уторак, 31. јануар 2017.

Knjige koje su obeležile moju 2016. godinu





Ista godina, ista brojka i različite uspomene na nju širom sveta. Mnogima najbolja, solidna ili najgora. Neki je pamte po određenim bitnim datumima koje su je obeleżili, drugi bi ipak radije da to isto i zaborave. Dok je nekima donela mnogo radosti i sreće, nažalost drugima i nije. Ali zakleti se mogu da je svima ona posebna i dragana sopstveni način.Meni godina u kojoj sam pročitala najviše knjiga i godina u kojoj sam uživala u raznim zavrzlamama i romansama napisanih reči. U ovom postu donosim vam par najboljih knjiga među najboljima i par knjiga koje su pokupile i pokrale moje simpatije na mnogo načina. Uživajte !

Danijela Stil - Putovanje

Kad sam ovu knjigu pozajmila od drugarice, nisam očekivala ništa mnogo ili ništa naročito iz razloga što sam Danijelu prvi put imala u rukama ! Neodoljiva priča o novinarki i njen život koji se toliko puta menjao i menjao iz korena, me je oborio sa nogu i rasplakao mali milion puta. Prvi muž za kog se kao jako mlada udala ispašće prava glupost od čoveka i neće oklevati kad god mu se bude pružila prilika da podigne ruku na svoju ženu, a kada od njega napokon pobegne i uda se za prestižnog, šarmantnog i bogatog vlasnika televizije, za nju se sve menja. Ili barem ona tako misli. Ima posao novinarke, prisustvuje raznim iventima i događajima i nosi markiranu i veoma skupu odeću, ali uveliko znamo da sve nije onako kako nam se na prvi pogled čini. Opčinjena i zahvalna svom sadaśnjem suprugu na svemu što je učinio za nju, ona ne shvata da se opet deśava isto. Jer znamo da nasilje ne podrazumeva samo fizički kontakt ! Kad shvati da možda ne živi tako idealni život kako je i mislila, sve se menja. Delo koje me je obojilo nekom toplinom i nateralo da se divim stilu pisanja  Danije Stil . Tople preporuke !







Džordž R. R. Martin - Igra prestola

Prvo me je šokirao broj stranica ove knjige i kad mi ju je ujak ponudio da je pročitam, odbila sam. Jednostavno, smatrala sam da je taj svet fantastike i tolikih zavrzlama i plus u tolikim količinama, malo previše za mene i moje standarde. Međutim, kad sam prolistala sve svoje knjige i kad sam shvatila da je samo ta knjiga ostala, uzela sam je. I danima je nisam ispustila iz ruku. Jutra sam sa njom dočekala mnoga letos i definitivno predstavlja nešto najlepše što sam pročitala. Sam taj svet prevlasti, pokušavanja uzimanja kontrole nad kraljevstima. Svet zavrzlama, princeza i neodoljivih priča sa tamnim završetcima, oboriće vas sa nogu i naterati vas da čvrsto poverujete da tamo negde stvarno postoji Zimovrel i možda koji Džon koji ga čuva. Ne želim dosta govoriti o ovoj knjizi, jer je ona sama po sebi magična, ali ako je niste svakako je morate pročitati.



Michael Del Castillo  - Tanguy

Okej, gotovo svi znamo kako knjige koje se dobijaju kao nagrada u školi izgledaju i sumnjam da postoji osoba koja je tu i tu knjigu koju je dobila i pročitala, jer se uglavnom radi o dosadnim i decenijama starim romanima bez ikakve radnje. Tako sam i ja mislila i čim sam prošle godine dobila ovu knjigu,ona se našla negde iza mojih polica bačena i čuvana samo zbog posvete na prvoj stranici. A onda sam se odlučila da joj ipak dam šansu i ostavila me je bez teksta ! Slatka i nevina priča, dnevnik, jednog dečaka koji je od malih nogu po hotelima i po prenoćištima zbog selidbi i razvoda njegovih roditelja. A onda, onda dolazi rat. Izbeglice i logori. Naporno težak život i razdvojenost od majke. Pobogu, radilo se o devetogodišnjem detetu koje je obavljalo možda najteže fizičke poslove ovog sveta u nemačkim logorima ! Jesam plakala, jesam ostala oduševljena nakon čitanja ali i jesam shvatila da se knjizi ne sudi na osnovu imena ili korica.



Simonida Milojković - Ljubav u doba kokaina

Pisala sam o ovoj knjizi na blogu ovde, a čitala sam je februara prošle godine. Ova knjiga je jako posebna za mene ujedno jer se radi o prvom delu srpskog autora koje sam ja pročitala. Bez dlake na jeziku, stravičan prikaz dešavanja u Srbiji krajem 20. veka, govori o tragičnoj ljubavi dvoje mladih ljudi. Neodoljiva i nevina ljubav, pretvara se u pravu tragediju nakon što se u njihovim rukama nađe beli prah. Ljudi koji su mislili da kokain nije droga i da heroin ne stvara zavisnost, polako tonu u sam pakao svega toga. Želja za novom drogom jača je i od njihove ljubavi a verovatno će i stid koji će osećati zbog svog ponašanja i postupaka u potrazi za tim, biti jači i od volje za životom..


To bi bile četiri knjige koje su  obeležile moju prethodnu godinu. Ima ih više, ali o njima spemam posebne postove, tako da ih nisam spominjala ovde. I da, slike su preuzete sa interneta i nisu moje, jer sam većinu bila pozajmila od drugarica i sada ih nemam kod sebe, dok mi se Tanguy negde zagubio ! Nadam se da vam se svidelo,u komentaru mi napišite vaše utiske :) 

недеља, 29. јануар 2017.

Ključ je u sitnicama koje život znače




Da, da. Ma naravno, znam. Sigurno bi imala više prijatelja da živiš u nekom većem gradu. Da,da. U potpunosti se slažem. Iritira te taj momak koji ti svakog dana maše iz susedne ulice i koji se zacrveni svaki put kad ga pogledaš. Pa naravno, on nije ono što ti želiš. Razumem. Do bola te nervira onaj starac koji te svakog puta zaustavi na povratku iz škole i priča ti o deci koja mu živa tamo daleko, a zapravo ni on ne zna šta podrazumeva pod tom daljinom. Smeta ti ova hladnoća i pahulje koje krase i ulepšavaju tlo, iako smatraš da zaista jeste magična atmosfera ipak te podsvesno nervira. A da, takođe i škola i preteško gradivo, devojka koja već deseti put prilazi stepenicama na kojima ti sediš a ti je isti toliki broj puta odbijaš, kafić u kom trošiš svoje  vreme nakon škole. Ajoj, razumem te. Sve je to za tebe previše, predstoji ti depresija i to jako gadan oblik. Ali, sačekaj. Zar se ne zapitaš, živiš li malo po velikim standarim i da li je svaka sitnica koju odbacuješ svakog Božjeg dana zaista sitnica i koliku  ona važnost zapravo nosi sa sobom ?  Znam da nisi te imam ogromnu potrebu da sve reči koje sam nakupila u sebi sručim ovde i nateram te da promeniš misli i unaprediš život za lestvicu više..


Eh, sada, nakon što smo razmotrili činjenicu da je svaka moguća stvar koju si gore navela živa dosada za tebe  i da ti to sve možda malo previše ide na živce, daj meni reč i dopusti mi da ti postavim par pitanja. Spomenu gore malopre da nemaš prijatelja i da si uverena da bi ih imala da živiš u nekom većem mestu, a samo poveži rečenicu malo nakon toga i onu devojku koju smatraš jadnicom i koju si odbila najmanje deset puta. Primećuješ možda ? A onaj momak koji ti maše i crveni se na svaku tvoju reč ili najobičniji pozdrav, to ne radi zbog toga što 'je stidljiv i tipični mamin sin', budalo ! Sviđaš mu se. Deda koji te 'davi' pričom o svojim unucima, ti dosađuje a zar se ne bi okrenula odmah sledećeg jutra ako se on ne bude pojavio u susret tebi ? Ne bi li pomislila na ono najgore i ne bi li poželila da opet slušaš o unuci koja mu je 'tamo daleko ' i o činjenici da ga ne zove a i ako to uradi da se dešava jednom mesečno ? Bi li ti nedostajale one suze u njegovim očima ? Znam, znam da bi. Kafić, da se sada zatvori, bi li ti nedostajalo svo to vreme koje si tamo provodila, zezanje koje se tamo dešavalo ? Škola i gradivo ? Zamisli da kad se jednom sve to završi, zar ti neće nedostajati ? Sve to ? Hoće, ali iz jednog prostog razloga. Iz razloga što nisi uživala i nisi koristila to sve dok si imala priliku i šansu, a tek ti je sada palo na pamet. Jer nije istina to da ne znamo ceniti ono što posedujemo, sve dok ga ne izgubimo. Istina je da nikada ne pomislimo na činjenicu da to što posedujemo, već sutra nećemo..


