pravo meni u lice reklo da to što radim smara i da bih trebala prestati. Za sve takve koji trenutno čitaju ovaj post, izlaz ih čeka, a za one koji su voljni čuti nastavak svega ovoga i moj stav prema trenutnim dešavanjima na ovim prostorima, slobodno nastavite sa listanjem, jer je u ovaj tekst uloženo dosta suza, boli i nadanja u bolje sutra. Ljubim sve dobre ljude, koji svakodnevno pružaju podršku meni, kako zbog pisanja i nastavka ovog malog sveta u koji polažem jako velike nade, ali i sve prijatelje ( one retke ), sestru od tetke i sve, sve koji mi svakodnevno posluže kao rame za plakanje i osmeh onda kad je to potrebno !


Kao dete kome je svaka ptica u letu, cvet koji tek izniče iz mokre trave ili svaki mogući predmet kod kuće ili u gostima, bio skroz strani pojam i nešto neistraženo i skroz magično, moje razmišljanje nije  bilo niti zrelo a Boga mi, niti normalno, jer sam do skoro tvrdila da tamo negde gore, koračaju bića skroz drugačija nama i da duhovi i čudovišta ispod kreveta, postoje. Međutim, kako sam se ja menjala, isprevrtala svoje stavove i poglede na određene situacije i dešavanja, zajedno sa mnom menjao se i prostor na kome živim, ali i sveokupna Zemljina kugla. Čudno je to da čovek promene primeti tek kad mu ih neko pokaže, jer da li bi ste  vi onako primetili da je sve veći broj beskućnika na ulicama, gladnih ljudi u svetu, bolesne dece koja joś nemaju pojma o sebi i svom imenu a bore se sa najgorim mogućim životnim izazovima. Možda i bi, ali svakako ne bi uradili ništa, jer je jedan čovek i pomoć koju on  može pružiti u menjanje ovog sveta, ravna uzaludnom trudu da se pešice obiđe ceo svet, ali mogu se kladiti da niste, a i ne krivim vas. Sve što pišem i svi primeri koje navodim, jesu skroz spontani, jer se nečim ozbiljnijim ne želim bakćati, a i nemam dovoljno prostora da u jedan klasični post smestim sve to. A i nije čudo i ako niste, jer jednostavno ama svaki čovek ima određene obaveze, probleme, nedaća koje ga more, te vam je sve to tako opravdano. Međutim, šta reći o onim drugim ljudima ? Onima na koje trošimo svoje glasove, nadanja i snove ? Onima kojima verujemo preko TV-a a koji nam godinama i godinama unazad ništa dobro ne mogu doneti, a trebali bi. I sada verovatno vašim mislima kruži pitanje da sam ja niko i da ovo nije tema kojom bih se jedna 14. devojčica trebala baviti, ali hoću. Slobodno pišite šta god želite u komentarima, ja imam potrebu da sve ovo napišem i napisaću. Imamo li opradavdanje za sve njihove postupke koje nas guraju ka ponoru ? Ne, nemamo.

Ajmo, uzeću primer koji jeste ćisti dokaz propadanja i svega onoga najgoreg na jednom mestu. Kosovo. Crna Gora je bila pravi raj za mene i čim sam preşla tu prokletu granicu, znala sam samo jedno, dok sam posmatrala predele koji su se menjali ispred mojih očiju. Odrastam na jednoj teritoriji, odrastam na mestu gde moji snovi danak ne mogu ugledati, odrastam tamo odakle moram jednom otići. I dok deda, sa naočarima ponovo sedi kraj TV-a i tvrdi da sve što onaj čovek tamo govori jeste istina i da će i nas nekad pogleda udostojiti ono Sunce koje se godinama unazad krije iza sivih oblaka, ja ga tužnim pogledom posmatram i mašem glavom levo-desno, znajući da tu nadu u očima nemam snage ubiti. Ali nije istina ! Znam da svako obećanje koje tamo stoji na internetu, svaki citat koji je tamo neko rekao i posvetio upravo ovoj teritoriji, svaka moguća reč, predstavlja samo ciljanje u prazno. Jer, bolja vremena ne dolaze, bolja su vremena davno prošla !