Pahulje koje te iritiraju, rade to jer ih ne znaš ceniti na pravi način i jer u njima ne možeš pronaći dozu lepote koju skrivaju. Delić svega toga što te okružuje, delić svega što danas vidiš, sutra nećeš. I sve će ti to jednom nedostajati. Crvenilo na licu onog momka,sjaj u očima onog starog deke, sto u kafiću, stara klupa u koju si provela toliko godina i na kojoj će uvek stajati taj tvoj potpis i ono skriveno slovo koje si uvek pisala, a koje tvoji drugari nikad nisu mogli povezati nit' sa jednim momkom u školi, pahulje koje tada neće biti iste i činjenica da već tada nećeš moći raditi sve ono što si tada mogla, a nisi htela. Nisi htela jer ti je sve to bilo dosadno ili si ti tako mislila. Grešiš, devojko. U zabludi si. I to velikoj.



Sitnice su ono što sačinjavaju celinu ovog našeg kratkog života, koji je dovoljno dug za one koji ga znaju i živeti. Dovoljno dug za one koji prepoznaju i procenjuju tajnu svega onoga sakrivenog i nedokazanog, tajnu koja se krije negde u svemiru i tajnu pozitivnog razmišljanja i života. I kunem se, ako sada ne ustaneš, odeš i prošetaš centrom grada,ne okreneš se i ne zamisliš. Pogledaš svaku osobu i razmisliš o onome što vidiš. Ne, ne. Ne o njenom izgledu, oblačenju i stilu, već o položaju njenog lica, grču koji je zamenio osmeh i svom tom sivilu koje vlada na tom mladom licu, a Bog zna zašto. Dok ne odeš i ne staneš na sred ceste dok pahuljice budu padale po tebi, iz srca se ne nasmeješ, nećeš pronaći sreću. Dok ne posmatraš zmaj koji se vijori na nebu i promisliš o njemu kao proizvodu jednog srećnog i zadovoljnog detinjstva nekog mališana, traćiš svoj život. Jer sve to što je naizgled neobično, sitno i malo, nakon nekog vremena neće biti. I možda činjenicom da ignorišeš onog momka, gubiš potencijalnog dobrog prijatelja. Ili činjenicom da se sutra ne pojaviš u tom kafićom, gubiš šansu da ti dugogodiśnja simpatija prizna svoje osećaje prema tebi. Razmisli o tome. Jer na kraju jedino što stvarno imamo jeste stvarnost kojoj svedočimo. Učinimo tu stvarnost krajnje nestvarnom, to je naš zadatak. Puno poljubaca i naizgled malih zahvalnica od jedne do neba zahvalne blogerke, ljubim vas  :)  

петак, 27. јануар 2017.

Pišem ono o čemu vi želite čitati !




Ajmo iskreno malo. Paralisana sam strahom da moj blog kreće nekom silaznom putanjom i koliko god tvrdila da je komentar anonimca samo prolazno nešto, mislim da mi je ulio malu dozu nesigurnosti u samo moje pisanje. Imam dosta spremljenih postova, ali je par njih bazirano na događajima koji sa sobom vuku taj negativitet i jednostavno se bojim njihovog objavljivanja i takvih komentara. Kako bih sebi ulila samopouzdanje i jednostavno sigurnost u sopstveno pisanje, obnavljam ideju koju sam već jednom bila primenila ovde !



U komentarima ispod ovog posta, možete mi ostaviti temu koju bih ja u sledećem postu mogla razraditi. Od par onlajn prijatelja dobila sam podršku da ovo uradim, a i znam da vam se prošlog puta dopalo i da je par blogerki uradilo slično ( zbog čega mi je iskreno drago ), te sam tako pristala na ovo i nadam se da ćete biti kreativni i reći iskreno ono što bi voleli da čitate. Nebitno da li se radi o savetima, iskustvima ili motivacionim postovima, gotovo da sam spremna probati sve i svašta !

Prvi post zasnovan na vašim idejama izaćiće za dva dana, te se unapred radujem komentarima :)

четвртак, 26. јануар 2017.

10 činjenica/saveta za lakšu svakodnevnicu !



Ljudi moji, koliko sam samo inspirisana da pomažem, delim savete i motiviram sve  oko sebe, da ne mogu opisati to. Muku sam malo mučila da odaberem idealnu temu i uglavnom i sam naslov ovog posta, ali mi je jučerašnji dan stvarno bio poseban na neki način iako nisam nešto naročito ni radila. Vreme sam posvetila malo sebi i svojim snovima. Pisala, razmišljala i jednostavno osećala se ispunjenijom i srećnijom nego ikad. Vredi pokušati, zar ne ? Eh, kako bi vama, ali i meni, svaki sledeći dan bio takav, ja vam u ovom postu donosim nekoliko činjenica sa kojima se svakodnevno morate voditi.

1. Smirenost je majka ispravnih odluka. Ne kaže se uzalud prvo izbroji do tri, pa tek onda pričaj, jer je svaka odluka donešena u tim trenucima i isključivo vođena sekundarnim besom, jednostavno nešto što se kosi sa zdravim razmišljanjem! Ne dozvolite sebi da ishitrena i trenutna osećanja pomute i unište nešto, tako da sledećeg puta kad vas neko izbaci iz takta i dovede vas do granice pucanja zdravog razmišljanja, samo stanite, dišite duboko i smirite se pa tek onda odgovorite.

2. Niste pogrešno postupili ako ste i dalje uvereni u sopstvenu ispravnost. Ne dozvolite da vas neko ubedi u suprotno.

3. Propuštena prilika će uvek boleti više od pogrešnih odluka. Zato, sledećeg puta kad razmišljate da li je ispravno ono što planirate ili da li je to samo još jedna pogrešna odluka u nizu, samo se setite da ste to nekada želeli pa razmiśljate o tome i da ćete se kajati ako to i ne učinite.



4. Kada se dvoumite i jednostavno ne možete odlučiti između dve stvari ili dve osobe, samo bacite novčić nakon što odredite koja osoba predstavlja glavu a koja pismo. U  sekundama padanja tog novčića na pod, osoba za koju podsvesno navijate i molite Boga da ona padne, jeste ona koju stvarno želite.


5. Ne razmišljajte i ne razbijajte glavu sa stvarima koje su se već desile. Šta bi bilo da je ovako bilo, šta bi bilo da tako nisam postupila ili da to nisam rekla... Jednostavno je tako bilo i tako je trebalo biti, zato okreni taj list i zavoravi više to !


6. Ako vam osoba nedostaje, nazovite je.


7. Ako se želite dopisivati, javite se.

8. Ne čekajte servirano jelo na tanjiru uvek od života i nikad se ne nadajte previše, jer u velikom broju slučajeva ne dobijete ono što ste hteli jer ste imali prevelika očekivanja.

9. Svaki je dan jedna nova prilika da budete ono što jeste i da se više približite svom snu. Znajte da je iskoristite na prav i realan način.




10. Ne osuđujte sebe. Sve što ste uradili,uradili ste iz najboljih namera. Naučite ceniti sebe, jer je to jedino vredno u životu.


Primenite samo neke od ovih saveta, bar na dan i primetićete jasnu razliku. Od srca vam želim ugodan i lep ostatak dana,uživajte ! 

недеља, 22. јануар 2017.

Serije koje su ukrale moje simpatije !


Prvo, da razjasnim i objasnim ono što se danas dešavalo u komentarima. Komentar koji je određena osoba ostavila bez želje da otkrije svoj identitet, priznajem, na početku me je obeshrabrio i pokvario mi jutro, jer je to prvi hejt komentar koji sam dobila nakon gotovo dve godine blogovanja. Međutim, želim i osećam ogromnu potrebu da nakon Instagrama odgovorim i ovde. Priznajem, tema o kojoj sam pisala jeste škakljiva i sama sam bila spremna da se suočim sa svime i svačim, ali samo ako se to tiče te teme i suprotnih stavova. No, ono što je ta devojka napisala u komentarima,prevazišlo je moja očekivanja. Jer, niko mi ne može pričati da bih se trebala stideti sebe ili  da nemam pravo padati u depresiju, jer ne znam kako sve teži životi postoje oko mene same. Varaš se, znam. Ali ti očigledno ne znaš da ne možeš govoriti čoveku da nema pravo biti tužan jer neko proživljava gore, jer ti se to isto hvata kao da govoriš nekome da nema pravo biti srećan, jer neko ima bolje. Ili da sam možda luda jer sam zaljubljena bila u Albanca, kao ni objašnjavati mi šta su sve oni radili na ovim prostorima, jer je očigledno zaboravila da ja na Kosovu živim i da su to radili i mojoj porodici i meni bliskim ljudima. Međutim, ja nisam osoba koja pamti zlo niti osoba koja mrzi i nikada neću mrzeti nekoga na osnovu boje kože ili nacionalnosti kojoj pripada. Ne možeš knjizi suditi na osnovu korica i ako  je on Albanac, ne mora značiti da je podjednako loš ili hladnokrvan  kao i generacije pre njega. Sa jedne se strane zahvaljujem svima koji su izdvojili vreme i odgovorili joj na komentaru, a sa druge strane smatram da nije bilo potrebno pridavati joj toliku  pažnju. Ako je ona imala sve to za reći, drago mi je što je i rekla. Samo pitanje koje me muči jeste zašto joj trebalo pola godine da se izjasni, jer je taj post o njemu, izašao krajem avgusta prošle godine ?