Dok sumornim pogledom posmatram školu u koju sam primorana otići iako ne predstavlja nešto čime se mogu baviti u budućnosti, tihim glasom šapućem da je sve otişlo do vraga jer mi fakultet u koji sam polegla sve i zbog kog sam i pristala na upis koji mi sledi septembra, zapravo ne postoji na Kosovu, ubeđujem majku da jednog dana moramo otići i dok ona maše glavom i govori da to ne smem uraditi, da sam ovde rođena i da ovde trebam i ostati. Ne, vama zvuči glupo ova njena tvrdnja, ali meni ne. Jer vi nemate pojma o kakvoj se situaciji radi, jer ne znate, jer svi pričaju o tome da bi ove prostore voleli posetiti kako bi videli kako zapravo ljudi žive, ja vam obećavam da ništa videti nećete do staraca koji su sami ostali u ovim hladnim danima, momaka sa slomljenim nadama na gradilištima i uništenih devojaka koje su poverovale da tamo negde zaista nešto postoji. Ljudi su rađani ovde i i dalje se rađaju, ali odrastajući nauče da svoje snove izjednače sa okolinom i mogućnostima, da ubiju onaj crv koji im u glavi govori da se trude i da sve ono što ih povezuje sa snovima, uguše negde unutar sebe i na zidinama svoga srca ostave trag da su nekada nešto hteli, nečemu se velikom nadali, u nešto sve polagali...

I dok te unutrašnje patnje prže srca mnogih mojih bližnjih, ja vam govorim da nije potrebno samo nešto jarko želiti kako bi isto to i dobili. Postoji neka veća sila gore iznad nas, postoji nešto što kontroliše naśe živote i postoji to nešto koje nam ponekad oduzme ono za što bi spremni bili živiti. I postoje moćni ljudi, ljudi kojima su prsti upleteni u sva ova dešavanja, postoje moći stoduplo jače od onih u koje moj deda polaže nade. Suznim očima gledam kako se sve više śkolskih vrata zauvek zaključa, kako se zidovi osnovne škole koje prezirem, a koja mi je kao nešto iz detinjstva, posebno draga ruše. Gledam i prodane duśe koje dobijaju sve ono śto bi neko  treći trebao i neko sasvim deseti zaslužio. I dok sve to gledam i razmišljam a autobus i dalje klizi putem, samo mi jedno pitanje muči glavu : A moć običnih smrtnika, računa li se ona ?


Ali me nešto pecne i shvatim da ne razmišljaju svi ovako, da me ne može podržati baš svako i samo stanem. Okrenem se i odustanem. Jer nije lako. Nije lako već početkom februara, čekati mart, gledati poniženje u majčinim očima kad nekad jednostavno nema ono što ja tražim.  A onda sednem ispred TV-a i ako se neko seti nas, to i prikažu, ali samo sever, jer zašto bi uopšte neko mućkao glavu razmišljajući da li zapravo raštrkane tom teritorijom još mnoge porodice mole za pomoć i shvatim da je sve to samo laž. Samo još jedno verovanje da je sve u redu iako ništa nije, ali lakše je poreći sve nego objašnjavati zašto je to tako.

Jedni nas ne vole, drugi nas sve više teraju. Kome  bre pripadamo ? U koga da se kunem, kome da se radujem, kojoj zastavi da pevam ? Jednoj i jedinoj, naravno. Ali, seća li se mene taj narod ? Padne li im nekad ona slika srušenih nadanja i snova, poraženosti i nedaće ? Padne li im ta slika, razmišljam opet gledajući po stoti put majku koja se jadna morala tri puta ispred suda pojavljivati u dva različita kraja, kako bi se konaćno razvela. Ali, bitnijih je stvari opet, zar ne ? Naravno da jeste. Ali dokle ? Pitam vas dokle ? Dokle će se neko kleti tuđim grehovima, dokle će ista ona majka proklinjati sve vas zajedno ?



Ali, moram ćutati. Jer sam ja samo dete, jer je sve to negde daleko iznad mene, jer je u pitanju novac, moć i prestiž. A ja ću dodati i još nešto : interes i korist. Sve je laž, na ovom šugavom svetu nema istine, osim jedne i jedine koja glasi da je sve oko nas puka laž. I kutija laži koja bruji svakodnevno od jutra do mraka, samo mi krvavija postaje, jer pametno ništa za reći nema. Ali, kunem vam se. Kunem se, kao devojčica slomljena i ubeđena u neko bolje sutra, da će jednom sve prestati. Svetla neće biti na kraju tunela, jer mrak već dugo vlada. Svanuća nema u večitoj tami. Ali, ima nečega drugog. Ima ljudi, a znamo da  glas koji se lomi ništavilom i muklom tišinom, uliva nadu. Nadu koja nas i dalje čuva jakima i nadu.. nadu koju je teśko održati u životu..

P.S kako pogrešno ne bih bila shvaćena i kako moje reči ne bi bile obrtane, nikome ovaj tekst nije posvećen lično, napisan je onako kako sam ja htela, tj. onako da izgleda kao  da se ja obraćam svim tim ljudima koji su negde iznad mene, kojima sam verovala i koji su me na kraju razočarali. Hvala na čitanju !

субота, 11. фебруар 2017.

Zašto pišem ?



Kopajmo duboko. Umorimo se malo. Ajmo, zavirimo u minule dane, srećne i bezbrižne. Zavirimo u one dane kad su nam jedine brige bile da li ćemo propustiti koji crtani film nedeljom ujutru i u koliko nas roditelji zovu sa ulice. Jesmo li ? Eh, baś poput vas, verovali ili ne, imade i jedna devojčica takve dane. Možda ne baš tako bezbrižne i srećne, ali svakako dragocene i bitne. Detinjstvo je to. Sveta reč. I koliko god teško i mukotrpno njoj bilo, ipak je sama ta reč dovoljna da joj izmami osmeh. Ne može ga menjati, ne može se tamo vratiti i onog dana ne otići na spavanje već jednostavno ostati kraj TV-a još bar sat vremena. Iako bih tim postupkom promenila celo njeno detinjstvo, promenila sam tok njenog života, to je nažalost nemoguće. Ali, pobogu, kako detetu objasniti da je to nemoguće ? Kako devojčici od jedva osam godina objasniti da je bespotrebno kriviti sebe i da time ne može postići ništa ? Tako povučena u sebe, nestvarna i jako tiha, bila je dete koje se borilo sa svim problemima života i stajalo čvrsto na svojim nogama. Bila je ličnost koju su mnogi sa visine gledali, pljuvali je i omaložavali, ali koja nikad nije pala i pokazala emocije pred nikim. Tako mala, ali tako hrabra. Sve dok ne padne mrak. Dok se ne pogase sva svetla, dok se ne uveri da disanje majke postaje sve dublje, dok ne čuje i ujaka kako zaključava ulazna vrata i malo kasnije se i penje stepenicama te zatvara vrata svoje sobe, dok se ne oglase psi i sat beži u beskraj tame, sve do tad. Jer tada. Tada padaju maske, ruši se osmeh, suze pune oči, sve neizrečeno postaje teret, sve nemoguće postaje prokletstvo. Prvi vrisak. Drugi. Treći. Ali onaj tihi, onaj u sebi. Onaj u kom otvaraš usta i tako ih čuvaš. Onaj kad se  jednostavno boriš i mučiš za gram vazduha od kog ti zavisi život. Baš takav. I tada, ali samo tada, dok niko ne čuje, ta se mala nasmejana i tako jaka devojčica, pogrbi u krevetu i zaplaka gorko, zamoli za pomoć i sruśi sve nade u ponor. 