No, kad smo uspeli raščistiti to i kad sam sve što sam i htela napisala, možemo preći na samu temu ovog posta. Prelistavajući prethodne postove shvatila sam da sam previše pažnje pridavala filmovima, dok o serijama ne postoji niti jedan jedini post, te kako bih to promenila u ovom postu vam donosim par omiljenih serija koje vam preporučujem i koje možete pogledati za vreme zimskog raspusta koji nam se polako približava. Izdvojila sam najbolje od najboljih koje sam pogledala, pa se nadam da sam vas uspela zainteresovati za bar jednu. Uživajte !


   The Originals


Bez obzira na činjenicu da sam tek završila sa drugom sezonom i da sam vraški besna na sajt preko kog je gledam, a koji užasno sporo objavljuje nove epizode, ova serija će uvek biti jedna od mojih omiljenih. Prvo delo koje se sastoji od naučne fantastike sa delićima horora koje sam ja pogledala i svakako i prvo delo koje me je izulo iz cipela i oduševila me. U središtu dešavanja jeste porodica izvornih vampira Majklson,te i sama priča počinje kada se Elijah,  Rebeka i Klaus vrate u New Orleans, odnosno u grad iz kojeg su pre mnogo godina pobegli od oca. Grad je sada pod upravom Klausovog štićenika Marsela i Klaus je spreman uraditi sve da povrati izgubljenu moć i svrgne Marsela sa trona. U toj uzbudljivoj borbi za teritoriju i moć, prepliću se ljubavni trouglovi, stare romanse i neobrisivi tragovi prošlosti, te tako taj skup ovu seriju čini posebnom na mnogo načina !



Acil Aşk Aranıyor

U prevodu sa turskog naziv ove serije jeste Hitna ljubav i takođe nalazi se u samom vrhu moje lestvice savršenstva. Isprepletana humorom  ova neodoljiva priča će vas u isto vreme naterati i na suze i na smeh. Sinan i Nisan se upoznaju na jedan veoma način i to saznanjem da žive u istoj zgradi i njihov prvi susret ne obećava puno, jer mu se Nisan greškom zalepi uz kola a kasnije mu i prospe posuđe pred vratima stana. A onda, onda shvate da je Nisan Sinanov asistent i da rade u istoj bolnici. Svakodnevno se boreći sa ljudskim životima, neodoljiva romansa se nastavlja. :)





El Internado


Kada počne nova školska godina u prestižnom internaru Crna Laguna, svi zaposleni biće prepuni volje i entuzijazma. Internat u sred šume pravo je mesto za slanje bogate dece koja traže najbolje obrazovanje. Međutim, da li je na prvi pogled prestižan internat upravo to ? Nestanak jednog profesora i kasnije pronalazak njegovog tela u šumi, pet nerazdvojnih drugova vodi do tavana i pronalaženja crteža jednog od pet nestalih dečaka pre mnogo godina. Skice koje pronalaze vode kroz tajne prolaze ispod internata, odnosno vode do mračnih tajni koje se skrivaju ispod i shvatanja da je nestanak profesora i pet dečaka u prošlosti, možda i nije tako bezazlena stvar. Internat koji pohađaju u prošlosti je zapravo bio sirotište i mračna tajna koja stoji ispod, jeste da iza svega stoje dve moćne organizacije. Jedna koja je trgovala organima tih dečaka, a jedna koja godinama unazad traga za nestalim blagom. I da, nijedan profesor tu nije slučajan i nevin. Priča koja me je ostavila bez daha, priča koja me je naterala i na suze i na ne znam ni ja šta. Davne 2013. gledala sam je sa dedom zajedno i od tada je ona definitivno nešto najlepše što sam pogledala. Radi se o španskoj seriji i kako sam je gledala davno, zamolila sam deda da me priseti nekih stvari a i potražila sam pomoć i od interneta malo. No, svakako mislim da ću je pogledati opet uskoro !



American Horor Story

Na samom kraju, serija koju sam juče počela pratiti. Nemam određene utiske, jer sam još na prvoj epizodi ali sam dosta pohvala čula, tako da je mislim odgledati do samog kraja. Posebno me je privukla činjenica da svaka sezona ima drugačije  glumce i radnju. Prva sezona nosi naziv Kuća ubistva i radi se o porodici Harmon koja se useljava u kuću u kojoj je pre nekoliko godina izvršeno jedno ubistvo i jedno samoubistvo. Druga sezona jeste Ludnica, odnosno govori o sestri Džudo koja vodi instituciju za mentalno nestabilne osobe. Treća sezona jeste Veśtičje kolo i predstavlja borbu veštica u New Orleans-u u prošlosti ali i sada. Radnja četvrte sezone nosi naziv Cirkus i prati jedan od zadnjih američkih cirkusa u kom su nastupali ljudi sa posebnim i neobičnim sposobnostima. Peta sezona nosi naziv Hotel i govori o porodičnom čoveku i detektivu koji otkrivaju seriju ubistava a cela dešavanja ih vode u hotel Kortez. Mislim da je šesta sezona zadnja i da je tema izgubljena kolonija, ako se dobro sećam. Meni se za sada dopada a i ovo dosta obećava, tako da sam se odlučila da je pogledam. :)


субота, 21. јануар 2017.

Ateista ili agnostik ?




Divna Marsa je pre par dana izbacila post koji me je naveo da ga čitam iznova i iznova nekoliko puta i udubim se u samu njegovu suštinu. Svega mi, kao da sam ga napisala ja, vodeći se tim nekim unutraśnjim osećanjima i razmišljanjem od koga uporno bežim. Inspirisana njenom pričom i neodoljivom hrabrošću da to ispriča, pridružujem joj se i ja ovim postom kog sam ja dugo i promišljeno pisala, pa vi jednostavno u komentarima slobodno iskažite svoje mišljenje. I da, obavezno pročitajte i njen post . Svideće vam se, garant.


Znate ono, odrastate u porodici koja odista veruje u Boga. Svakodnevno gledate baku sa raznim knjigama ispisanim i ispunjenim molitvama. Slušate priču o važnosti vere i samog Tvorca u našim životima. Uče vas da je to nešto najvažnije na svetu. I vi u to verujete kao mali. Molite se Bogu za srećniji život, nestanak gladi u svetu, rešavanje svojih problema. U tome pronalazite utehu, jer ste tako i učeni ! I onda. Onda odrastate, promislite malo i razočarate se u samo svoje postojanje. Polako hodate ulicama detinjstva, sećate se svih tih priča i tražite sebe u tim ritualima. Ne pronalazite se. Shvatate da ste vi nešto totalno suprotno ljudima oko sebe. Shvatate da biste najradije istetovirali ruke ( protivno je naśoj veri ), preskočili molitve i sve te razgovore. Ali to ne radite. Ne radite jer u vama postoji strah od osuđivanja. Osuđivanja porodice i ostalih ljudi oko vas. Ne radite jer se jednostavno bojite reakcija.

A onda vam pukne film i provedete nesanu noć razbijajući glavu raznim teorijama zavere i normalnim ritualima koje obavljate. Ludite od raznih misli ali ste svesni da se polako približavate onome što je za vas istina. Premotavate snimke iz detinjstva u glavi, sećate se jučerašnjeg razgovora među rođacima, tražite i najmanje propuste i onda shvatite. Shvatite da je sve to možda samo puta laž. Samo nešto što su ljudi izmislili da bi imali opravdanje za sve svoje postupke i za sve pogrešno što su uradili. Shvatite da verujete u Boga, ali onog Boga u kog veruju svi ostali ljudi u svetu. Jednog Boga. Jer bio on Isus, Allah ili Buda, Bog je jedan. I mi to znamo. Samo mu nadenjujemo različita imena.



Ratovi. Glad. Krize. Sve se to dešava zbog tih nesuglasica među pripadnicima različite vere. Sve se to dešava zbog puke zaslepljenosti ljudi sopstvenim uverenjima. U jednom trenutku, Bog da mi dušu prosti, pomislila sam da je Njegovo postojanje samo nešto śto su ljudi izmislili kako bi stvorili joś veći jaz među ljudima. No, svi znamo da je to nemoguće. A onda sam došla do još jednog zaključka koji zvuči dosta logičnije. Znate kojeg ? Bog stvarno postoji, nebitno gde se on i kako nalazi. Međutim, kako je vreme prolazilo i kako je uverenje da tamo negde Bog stvarno postoji raslo među ljudskom populacijom, svaka sledeća generacija pripisivala mu je sve veću moć i gotovo za sve što im se negativno dešavalo smatrala da im se to dešava Njegovom voljom.