I opet jutro. Isto pitanje i isti odgovor da je dobro. Isti osmeh na licu njene majke. Zar da ga uniśti ? Uzdah. Jedan, pa odmah za njim i drugi. I opet iste muke. Ista proślost odmah iza vrata, ista rutina lažnog osmeha i pribranog samopouzdanja. Isto sve, ista devojčica i dani koji lete ispred nosa. Sve je to postajalo teže i za nju a i za njenu psihu koja je polako gubila ravnotežu i njene misli postahu crne, neizlečivo umorne i jednostavno beznadežne. U svemu problem, u svemu pretnja i u svakome opasnost. Postade paranoična, obeshrabrena, povučena i tiha. Od nasmejanog deteta nit traga nit glasa. Postade užasno lenja, nezainteresovana. Depresivna. Bez ikoga da mu se poveri, bez ikoga da mu se obrati, da bar razmeni par reči. Ona postade čisti primer vuka samotnjaka koji se bori za svoje mesto, ignoriśući ceo čopor i tražeći sebe negde dalje i izazovnije. 




Nestabilna psiha i slomljeni delovi srca, dovedoše je do kraja. Znala je jedno. Ili će pričati sa nekim ili će je još jedna neprospavana noć dovesti do ludila i bele košulje među zidinama ustanove za mentalno nestabilne i obolele. Bojala se. Bojala se ljudi. Stvarnosti. Života. Bila je samo dete od jedva dvanaestak godina. Bila  je neiživljena, bila je čuvana u kavezu i htela je jednostavno otrgnuti se svih stega i poleteti slobodno, onako kako je samo mogla sanjati. Htela je uraditi nešto za sebe, htela je biti drugačija, al' okovi behu prejaki, stezaše je. Ostavljahu krvave tragove, borila se. Behu dokaz da se otimala, padne i prva kap krvi. Prvi dokaz da čudovišta koja ležahu duboko u njoj, odneśe prvu pobedu..

Reka krvi tekla je dok je vreme prolazilo. Otimala se, svega mi, znam da jeste. Ožiljci behu tu da podsete da je htela, borila se,pokušavala ali te mračne sile behu previśe jake za tako neiskusnu i krhku devojčicu. Nije imala potporu, htela je odraditi to sama. A nije mogla. Trebao joj je neko. Trebalo joj je nešto. A nije znala šta. Nije znala kako da to pronađe, dok je vreme prolazilo, sat polako ali sigurno kucao i dok se ona bližila ponoru, na stolu ispred sebe ugleda beli papir. Ustade i približi mu se. I tada sve stade. Znala je da je samo pisala, nije znala šta ali važno je da je pisala. Ćvrsto pritiskala olovku, koja je za sobom ostavljala trag nesigurnosti i straha, kao dokaz da je toj devojčici to možda jedina slamka spasa. Prožvrljala, izgubila se. Stvarnost je tada stala. Lutala je negde. A ni sama nije znala gde.



Po prvi put osećaše se lakśe. Znala je, izvojevala je svoju prvu pobedu. Uspela je. Prenela je svoje misli i osećanja na papir. Neko je ipak bio tu da je sasluša. Nekome je ipak značilo, nekome je stalo. Blaženstva li, mislila je tad, kako je sad lakše. Teret joj se smanji, suze presuśiše i sve kao da nestane iz njenog života i ona zaspe čvrstim i bezbrižnim snom.

Eto vam odgovora na pitanje zaśto piśem. Pišem jer je to moja jedina slamka spasa, pišem jer me to privlači, pišem jer me je to izvuklo iz dubine i večite tame slomljenosti i depresije. A vi, anonimci koji ostavljate komentare ispod postova i u kojima ne možete naći niti jednu zamerku pa kopate i kopate detalje i tražite dlaku u jajetu, slobodno zaobiđite ovo. Ovo je moj blog, moj  mali svet i ja sam otvorila ovo kako bih pričala o svom životu, tako da kome se čita neka ostane, ljubim ga i dobrodošao je, a kome ne, zaobilazi moj blog u śirokom luku jer na ovom sajtu mesta za vređanje nema. 

уторак, 07. фебруар 2017.

Čavrljamo malo o osnovnim savetima śto se blogovanja tiče



Kad god sam pisala postove i delila savete, dobijala sam samo pozitivne reakcije i pohvale u komentarima a kako je poznato da sam ja izrod među izrodima, trudim se pronaći dlaku u jajetu, odnosno pisati ono o čemu drugi ne piśu, jer ako realno sagledamo, prenatrpani smo savetima śto se motiva pokretanja bloga tiče, banera, linkovanog bloga u komentarima i svega toga, dok se jako redak broj blogera odluči pisati o manjku komentara,brisanju postova i nekim planovima iako je to jedino što nas blogere stvarno muči. Vi imate Aliju da se za to brine i kako sam ja jedna brižljiva i pažljiva duša, naravno da neću dozvoliti razočaranje na licima mojih čitaoca ili makar mrvicu tuge zbog nepostignutih očekivanja, te vodeći se time, zagrejte lepo to mesto na kom sedite i pročitajte ovaj post koji će vam mnogo pomoći što se planova i viđenja budućnosti vašeg bloga  tiče !

Pa, što se očekivanja tiče, najbolje je neočekivati ništa. Ali, iskreno. Gotovo da smo svi mi svedočili situacijama kada ono čemu mrvicu pažnje nismo posvetili izraste u nešto ozbiljno, a sa druge strane nešto što smo obasibali pažnjom pretvori se u ništavilo sa počsnim mestom. Te vodeći se time, prvi vam je savet da mnogo ne očekujete. Morate biti svesni činjenice na kom i kakvom prostoru živite i kako se lično nadam da ste dovoljno zrele i u mogućnosti da sagledate situacije koje vladaju, jednostavno i ne možete očekivati tako puno od internet posla koji se sastoji od pisanih reči.

Blog se otvara isključivo ako ste fatalni zaljubljenih u slike ili pisanje ili u oboje. Svaki blog otvoren radi saradnji, ubrzo izgubi stečenu popularnost i meni se jednostavno smuči kad uđem i samo naslovi sajtova i proizvoda. Osećam se da ne mogu disati, te nekad pročitam i komentarišem post samo iz poštovanja prema autorki ili ga jednostavno preskočim. Odevne vam kombinacije dobro idu i savršeno ste fotogenični, biće da vam blog može pružiti ono što tražite. Zaljubljenik ste u čitanje i opsednuti ste pisanjem,  trk na blog jer ćete tamo stvoriti malenu oazu mira. Sve drugo, veliko ne !



Ne upoređujte svoj blog sa ostalima. Pravljenje planova na osnovu tuđih uspeha,ne donosi mnogo ili bolje rečeno ne donosi apsolutno ništa ! Znate, kad sam ja tamo počinjala 2015. godine, bilo je brdo anonimaca koji se sada uvrstavaju među popularnim  blogerima Balkana, a vidite gde sam ja.  I dalje na istom mestu. Ali je meni dobro. Jer ja sam ovaj blog otvorila radi ljubavi prema pisanju i radi slobode da pišem ono o čemu razmišljam i pričam o onome o čemu ljudi u blizini ne žele slušati. A da sam  krenula nabijati standarde, komplekse i sva ta čuda, mislim da sada ne bih sedela i kucala ovaj post u ovim ranim jutarnjim satima.

Ne mislite na novac ! Iako za mnoge jedna od najvećih motivacija svih vremena, novac to nije. Ja se jednostavno ne mogu fokusirati na ništa što me ne interesuje,makar znala da se iza svega toga krije svota novca od koje se vrti u glavi. Ne mogu, to me ne privlači i kraj. Isto vam se hvata. Zna se da se novac ne zarađuje odmah, da vam ne pada u ruke nakon prvog ili drugog posta a ako se vodite njime, brzo ćete odustati.