Jer koliko ste puta samo čuli da ako slomite ruku ili nogu, to se moralo desiti i niste vi krivi nego tako je zapisano. Desila se saobraćajna nesreća, opet tako je sudbina htela. Odličan ste student, vaša sudbina je samo naklonjena prema vama. Vidite ? Ljudi sve više i više koriste sudbinu i volju Boga za sve negativno što se dešava u njihovim životima. Bukvalno za sve. A zašto ? Jer su navikli da  njihova krivica, lako postaje tuđa. I jer su jednostavno to, ljudi.


Ateista nisam, to sigurno znam. Znam da Bog postoji i čvrsto verujem u to. Bacam molitve u zrak svake noći i umem se zahvaliti za svako jutro. Međutim, nisam zaluđena i nije mi to nešto najvažnije na svetu. Sva ova razmišljanja pogodila su me jedne večeri, kad se kod nas okupila porodica i kad je krenula priča o tome koliko je sve što ja nesvesno radim po njima greh. Ali, bizarna stvar je ta što sam te večeri čula toliko mržnje prema pripadnicima drugih vera, da sam se u jednom trenutku postidela i sebe i njih. Čemu to ? Zašto je greh biti u vezi sa momkom koji veruje u nešto sasvim drugo ? Zašto je greh probati alkohol ili popušiti jednu cigaretu ? Zašto je greh reći da ste uradili nešto što ste hteli ? Zašto je greh uraditi tetovažu ? Zašto ljudi ? Svesno sami sebi postavljate granice, a da toga niste ni svesni. Ma bravo.

Uradiću tetovažu. Probala sam alkohol ( koji tinejdžer nije ? ), dugo sam se dopisivala sa dečkom koji nije moje vere. I šta sad ? Šta sad? Zašto imam osećaj da bi me baka obesila na prvu banderu kad bi joj ovo priznala ? Jer znam da je to istina. I stidim se, ne svojih postupaka, nego činjenice da mi je porodica toliko zaluđena tim da i ne obraća pažnju na bilo šta drugo. E neću prihvatiti da je žensko rođeno da radi šta god joj muškarac zapovedi. Neću prihvatiti da je greh suprodstaviti se pripadnicima muške populacije i da sam rođena da ćutim. Ubite me neću. Makar se grešila sad do mile volje, to nije istina. I ako neko nešto treba prihvatiti, onda su to oni. I to činjenicu da živimo,ne u 21. veku, nego u veku gde su muškarci i žene izjednačeni po pravima.


Agnostik jesam. Smatram da se prisustvo Boga ne može ni dokazati ni osporiti. Nakon svega ovoga što postoji, nakon puste stvarnosti, čvrsto verujem da nastupa pusto crnilo. Sklopimo oči i tonemo u večiti san iz kog se nikada ne probudimo. Samo tama. Tama i tama. Marsa je lepo rekla, svemir postoji i to znamo. Pa je lepśe verovati da se svaka naša želja kriju tamo, nego u nešto što sumnjamo da postoji. Svemir je celina. A ja čvrsto verujem u stav da ako nešto dovoljno želimo, svemir se svim silama trudi da i to dobijemo. Demantujte me ako grešim, ali ovo je samo moj stav. :) 

четвртак, 19. јануар 2017.

Par omiljenih stvarčica




Kako bi se malo oslobodili negativiteta koji je vladao ovde i kako bih se i ja malo opustila i oprobala u nečemu drugačijem, danas vam donosim par proizvoda koje često koristim i koji su mi na neki način omiljeni. Možete zanemariti malo beskorisnog blebetanja ispod, jer mi se omaklo kontroli a i imajte na umu da nisam iskusna u ovome. Uživajte  :)


Garnier Pure Active 3 in 1

Do skoro sam imala besprekornu kožu lica i jednostavno jedino što mi je bilo potrebno jeste dobra krema. Međutim, to se promenilo, nažalost, te sad neretko mučim muku sa raznim iritacijama, mitiserima i ostalim nesavrśenostima. Pre nekih mesec dana sam u jednom marketu naletila na ovaj proizvod, a kako sam ga jednom pre bila koristila dok sam boravila kod sestre od tetke, uzela sam ga od sve preko tako, da imam kad mi zatreba. I krajem prošle godine i početkom ove, zbog praznika i tih događaja nosila sam śminku par puta i bum ! Lice mi se bukvalno oštetilo k'o da sam 21. dan nanosila šminku, spavala sa njom i nikad je ne skidala već samo nanosila nove i nove slojeve. Ne preuveličavam. Ne znam da li je do proizvoda koje sam koristila ili ne, u komentarima mi možete napisati ako imate sličan problem. Eh, onda sam iskopala ovaj proizvod iz fioke i nanela ga na lice. Inače,ovo vam je kao 3 u 1, odnosno imate gel za čišćenje, piling i masku. Ja sam ovo zadnje stavila i jednostavno nakon par puta lice mi se koliko toliko oporavilo. Napomenuću samo da je proizovod namenjen masnoj koži, te da ga toplo preporučujem. 



Nivea Milk & Honey

Zimi sam užasno nervozna, gotovo uvek i skoro da ne mogu pronaći nešto za tuširanje što će me opustiti i jednostavno naterati da zaboravim na probleme svakodnevnice. To dodatno otežava činjenica da imam užasan izbor ovakvih gelova za tuširanje ovde, no nećemo o tome. Kad sam naletela na ovaj proizvod, sama kombinacija mirisa podsetila me je na neku toplinu, opuštanje i ove hladne dane i nisam napravila grešku što se toga tiče. Svideo mi se proizvod,jako, tako da sam ga brzo i spucala, ali nebitno. Inače, ima još neko problem da ne može odoliti ovakvim stvarima, te kad ode po jedan gel za tuśiranje, vrati se sa tri/četiri ? Recite mi da nisam jedina. 



Wash & Go 100% volume shampoo

Oduvek sam imala problema sa masnom kosom i to je dovodilo do toga da mi kosa ujutru bude lepa a odmah uveče masna, k'o da je nisam tog jutra oprala nego pre deset dana. Dugo sam lutala među proizvodima, šamponima i koristila i probala sve. Prethodni Wash and Go, šapon nije bio protiv masne kose ali mi je dosta pomogao, tako da sam odlučila probati ovaj. Za sada mi se dopada, prekjuče sam ga krenula koristiti, ali mi kosa izgleda dosta dosta drugačije !



Dove beauty cream bar


Gajim ogromnu ljubav prema Dove proizvodima, ali posebno prema njihovim sapunima. Često ih koristim za pranje lica i jednostavno oduševljena sam ovim, miris mu je tako nežan gotovo božanstven a moje lice nakon korišćenja izgleda mekše na dodir. 



Oriflame Eclat Weekend


Kad mi je tetka donela ovaj parfem, jednostavno vrištala sam pola sata. Miris vam ne mogu opisati, nisam dobra u tome, ali tako ume opiti  da ja ne mogu jednostavno objasniti. Bočica mu je takođe jako simpatična i nežna, a ja vam ga toplo preporučujem ako ste u potrazi za nekim dobrim parfemom. :)


среда, 18. јануар 2017.

Ustani i bori se | #motivationalpost




Čekajte, da vas zamislim. Verovatno sada ležite, sa čipsom ili nekom drugom grickalicom u rukama i masnim prstima držite telefon. Koliko ste dugo u tom položaju ? Koliko dugo samo buljite u ekran, trošite vreme na njega ? Koliko dugo odbijate pozive za napolje, mamin predlog da izađete malo i prošetate ? Koliko dugo i zašto to radite ? Oh, čekajte. Imate novi domaći iz biologije koji trebate uraditi pa pomoć tražite onlajn, baš sad pitate za domaći ili je nešto drugo hitno u pitanju. Joj, nemojte. Naslušala sam se tih izgovora, naslušala se tih priča. Kako od sebe, tako i od drugih. Nema tog domaćeg, nema ničega. Pa ničega, osim vaśe ogromne lenjosti i zavisnosti. Da dobro ste pročitali, zavisnosti. Jer, samo skrenite pogled malo sa tog uređaja i preispitajte sebe. Samo razmislite i pokušajte dati odgovor na sledeće pitanje : Koliko ste sati danas proveli za telefonom ? Jeste izračunali ? Eh, a sad to sve pomnožite sa brojem dana u nedelji, mesecu i godini. I dobićete jedan broj u kog ćete pola sata zuriti. Zašto ? Jer nećete verovati. Ali istina je. Svo to silno vreme, to izgubljeno vreme. Svi ti satovi koji su prokocni, vreme koje je protraćeno. A na šta ? Na ništa. Jedno veliko ništa ! Jer, jednom, kada prođu godine i kada ova 2017. godina bude bila jedna daleka prošlost, žalićete. Žalićete što ste tako dragoceno vreme trośili na prelistavanje Instagrama, gledanje totalno besmislenih videa na jutjubu ili možda na čitanje ovog mog posta ! Ko zna, ali žalićete. Ja to znam. Jer ovo vreme. Ova godina. Mesec. Dan. Sat. Minuta. Sekund. Sve što postoji sada, možda već za jednu milisekundu neće. Ne znamo šta nas sutra čeka. Ako sutra i postoji. Jer ne možeš znati. Tvrditi da je ono što posle ovog dana sledi, istina. Znaš da si juče živeo normalno i radio sasvim uobičajne stvari ali to je prošlo. Međutim, možeš li tvrditi da će se to desiti i sutra ? Da ćeš normalno živeti i odrađivati svoju rutinu baš kako si navikao ? Ne možeš ! Jer si čovek. Samo jedno obično ljudsko biće koje je određeno da živi onako kako mu je napisano, onako kako je sudbina htela. E malo sutra ! Jer nije tako i samim tim ako verujete u ovo, da vam odmah razbistrim misli. Ako se ovom činjenicom vodite, luzeri ste. Ogromni.

Jer, lako je reći. Lako je reći da je tvoj život isplaniran unapred, lako je reći da je jednostavno sudbina kriva za sve. A zašto ? Zato jer si osoba, ista kao na milion drugih. Zato jer uporno pronalaziš i tražiś krivca u drugima. Zato jer, prokleto, ne želiś priznati svoje greške. A čovek si,borac, trebao bi ih priznati uzdignute glave i naučiti iz njih. Ali ne ! Radije bih živeo tako, zar ne? Mirne glave, čekao druge da rade sve ono o čemu maśtaš. E malo sutra ! Varaš se ! Niko neće ni prstom maknuti za tebe i tvoju sreću. Jesi li ti lud ? Pa svako danas ima svoj život, probleme i nedoumice. Ima svoje snove i ciljeve. E nemoj molim te, baš zbog tebe da se on odrekne svega toga. No, misliś li da je i dalje sudbina krivac svega što ti se dešava. A zapitaj se malo. Grešim li ? Živim li ovaj život na najbolji mogući način ? Živim li život iz mašte petogodiśnjeg sebe ? Jesam li postao ono što sam hteo ? Odgovoriću ti. Nisi. Ne. Nisi i nećeš. Jer si lenj, jer se ne boriś i jer ti nije stalo. Drugome te priče da se radi o najvećem borcu i da ne bi valjda o tome sanjao da ti niśta ne znači. Čoveče Božji, ti si lenj i da ti to iole znači ti bi odavno ustao i borio se a ne čekao servirano jelo na tanjiru. Tako se ne pobeđuje, ne osvaja..



Ustani, budalo. Digni se sa tog kreveta, baci tu nezdravu hranu iz ruku. Ostavi taj mobitel. Zatvori se u sobu i razmišljaj. O svom životu i dosadaśnjem uspehu. Šta želiš ? I šta je ono što bi te noćima držalo budnim ? Šta, šta ? Šta je to ? Navuci taj osmeh na usne, zgrabi papir i piśi. Piši svoje ciljeve. Čovek bez cilja je ništa. Nula. Piši svoje planove. Jer je i cilj bez plana jedno ogromno ništa. I jednom za svagda reci : Ja to mogu i uradiću to. Ma koliko god loše i nemoguće zvučalo za ostale, ja imam jasnu viziju, jasan cilj i ja  to želim. Sve je to u tvojoj glavi. Te prepreke koje non-stop stvaraś. Pričaju ti da je nemoguće ? Nemoguće je samo reč od osam slova i nikakvog značenja ! Ti to možeš, rođen si da bi se borio, rođen si da bi drhtao, rođen da bi jednom izgovorio čuveno : uspeo sam ! A i ti koji ti to pričaju su samo iskompleksirana lica, koja prvo ne veruju u svoj uspeh pa ne žele ni tvoj. Lica bez planova o budućnosti,jasnih ciljeva. Nebitno je da li se radi o članu porodice,prijatelju. Totalno je nebitno. Bitan si ti.  Tvoja sreća. Tvoj san. Bitno je ono zbog čega noćima nećeš spavati.


Imaś jedan život. Ali ta činjenica nije tu da bi te plaśila, već da bi te motivisala. Zar ga misliš prekratiti ili jednostavno živeti kao da ti je sve ravno i kao da zapravo ovaj dan traje beskonačno mnogo ? Ne, ne misliš ! Ustani i kreni. Kreni tim putem. Ustani i bori se.  Bori se do zadnje kapi znoja, bori se do zadnjeg grama vazduha. Bori se ! To je i smisao. Smisao života. Borba. Budi borac. Budi osoba u koju će , jednog dana, neko upreti u prstom i reći : E zbog tebe nisam odustao ! Ne teži ka tome da budeš bolji od nekoga, već od samog sebe. Ne teži ka tome da ljudi u tebi vide idola, već osobu od poverenja. Ne teži da ljudi budu ljubomorni na tebe, već da budu motivisani tvojim uspehom. Ti si jednostavno Ti i to te čini jedinstvenim. Posebnim. Čvrsto verujem da znaś da si poseban i da si spreman da uradiš ono o čemu maštaš.



Uzmi i piši tu knjigu. Zgrabi taj fotoaparat i slikaj. Uzmi i uči. Savladaj taj potez. Vežbaj. Trudi se. Uči. Usvajaj. Prihvataj. Nauči da proceniś dobre i lośe savete. Dobro prihvati, loše odbaci. Okruži se pozitivnośću. Misli pozitivno. I čekaj, joś sediš ? Ustaj bre ! 

недеља, 15. јануар 2017.

Digla sam se na noge




Tri ili četiri dana, valjda.  Samo toliko dana mog, takoreći, odmora od pisanja, ali bolje rečeno odmora od života. Zahtevala sam razumevanje od vas, molila vas da me shvatite i vi ste to uradili ! Svaki komentar koji ste ostavili, poruku koji ste poslali, ja van se ne mogu ni tako dobro zahvaliti za sve to. Plakala sam, uz neke sam poruke plakala. I svaka od njih predstavljala je dodatnu motivaciju i  jednostavno okidač da ja nastavim raditi nešto što me najviše ispunjava. Početak januara je za mene bio jako stresan i pakao kroz koji sam hodala, ostavio je neke tragove na meni. Ali pozitivne ! Naučila sam da gledam samo sebe i živim svoj život. Naučila sam da je svaki komentar koji čujem iza sebe, samo to Komentar. Naučila sam da je živeti drugačije, nije živeti pogrešno. I odlučila sam da se borim !  Da, boriću se. Nemam nameru odustati bez borbe, odustati zbog nebitnih ljudi. Pobediću ih, ja to znam. Jer imam neśto što oni nemaju, ljudskost i veru. Tekst koji sledi  jeste jako prost i jednostavan, ali jako značajan za mene.

Pričala sam nekoliko puta i verovatno je par vas upamtilo da sam se kao mala često borila sa viškom kilograma. Borim se i dalje i iako to nije vidljivo kao pre, to postoji. Zbog toga sam bila maltretirana, vređana i ismejavana. Zbog toga sam bila i ugnjetavana, stavljana u zadnji plan. Međutim, to me nije spustilo. Vidite me, i dalje stojim a oni više ne pričaju. Stojim na svojim nogama i takvi me komentari nisu povredili tako koliko to uglavnom biva. Vidiš sebe molim te, kako te nije sramota da ovako izađeš. Ajde, porodica će ti bakrotirati a neće te nahraniti. A nastavniče, mora li ona sa nama ? I takvi su se komentari množili, ali svaki od njih bio je samo okidač, samo dodatna motivacija da im ja dokažem ko sam ! Vređali su me na terenu, ali sam ih ja duvala u učionici. Tačno sam ih terala da me bez reči slušaju. Učila sam,ubijala se od toga. Ali, znate šta sam još radila ? Vežbala. Smanjivala ishranu. Ali ne zbog toga što sam bila povređena tim komentarima, već zbog toga što mi jedan od njih rekao : Vidi, to nikad nećeš skinuti. Nikada se nećeš ovde pojaviti i zablisatati na terenu. E, vežbala sam zbog toga. I skinula kilograme. Dosta, preporodila sam se bukvalno. I onda sam jednog dana otišla i ne, nisam zablistala na terenu. Dočekala sam da me prvu izaberu, a onda sam rekla : Žao mi je, ali mislim da ovde postoje deca koja umiru za tim da budu izabrani prvi, a ja mogu preboliti to. Birajte njih, ja mogu i zadnja. Naučila sam.  I povukla se sa terena. Nisam gorela za tim da budem najbolja na njemu, to me ne bi ispunilo. Više nikad nisam zaigrala na njemu, ali znate šta se desilo prilazili su. Prilazili i pokušavali sediti sa mnom, a ja sam se samo smejala. Pobedila sam ih a oni nisu ni znali to.