Budite redovni ali ne i dosadni. Da objasnim. U redu je objava posta svakog dana i ja lično obožavam kad se na mojim omiljenim blogovima postovi pojavljuju u tako kratkom periodu. Međutim, ako ste sebi ove godine zabili cilj da na svaki dan ili dva objavljujete postove, to ne morate raditi ako vam hvali inspiracije. Iz aviona je vidljivo da je taj post krvavo, traljavo i mučenički napisan i koliko god nas očarao trud, toliko će nam i mučno biti pročitati ga, te ne garantujem da bi se ponovo i vratili. Znači, ništa nemam protiv takve redovnosti ali imam protiv prisiljavanja sebe na pisanje iako niste u mogućnosti da to uradite tada, jer pored i povrh svega bitniji su lepi i uredni postovi !

Pišite lepo i gramatički tačno. Ovo je, ja mislim, dovoljno jasno.

Ne pokretajte blog ako imate manje od 13. godina . Iz sopstvenog iskustva pričam, ja sam ovo čudo od bloga otvorila malo nakon dvanaestog rođendana i to je naporno. Ljudi moji, kao prvo, nikada nećete znati šta da očekujete u komentarima i iako nije tako često da se ispod postova nađu negativni komentari, ipak ih ima i vi ste jednostavno nespremni za sve to. A i pisanje i sve te gramatičke greške su priča za sebe..



Tražite, lutajte, kopajte. Nit sam profesionalac u dizajnu, a nit u pisanju,ali je upornost ključ i pokretač svega. Sve dok ne odlučite da istražujete, jurcate i kopate po savetima i raznoraznim editorima i aplikacijama za banere i sva ta čuda, nećete dobiti izgled kakav želite. A i sve dok ne sednete i ko ljudi se ne fokusirate na pisanje i  temu koju ste sami sebi zadali, rezultata neće biti.

Nije pogrešno blog smatrati poslom. Ja se divim ljudima kojima je jedini posao ovaj preko intetneta i iako ne bih želela biti jedna od njih, mislim da je to zapravo jako lepo. Moja interesovanja se nažalost kreću u drugom pravcu, te neću sigurno zarađivati ( ako nekad u budućnosti uspem ) samo od bloga, ali opet kažem. To je meni sasvim okej.



Ne stidite se iskazati svoje miśljenje. Pozitivni ili negativni komentari, podrška ili ipak ne, pogreśno ili ne, odbacite to iz svoje glave. To je vaš stav i imate puno pravo pričati o njemu.


 I za kraj, budite jedinstveni, svoji i prirodni. Predstavite sebe u svom svetlu, posebni ste onakvi kakvi zapravo sami jeste. Ljubim vas sve i volim ! 

петак, 03. фебруар 2017.

Monthly post | January 2017




Iskrena da budem ja sam na pisanje ovog mesečnog posta i zaboravila ( logično, izašao bi pre pet dana da nisam )  i to sam tek primetila kad sam uočila da se na mnogim blogovima pojavljuje, čekovala kalendar i lupila se nekoliko puta glavom o zid. No, opšte je poznato da svako dete izlaskom iz škole i tih obaveza i odlaskom na raspust, gubi svaki mogući pojam o vremenu, te mi nije nešto ni za zameriti. Još ako napomenem da sam se juče digla i pre tame, putovala deset sati do Crne Gore, prisustvovala užasnom flertovanju u autobusu,svedočila povraćanju 64. godišnje  babe koja je malo pre toga pojela svoj čudan sendvič sa lukom, užasavala se od svega što dotaknem na sedištu i bila ukočena sve do sada, ne treba mi se mnogo zameriti. Završih sa kukanjem, te možemo preći na sam post.