Vežbala sam. Plakala od umora. Grčila se. Ali nisam odustajala. Znala sam da to moram učiniti, trudila sam se. I onda su opet počeli. I to u decembru prošle godine ! I opet zbog težine a śto je najgore, nisu imali osnovu za to. Međutim, razlika je bila ogromna. Jer su u usta uzimali sve, vređali ponovo. Uzimali su nešto što nije ni postojalo i ovoga puta tinejdžeri koristili su sve i svašta. Nervirala sam se. Priznajem, jesam. A zbog moje prošlosti, to jedino nisam smela. Nisam smela. Te se onda pojavio strah od ponavljanja scena iz proślosti, pojavio se strah koji me je bukvalno paralisao. Plakala sam i za tren sam se pretvorila u jednu od najnestabilnijih osoba na svetu.

I povukla sam se. Sa svih društvenih mreža ! I sa bloga. Povukla sam se sa svega i jedan dan provela sama u sobi. Provela dan sa svojim mislima. Dugo sam razmišljala. O svemu. Ušavši na instagram dobila sam sjajne poruke od par dobrih onlajn prijatelja sa bloga, te me je to razvedrilo. I odlučila sam se ! Nisam jedina kojoj se to dešava, ali sam možda jedina koja nikako neće odustati zbog toga. Ustala sam. Zgrabila planer i zapisala. Zapisala ciljeve. Za blog, za život. Shvatila sam da moram. I da hoću. I ustala sam. I pokušala. Digla sam se na noge.

среда, 11. јануар 2017.

Pravim pauzu.




Zdravo ljudi. Verovatno je umesto ovog trebao izaći post koji sam juče napisala i žao mi je što ovo pišem, ali da. Povlačim se sa blog scene na neko vreme. Nemam pojma na koliko dugo, ali neću puno valjda. 


Užasno se osećam i prolazim kroz jako stresan period ovih dana. Ništa mi ne može krenuti na bolje i sve što sam gradila ovih godina se polako ruši. Plašim se činjenice da mi se prošlost smeje iza ugla, da me opet čeka isto. Ljudi moji, uništena sam. Potpuno bespomoćna i samo čekam da se ono čega se plašim desi. A izgleda da hoće. 


Niko me ne razume. Ni prijatelji ni porodica. Ali razumite vi. Molim vas, značite mi jako puno ! Jedva stojim na nogama i povukla sam se sa svim društvenih mreža. Ljubim vas i volim sve. Ne zaboravite me :)

понедељак, 09. јануар 2017.

Stvari koje nikada nećete naučiti u školi a na kojima se zasniva život..




Morate postati svesni da je škola zaista jako bitna ustanova za sve nas i da nas mnogo čemu i uči, ali i da pola stvari koje tamo naučite ne možete koristiti u životu. Činjenice koje tamo učimo, pravila i svakakve gluposti koje bubamo, nam iskreno ne trebaju i nikad neće ni trebati, ali mi tu ne možemo ništa. Ja sam iskreno polovinu stvari koje ćete ispod naći ili naučila zahvaljujući sopstvenim iskustvima ili tuđim. Nastavite sa čitanjem ovog posta, zaista se korisne stvari nalaze u njemu i u komentarima mi obavezno ostavite vaše mišljenje.

Život nije fer i što pre to naučite, lakše će vam biti. 

Nikada ne možete postići da vas svi ljudi koje upoznate vole ili da se svima dopadate. Prerastite to. 

Za sve što vam se u životu dešava,polovinu krivice nosite vi sami. 

Živi ste i imate dovoljno razloga da slavite. 

Nijedan događaj neće proteći onako kako ste vi hteli ili očekivali. 

Ne zavaravajte se, nije dovoljno da samo verujete u svoje snove. Morate se i truditi da bi se oni ostvarili ! 




Nada je ključ svega. Na kraju se svakog tunela nalazi svetlost, iako ćete se malo više pomučite dok ga ne pronađete. 

Samo ako imate drugačiji stav o nekoj temi ili mišljenje, ne znači da niste u pravu. 

Nećete  postati fotograf, ako dovoljno ne istražujete editore i ne fotografišete. Nećete postati pisac ako ne čitate i ne pišete. Shvatite to. 

Uspeh vam neće pasti sa neba. 

Guraće ih treneri, profesori i tate i uvek će prolaziti bolje od vas. To nije činjenica, to je istina. 

Ako dobro pišete sastave, uvek ćete imati tremu pred njihovo čitanje. Ako lepo pevate, imaćete tremu pred nastup. Samo oni koji znaju da je ono što su uradili dobro, imaju tremu. 

Nije bitno da li je član porodice ili prijatelj, ako nije u pravu ili ako vam stoji na putu, izjasnite se. Recite to. 

Niko neće hodati za vas ili zbog vas. Samo pored vas. 

Ako vas puno ljudi kritikuje i govori vam da ono što radite nije ispravno, a vi idalje mislite da ste na pravom putu i usrećuje vas to što radite, nastavite. To je vaš život i samo vaša stvar !

Ne stidite se da pokažete svoj stil, ma u kom polju. Volim BS, Coby-a, Rastu, Jalu Brata, Bubu Corelli-a i ne stidim se toga. Uopšte. 

Politika postoji svuda i na svakom koraku. Naviknite se na to. 

Niko od nas nije kriv što se rodio siromašan, ali jeste ako to i ostane celog života. 

Vređate nekog zbog težine, novca kojeg nema ili bilo čega drugog. Oh, niži ste od njega i ne možete zamisliti koliko ! 

Ne morate imati divnu figuru da biste zaveli nekoga. Inteligencija je privlačnija od svega. 


Ćutanje nije zlato, odraz je slabosti. Ne ćutite, nastaviće da vas vređaju. 

Najveća greška je strah od pravljenja greške. 

Nekad se pogrešne stvari dešavaju, zbog pogrešnih ljudi oko vas. 

Godine nisu pokazatelj mudrosti. Neko sazri nekad a neko nikad. 

Prošlost nikad nećete zaboraviti, ma koliko god se trudili. To vam se hvata isto k'o da pokušavate pobeći od sopstvene senke. 

Okej je biti tužan. Okej je imati loš dan. Okej je pokazati emocije. Čovek si. 

Ne morate  biti najbolji. I nite najbolji. Utuvite to sebi u glavu. 

Ne, nisi faca ako poniziš druga. Ne, niko u tebi ne vidi ono što ti misliš. Ma jok, niko nije ljubomoran na tebe. I ne, ne mislimo da si najbolji. Razumi. 

Ne ponižavaj odličnog učenika ili štrebera, sutra ćeš raditi za njih.


To bi bilo to. Postoji još puno stavki, zapisanih u mojoj svesci, pa ako vam se post dopada, slobodno u komentare i sledi nastavak ! Ljubim vas :)

недеља, 08. јануар 2017.

The Personal History Tag !






 1. Da li ti se ikada desilo nešto za šta si mislila da je loše ali se ispostavilo da je dobro ? 

Ja sam kao mala dozivela niz negativnih stvari koje se nisu baś dobro odrazile na moje detinjstvo, međutim kad bih eto sada imala tu moć da se vratim nazad i promenim ga, ja ga  ne bih menjala. Jedna stvar, jedan dan i samo jedna osoba dovoljno je bilo da se moj život okrene naopačke i da sve krene nizbrdo. Međutim,dok sada razmišljam mislim da se sve śto se desilo, desilo sa razlogom. I sve mi to nekako ima smisla. Tadašnja ja, mala i krhka devojčica je lek pronalazila u pisanju i upravo zbog tog i takvog života pronašla je strast prema njemu. I ko zna, da mi se to sve nije ni desilo, možda ne bih sada bila ovde i kucala vam ovaj post ! 

2. Koja je bila jedna od najboljih žurki na kojoj si bila ?

Au, a ja ti baš često posećujem žurke te ovo predstavlja jedno od najtežih pitanja ikada ! Naravno da se šalim, nisam ja osoba za takve stvari. Jedina veselja kojim pristustvujem zato što ja želim, uglavnom su rođendani ili praznici. Tako da,vodeći se time,biram sopstveni rođendan prošle godine. Koji sam ja meni car ! 

3. Zadnji film, TV emisija i  knjiga koji su te rasplakali ? 

Zadnji film koji me je rasplakao jeste film I love you man, o kome sam i pisala na blogu. Emisije me nikad ne dovedu do suza ( što i nije čudno, kakve sve gluposti kruže na TV-u ),  a knjiga. Ah, o knjigama bih, čini mi se mogla satima, no kako vam ne bih bila dosadna, biću kratka. Zadnja knjiga koja me je rasplakala jeste delo Nikolas Sparksa- Dragi Džone. Jednom rečju, savršenstvo ! 