Januar ko januar, siv i tmuran. Početak mu jeste bio odličan i iako ste možda navikli na moje kukanje u mesečnim postovima kako ništa nisam uradila i kako sam samo protraćila vreme, ovoga puta toga neće biti jer sam i više nego zadovoljna dešavanjima u toku ovog meseca. Napomenula sam,  čini mi se, da sam Novu godinu slavila sa bratom i sestrama od tetke, te ću se sada nadovezati na tu priču. Prvi ti neki dani bili su obeleženi kukanjem da smo pretrpani i da ne možemo ništa u usta staviti, te smo malo glumili bog zna šta i ne jeli nekoliko dana. No, to nas je brzo prošlo, te smo se mi lepo vratili čipsevima i ostalim glupostima. Lepo je bilo. Izostavimo deo da smo petardama uznemiravale ulicu, da smo umalo poginuli sa vatrometom, izblamirali se do bola nekoliko puta,sve to sada deluje, na neki određeni način, lepo i neponovljivo.


Upoznala sam se sa jednim momkom preko interneta ( on vam inače iz mesta koje je blizu mom selu, ali živi u Beogradu) te sam se malo zatreskala u njega. Na osnovu poruka, zamislite vi to, ja se ono baš zaljubila. I tako se mi dopisivali, on naravno skontao da sam se ja malo izglupirala i uz pomoć sestre da sam malo zaljubljena, te tada to postalo malčice utegnuto, al lepo. I onda smo nemam pojma ni ja kako, izgubili kontakt i nismo se dopisivali ima dve nedelje. Pored toga,upoznala sam i divnu devojčicu za koju se ispostavilo da nam se smeši ista srednja škola, te sam tako presrećna jer sam napokon pronašla nekoga ko ni ne liči na moje sadašnje školske drugove.

Nisam puno patetisala oko ocena, jeste da mi je matematičar zab'o test dva dana pred kraj, al' sam na kraju nastavila niz i izvukla odličan prosek i ponosna sam na to. Tu sam negde od početka planirala put za Crnu Goru, jer naravno da se ja ne mogu pojaviti tamo a da nemam isplanirano sve do zadnjeg detalja, te sam i na to trošila dosta slobodnog vremena. Čitala sam puno, malo školske lektire malo i knjigu Sidni Šeldona u koju sam trenutno zaljubljena. Divno delo, naprosto savršeno, ali više o tome u nekim od narednih postova.



I tako,januar mi je skliznuo brže nego ikada. Bilo je tu nekih delova malo osetljivijih za moja osećanja i mene samu, ali se na njih nisam osvrtala toliko. Dosta sam aktivna i na blogu bila, ako zanemarimu onu malu pauzu, te sam se malo okrenula ka motivacionim postovima u toku prethodnog meseca. Razlog je jednostavan. Htela sam pomoći svima, jer znam kako je biti u situaciji za koju si siguran da nema izlaza ili ga ti ne možeš sagledati, a nemaš nikog ko bi ti mogao podariti koji savet. Još jedan od razloga može biti da su i meni takvi postovi trebali tokom decembra, a nisam ih mogla pronaći.



Ova godina je pretrpana ciljevima i planovima, te vodeći se činjenicom da je divno počelo očekujem zaista puno od nje. Već vidim da će o februar biti dobar, jer sam skoro polovinu ovog meseca u Crnoj Gori, ali o tome ću u mesečnom postu za februar (ako opet ne zaboravim ). Vama hvala na čitanju ovog posta, ljubim vas sve :)

среда, 01. фебруар 2017.

Pitanja koja sebi morate postavljati tokom života




Znate, retko ko i uživa u ovom našem 21. veku i retko ko se i može pohvaliti da živi jedan miran i tih život van svih problema i predrasuda. Ne bih ulazila u tu priču ko je zaslužan za takve standarde i takvu jadnu situaciju koja vlada, jer jednostavno to je nešto van mojih vidokruga, a verovatno i vaših. Ljudi smo, greśimo i svakodnevno ulazimo što dublje u život, trudeći se otkriti njegov smisao i pokušati reśiti misteriju samih naših snova i ciljeva. A na kraju, na kraju ovog uzbudljivog, napornog i krajnje avanturističkog putovanja, kad padnemo u postelju i pomolimo se po zadnji put, postoje dva pitanja koja će nam pasti na pamet u zavisnosti kakav smo život živeli. Prvo je : Auh, brate, kakav život ! A drugo je nažalost obojeno tugom i glasi : Bože, trebao sam živeti ! U koju grupu želite pasti ? Nadam se u ovu prvu, te vam u tekstu koji sledi pišem o pitanjima koje sebi morate postaviti tokom života kako bi doneli ispravne i korisne odluke. Uživajte !