4. Najteža stvar koju si ikad uradila ? 

Suočavanje sa svojim problemima, definitivno. Jedna sam od osoba koje bi radije bežale i skrivale se od svega, nego stale i licem se susrele. Nažalost, to mi je u životu samo odmoglo i trenutak kad sam tako nejaka stala lice u lice sa svojim najvećim strahovima i problemima, pamtiću do kraja života. Mislim da sam tada i prihvatila sve śto mi se dešavalo i čvrsto odlučila da ću se boriti protiv toga i svega ostalog što mi sudbina sprema. 

beautiful, cat, and indie image


5. Zadnje iskustvo koje je od tebe načinilo jaču osobu ? 

Mislim da je ovo povezano sa zadnjim putem kad sam ja i prolila suze zbog važnijih i bitnijih problema. Sećam se jasno k'o dan, tog sam se jutra probudila sva u nekom strahu i mislim da sam suzu pustila čim sam oči otvorila. No, otišla sam u śkolu, sve nekako utegnuto. Nastavnik fizike mi se tada u lice izrugao i rekao mi da sam ja tu niža klasa, da ja ne zaslužujem ocenu koju imam i da nastavnici padaju ( uključujući i njega ) na moje lepe oči. Brate mili, ne da mi se sve srušio na glavu nego mi se jednostavno sravnio sa zemljom. Tada, u tom trenutku, mislim da sam shvatila da sam ja rođena da uradim nešto. Da nešto postignem, ako ne zbog sebe i svojih ciljeva, onda zbog nastavnika koji slično misle i učenika koji isto trpe. A i lepo se kaže, oni koje svi vole ne menjaju svet. Pa ko zna, možda ga ja promenim ! 

6. Stvar koju si uradila tokom odrastanja a uvalila te je u nevolju ?

Ruku na srce,nisam bila problematično dete i gotovo da sam uvek bežala od svega što je nosilo ka problemima. Međutim, kad god se ja i moja sestra od tetke spojimo, udružimo, nastane koja galama, koji problem i gotovo da smo polovonu  vremema koje ona provede ovde u nevolji. Jao, sećam se jasno k'o dan. Imali smo nekih sedam godina, kad smo se odlučile da same krenemo putem do obližnjeg sela. Bože, kakva je to hrabrost bila. Deca od sedam godina, sama na putu, jedva imaju snagu da hodaju ali ne odustaju. Srećom, valjda, zaustavilo se auto u kome se nalazio naš rođak, pa nas je on povezao. E, u kakve smo se samo nevolje mogle uvaliti a mi o tome nismo ni razmišljale ! Šta nam je sve kasnije bilo na glavi, majke su nam poludele i bukvalno samo što nas nisu ubile ! Ne šalim se. 

7. Kada si poslednji put imala odličan obrok ? 

Gotovo da uvek imam obroke kod kuće koji su savršeni, jer moja majka stvarno odlično kuva i kad kog je vidite za kompjuterom znajte da nešto mulja u vezi sa receptima. Koliko samo svezaka i ima punih recepata ! Međutim, ono što je sve bilo servirano za doček Nove godine bilo je i više nego lepo i jednostavno pretrpala sam se kao nikad do sada ! Mislim da sam pojela troduplo više nego što inače jedem, a plus toga, mogla sam i više ! Nikad ne mogu odoliti dobroj hrani i ne to nije nikakva prednost. Verujte mi.

8. Najbolji/najgori poklon koji si dala/dobila ?

Najbolji poklon koji sam ja ikada dobila jeste par SuperStar patika, jer sam to i najviše želela ovog leta,te sam se mislim i tako mnogo obradovala. Inače, ja ne dajem Bog zna kakve poklone, a i ne bih mogla sad nešto preterano pričati o tome jer ne znam ni kakav su utisak kod drugih ostavili. Na njima je da odgovore na ovo pitanje, ako i čitaju ovaj post.

cat and kawaii image




9. Šta ti nedostaje najviše iz dana kada si bila dete ?

Pa, gledano sa neke realne tačke gledišta, ja sam idalje dete, iako sam uplovila u te čuvene tinejdžerske vode. Rođena sam 03 i iako nisam imala detinjstvo kakvo su generacije ispred mene imale, mogu se pohvaliti činjenicom da nisam odrastala kraj TV ili sa telefonom u rukama. Drago mi je zbog toga. Međutim, definitivno nešto što mi najviše nedostaje jeste ta bezbrižnost, ta neograničena sloboda. Činjenica da sam na ulici mogla izaći sa žutom majicom, zelenim farmerkama i rozim patikama, a ipak ne obraćati pažnju na to. To je ono što zapravo i krasi detinjstvo.

10. Uspomena koja ti je najviše ostala u sećanju, kad si bila baš baš uzbuđena ?

Sudeći po tome dokle  mi sve sećanja dosežu i vodeći se činjenicom da me i sada žmarci prolaze na samu pomisao, definitivno mislim da je to bilo 2011. godine, kad sam nakon mnogo vremena ponovo posetila Novi Pazar. To je ujedno i zadnji put kad sam ga posetila, a jarko želim da se to ponovi. A samo zamislite devojčicu od osam godina koja juri ulicama, smeje se i u društvu majke obilazi grad u kom je i rođena. Neopisivo je to.

11. Koja je prva stvar koju si kupila svojim novcem ?

Imam 13. godina i naravno da sve što kupujem kupujem novcem moje majke, međutim osoba sam koja je jako štedljiva i uvek ima ušteđevinu, tako da, ako se i to računa, na prošlogodišnjem sam Sajmu knjiga kupila knjige sopstvenim novcem. Bravo za mene !


12. Kada si zadnji put bila nervozna ?


Nema dana kad ja nisam nervozna ! Ne šalim se. Gotovo da me uvek do nervnog sloma dovedu razne gluposti, svakodnevna dešavanja ili sama činjenica da neko postavlja besmisleno pitanje. Planem zbog neuspešnog slikanja, činjenice da domaći iz matematike radim sat kasnije nego što sam planirala, planem ako mi telefon nema memorije. Iznerviram se ako moram usisivati nešto ponovo ako sam to i prethodno uradila. I tako, moja se svakodnevnica sastoji od nervoze. A mislim da sam se zadnji put iznervirala juče, kad mi se tastatura na telefonu nije htela pustiti. Oh, kako samo mrzim svoj telefon.


cat, indie, and tea image






13. Lekcija koju si naučila prošle nedelje ?

Okej, prošla je nedelja bila ispunjena prazničnom atmosferom i ništa se posebno nije dešavalo a da okarakterišem kao naučenu lekciju. Međutim,  nešto se ipak desilo i mislim da sam napokon shvatila nešto. Ljudi dolaze u naše živote, ali svaki dolazak već najavljuje odlazak. Morate znati da će ljudi koračati pored vas ili uz vas u životu,ali nikada i za vas ! Imajte na umu da ste na ovaj svet došli sami i da ćete isto tako i otići iz njega.


14. Kako te tvoja porodica opisuje ?


Sreća ili nesreća,ne znam, ali živim u porodici čija je opsesija perfekcija. Sve mora biti savršeno urađeno, moraš doneti savršene rezultate, sve jednostavno mora biti onako kako su oni zamislili i onako kako su oni poželeli. Dovoljno vam možda i govori činjenica da mi je deda učitelj, ujak nastavnik srpskog a drugi ujak nastavnik matematike. Brat od tetke studira, a sve sestre imaju odličan uspeh i to skroz. Možda vama ovo izgleda kao hvalisanje, no ovo to nije. Sve što oni rade i iščekuju od nas, ponekad ume biti malo bolidno i previše zahtevno, te ne preporučujem da se prethodno napisanom divite. Moja porodica mene opisuje kao : predivno dete, poslušna devojčica, odlična učenica. Itd, itd.


 15. Po tebi u kojim si godinama najviše sazrela?

To je definitivno bilo ove godine, odnosno sa 13. godina. Mislim da sam jako puno naučila i da ću sve to svakodnevno primenjivati u životu.

Hvala vam na čitanju. Kako vam se dopadaju pitanja i sam ovaj tag ? Ja sam ga baś juče pronašla na internetu i stvarno mi se jako svideo, te sam odlučila da ga i uradim. Ljubim vas sve   :) 

Osvrt na 2016. godinu




Kako mi je samo nedostajao osećaj telefona u rukama ! Ljudi moji, verovali ili ne, punih 72h bili smo bez struje. Reči sam bez, iskreno. Gotovo dva dana, nije bilo moguće probiti put do sela i toliko snega ima da se možeš izgubiti na putu do prodavnice. Cilj mi je bio da što pre samo objavim ovaj post, tako da jednostavno slike su na brzinu pronađene na internetu, ne zamerite što se ništa ne poklapa. No, da krenemo sa pravom temom ! 


Nekoliko sam puta spomenula, ali takva je prilika da ću opet ponoviti isto to. 2016. godina nije bila Bog zna šta za mene, niti najsrećnija a niti najtužnija godina u životu. Sve se vrtilo oko normale i koliko god mi drago bilo zbog toga, malo mi je i krivo što sada, dok se možda poslednji put okrećem sa svežim sećanjima i događajima koje sam ponela, ne pamtim ništa posebno. Međutim, sa neke druge strane opet, divno je što ipak imam više pozitivnih nego negativnih uspomena, a ispod možete pročitati kratak pregled svega toga. Uživajte ! 