Da li bih i dalje bio lep kad bi se na mojoj koži naslikale reči koje svakodnevno govorim ?

Spadam u grupu ljudi koji se nažalost van bloga i kuće ne mogu pohvaliti baš lepim rečnikom, te me je ovo pitanje navelo na duboko razmišljanje. Zamislite samo, sve što danas izgovorite pojavi se na vašim rukama u okviru trajnih tetovaža ? Šta mislite, kako bi vas ljudi gledali i da li biste i dalje bili onako lepi kao i sada ? Bojim se negativnog odgovora, te vam od srca savetujem da se trudite da svakog dana sve više i više vaś rečnik odiše pozitivnošću i dobrotom !



Čekaj, a šta da neko meni uradi ovo što ja planiram njemu ?

Kliše zvuči, znam, jer ga svakodnevno čujemo i gotovo da uvek prevrnemo očima i uzdahnemo, odmahujući rukom u fazonu : ma daaj. Radila sam i ja isto to, sve dok se malo nisam zamislila i ušla u srž ovog pitanja ali i cele te zamisli. Nijedan čovek na ovoj planeti nije sto procentni anđeo a niti đavo, jer smo svi mi, priznali to ili ne, i jedno i drugo po potrebi. Ološa ima svuda i na svakom koraku i znam kako je naći se u njihovim kandžama te je sasvim prirodno planirati osvetu. Međutim, osveta nije zadnji udarac niti pravi, jer će se nakon nje spremati druga, pa treća i tako u nizu. Povredio te je, oprosti mu. Neka se sam pojede, jer je to jedino što će mu stvarno nadoknaditi sve.

Ako sada probam ovo i uživam na trenutku, hoće li moje uživanje sada biti jednako posledicama koje ću trpeti ili će možda nešto pobediti ?

Osoba sam koja se vodi motivom da je život jednostavno nešto što se treba testirati i mesto gde se baš sve treba probati. Međutim, koliko je to zapravo ispravan stav ? Zato sledećeg puta kad pokušate ili poželite probati nešto, stanite i razmislite o posledicama, kako pozitivnim tako negativnim. Razmislite o tome da li će vam posledice biti jače od tog trenutnog zadovoljstva. Zato, smirite se. Uzdahnite, jer samo budala kvari svoj život radi pukih zadovoljstava koje traju jedva sekundu.



Možda grešim ?

Čovek si i imaš milion šansi za grešku, pogrešnu odluku ili stav. Naravno, to sve dolazi sa posledicama, ali je lakše priznati to nego vući taj teret iako ste ubeđeni da je pogrešan i da jednostavno ništa ne dobijate sa tim. Ostavite se prokletog ponosa i priznajte grešku, ako ste je, naravno, napravili.


Da dam drugu šansu ?

Ne praktikujem ovo, jer su svi ljudi koji su me na bilo koji način povredili to uradili majstorski i hladnokrvno, da se jednostavno trebam zapitati prvo jesam li luda ako samo i pomislim na oproštaj. Međutim, situacija nije svuda takva i morate sebi postaviti ovo pitanje ako shvatite ili vidite da se ta osoba stvarno trudi i da joj stvarno značite. Naravno, opet kažem, to zavisi i od količine boli koju vam je naneo.



Da li je sve ovo što radim vredno ?

Razmislite o tome.

Živim li onako kako sam planirao ?

E, ljudi moji, da li ste sigurni da vam ovaj život teče onako kako ste planirali ili kako ste hteli ? Jeste li sigurni da ste ostvarili sve ono što ste do sada planirali ? Trudite se, menjajte i radite, jer je ovo to što imate i  reprize nažalost nema.