Tamo negde početkom godine, jako lepe uspomene ponela sam sa zimskog raspusta provedenog u Prištini. Iako smo se par puta, ja i sestra, pošteno izblamirale, sve je to nekako ostalo u senci. Dopisivanje sa simpatijom, par lepih blamova ispred sestrine simpatije śto preko Instagrama što uživo, činjenica da sam posetila njenu školu i propala u zemlju. Sve je to ostavilo par divnih uspomena iza sebe. 




Sredinom marta se sestra od tetke prebacila u moju školu i jednostavno vreme koje smo zajedno provele bilo je predivno. Učenje zajedno, moja borba sa matematikom a njena sa istorijom, kukanje oko ocena i vređanje nastavnika. Svašta po nešto se tu dešavalo a mi smo zajedno provele tri nezaboravna meseca !

Ne mogu verovati da pričam o ovome, ali da. 2016. godine proslavila sam definitivno najbolji rođendan u svom životu. Hvala svima koji su doprineli tome. 

Tu je onda došao i ne baš tako lep period, jer sam bila okružena brojnim problemima. Što što se dokumentacije tiče, a što sopstvenih loših navika i prošlosti, te mesece na pamtim po ničemu dobrom. Puno stresa i nervoze zbog stvari koje su se tada činili bitnim, a sada ih gotovo i ne primećujem. Eh, živote.


Usledio je zavrśni mesec u sedmom razredu i popravljenje ocena. Bože, definitivno najteži razred ! Emocionalno slomljena, fizički uništena devojčica je jedva izašla na kraj sa svim ocenama i trenutak kad je jednostavno uzela svedočanstvo i ostalu papirologiju u ruke i zaplakala, pamtiće do kraja života. 



Jun nije mesec na kog se sada ponosim. Više sam bila tužna nego srećna, a stalne svađe u porodici i majka koja je zavrśavala užasno težak period u svom životu, mi jednostavno noćima nisu davali mira. Iskreno, veseli me činjenica da je svemu tome došao kraj. 

Okej, o letu da i ne pričamo. Kasna dopisivanja, odlazak na spavanje u cik zore, slikanja i sva ta zbrka. Kao da je život tih meseci jednostavno usporio svoj ritam, skratio neke svoje standarde i bombardovao me sa sve nekim lepim stvarima. U Bože, kakvi su to meseci bili !

Septembar i odmah stresiranje oko ocena, užasan početak i kiks na samom startu. Jedva sam se digla iz pepela, ako ćemo iskreno. 

Sajam knjiga i divno iskustvo iz Beograda o kom ste već čitali na mom blogu. Zaista, nešto što ću dugo pamtiti. 

I onda dolazi novembar i povratak salomljive devojčice unutar mene same. Jedan od najtežih meseci prošle godine, definitivno ! Nemam reči da vam opišem koliko mi je samo teško bilo i sa kolikim sam se problemima samo susretala. Jedne novembarske noći, mogu se kladiti, bila sam ubeđena da je to zapravo moj zadnji dan života, jer sam tako nejaka i tako lomljiva bila, da sam ubeđena bila da sam spremna podići ruku na sebe. 



Decembar je mesec koji je i pored škole i svih obaveza na kraju imao divan završetak. Tačno u ponoć, dok sam stajala na terasi i gledala šaroliko i osvetljeno nebo, plakala sam kao malo dete jer sam znala da sam izdržala jednu jako teśku i napornu godinu. Mislim da sam tada, posle jako puno vremena, opet bila ponosna na sebe . 


Kako ste vi proveli ovu 2016. godinu ? Sada, dok sabirate utiske, koji preovlađuju ? Pozitivni ili negativni ? Volela bih čuti i vašu priču u komentaru, slobodno je ispričajte !  A mi se vidimo u sledećem postu. :) 

среда, 04. јануар 2017.

Monthly post || December 2016




Da, da, Alia kasni sa ovim postom i naravno da je početak januara, ali Alia uvek kasni, tako da smo se svi već navikli na to. Šalu na stranu, nisam ponosna na činjenicu da nisam uspela napisati mesečni post za decembar ranije i žao mi je što kao uvek nije izašao krajem prošlog meseca, međutim malo sam se zanela i zaboravila na pisanje zbog praznika i cele te praznične euforije, ali sam se napokon vratila normali i sada dok sedim i kucam ovaj post, gotovo da mi je žao što su svi ti praznici sada za nama. Ali, sve je lepo dok se čeka, kaže moja majka, a ja se sada po prvi put slažem sa njom i sama pomisao da ću uskoro odkititi i jelku, me nimalo ne čini srećnom. No, vreme je da prekinem sa patetisanjem i pređem na pravu temu ovog posta. Nastavite sa čitanjem ovog posta jer vas vodim kroz decembar iz mog ugla, koji je dosta lepši od novembra ali idalje nije najbolje o čemu sam pisala. Uživajte ! 



Škola ili nemam pojma koji je razlog u pitanju, ali smorenija nikad nisam bila tamo negde početkom decembra. Jednostavno, jasna sam meta bila fizičaru koji je svoj bes iskaljivao na meni a ja mu nisam ostajala dužna, te sam na kraju dobila ni kriva ni dužna četiri, ali ću valjda uspeti da sa testa izvučem bolju ocenu i tako mu to nabijem na nos ! Ozbiljna sam. Lektira koju sam imala, idalje stoji na istom mestu i na njoj se kupi prašina,jer mislim da sam u stanju uraditi sve osim da je napokon pročitam. No, imam još vremena do kraja ovog raspusta, pa ću valjda uraditi nešto po tom pitanju.

I tako, taj se početak decembra vrtio samo oko škole, ocena i brojnih testova sa kojima sam jedva izašla na kraj, ali je na neki svoj način i to bilo, koliko naporno, toliko i zabavno. Jedna sam od osoba koje uživaju kada su im dani ispunjeni do zadnje sekunde, jer jednostavno znam sve što trebam uraditi i kada to trebam uraditi, te nemam mesta da ljudima oko sebe kukam koliko mi je dosadno i koliko sam samo smorena. Rekoh vam ja, učenje može biti  zabavno ako mu na pravi način pristupite. No,istini za volju, jesam bila mrzovoljna i jesam kukala zbog učenja, ali sam za razliku od novembra zadovoljnija prošlim mesecom.



Tamo negde sredinom se ta situacija popravila i sve se malo smirilo sa ocenama ( iako je fizičar nastavio nadigravanje samnom )  i ja sam napokon odahnula ! Noći sam uglavnom provodila u pisanju postova za blog, jer sam krajem novembra postavila sebi cilj da do kraja 2016. godine moram imati sto napisanih postova. I to sam ispunila ! No, nije bilo lako, jer sam ja jedna jako neorganizovana osoba a nije bilo lako ni stalno juriti za inspiracijom i idejama za nove tekstove. Međutim, odluka da u jednom danu napišem dva posta i da budem redovna svakog dana, davali su mi dodatnu inspiraciju a i vi ste bili tu da mi svojim komentarima iznova i iznova crtate osmeh na lice ! Hvala vam.

I onda je krenula predivna praznična atmosfera. Lampice svuda oko nas, sneg koji nas je desetak dana pred kraj decembra bukvalno zavejao i sve je nekako pokušavalo obećavati divne praznike i još bolji provod. Kićenju jelke se nikad nisam više obradovala nego ove godine, jer sam jednostavno pazila na svaki detalj i htela sam da sve bude kao pod konac. Zajedno  sam sa majkom birala ukrase, otpetljivala lampice i svađala se oko toga koje će gde ići. Ali je krajnji proizvod zato bio nešto čemu se nisam nadala !

Nisam mnogo čitala, jer nisam ni imala vremena za to. Završila sam sa čitanjem knjige Nikolas Sparksa - Dragi Džone ( više o njoj u nekim od narednih postova ) . Međutim, jako sam puno pisala i pisanje mi se baš popravilo, zbog čega mi je najiskrenije drago. 2017. godinu sam ove godine čekala u društvu porodice, samo što su tu ovog puta bili i sestre od tetke i brat, pa mi je još lepše bilo. Vatromet oko kog smo se najviše svađali i petarde koje sam po prvi put bacila zbog nekog užasnog straha. Prelepo je bilo.


Vama, mojim divnim čitaocima, želim mnogo uspeha u svemu čega se latite u ovoj godini. Želim vam sreću, mir i zadovoljstvo, jer je to nešto što  nam ispunjava život. Uživajte u svemu što radite, budite zadovoljni sami sobom i nikada, nikada nemojte ponižavati sebe kako bi se u nečijim očima podigli. Redovno radite na svojim snovima, verujte u njih. Verujte i onda kad niko ne veruje, verujte u inat svima ali i u inat sebi. Nebitno je koji je vaš san i čemu se svake noći pred spavanje molite, znajte da upravo u tome imate moju najveću podršku. I da ja verujem u vas ! Ljubim vas i volim sve :)