среда, 30. новембар 2016.

Monthly post - Novembar 2016




U mesečnom postu za oktobar, imala sam šta i da pišem, međutim, ako vam sada kažem da je novembar bio jedan od najdosadnijih meseci od kad i pišem ove postove, bi li ste mi poverovali ? Istini za volju, nisam ni razmišljala o tome i da napišem ovaj post, ali eto nisam htela da prekidam taj neki serijal koji vlada, od juna pa sve do sada. Novembar je mesec kog nikada nisam previše simpatisala. Obuhvata sve ono što me nikako ne privlači i vreme koje se stalno menja, te je jedina pozitivna činjenica bila da bar kiše nije bilo svakog dana i da sam obavila par šutinga na koje sam ponosna. 





Neki prvi dani novembra bili su prava zbrka u školi. Hem što sam prolazila kroz neku psihičku krizu, hem što sam upropastila ocenu iz fizike. Nikako se nisam mogla oporaviti iz te neke mini depresije u koju sam bila upala. Verujte mi, nedelju dana sam provela u svojoj sobi, sa bilo kojom knjigom u rukama i stalno čitala. Gotovo da sam odgledala čitavu sezonu serije, par filmova i brdo emisija. Pisala sam i pisala, a napolje izlazila samo kako bi otišla i vratila se iz škole. Užasno je to bilo, a nažalost, mislim da se to malo preslikalo i na blog, jer sam malo češće pisala o depresiji, sreći i problemima. Nisam htela da tako ispadne, jer sam gotovo imala spremljene postove za datume kad su ovi drugi izašli, ali ta tri posta su jednostavno bila napisana u tim trenutcima, u trenutcima kad sam bila u totalnom rasulu i osetila sam neku neobjašnjivu potrebu da ih i vama predstavim. 


Kad sam po prvi put pustila zrake sunca u sobu i podigla roletne na koje se zakupila prašina od stajanja, osetila sam se kao zadnja budala na ovom svetu. Ali iskreno, osetila sam se kao stvorenje koje ne zaslužuje svoj  život jer ga prvo i prvo ne zna živeti. Dozvolila sam sebi da porušim sve ono što sam tokom septembra i oktobra gradila i razočaram nastavnike, a i prvenstveno roditelje svojim namrgođenim licem i besmislenim rečenicama. Da sam mogla sama sebi opaliti šamar, uradila bih to. Hladan pljusak me je zapljusnuo i shvatila sam da se sve što se dešavalo, dešavalo mojom i ničijom krivicom i da ono što sam tada dozvolila nikada  više neću. Već sam sledećeg jutra u śkoli došla sa osmehom, zablistala na svim časovima i povratila prodrmano poverenje. 


Možda najupečatljivi događaj jeste sastav iz srpskog o kom sam pisala i reakcija nastavnika na njega te suze u njegovim očima, međutim iako sam dobila par komentara da sastav objavim ovde, ipak to neću uraditi. Iz razloga što sadrži mnogo činjenica vezanih za Kosovo i za situacije koje vladaju, te jednostavno želim zaštiti sebe, jer je internet čudo a ja živim u sredini sa kojom se baš ne bi igrala. Popravila sam ocenu iz matematike, utvrdila iz hemije i nekako povratila izgubljenu nadu. 


Život van škole nije bio preterano zanimljiv. Pročitala sam par knjiga, par mi je puta sestra od tetke bila u posetu i sve se svodilo na monotoni tempo od kog se nisam mogla osloboditi. Pola novembra sam iskreno i prospavala, ali bukvalno, jer sam svakog Božjeg dana posle śkole spavala po dva- tri sata. Prvo, jer sam u početku bila bolesna i iscrpljena a kasnije jer sam i imala vremena ( a nisam ga znala iskoristiti na bolji način )  a i navikla sam se na taj tempo. Nije to dobro, zapravo to je užasno, ali ovog puta...stvarno nemam opravdanje. 


Ponekad se divim ljudima koji čak  i tokom jeseni znaju šta će od svog života, jer sam ja , iskrena da bidem, samo mislila na spavanje i hranu. Dobro, ovoj sam zadnjih dana malo oporavila sebe, ali će ovaj mesec definitivno ostati kao jedan od onih na koje nikako nisam ponosna i kog neću upamtiti, opet samo svojom krivicom. Trebala sam otići i na neko takmičenje iz književnosti, međutim zbog određenih sam situacija bila sprečena da predam svoj rad te je tako i to propalo. Ovde završavam ovaj post, sa nadom da ću mesec praznika dočekati u mnogo boljem raspoloženju i da ćemo zajedno okončati ovu godinu na što lepši način. Ljubim vas sve puno. :)

уторак, 29. новембар 2016.

JUST AN LOST GIRL | O U T F I T !



Znam, znam. Niste navikli da na mom blogu nailazite na ovakve postove, bar ne u ovako kratkom periodu. Međutim, provela sam vikend totalno posvećena blogu i njegovom unapređenju, te sam tako i uspela stvoriti ove divne fotografije. Na sebi nosim divnu jaknu iz H&M, crne farmerice iz Manga ( koji se nešto posebno ni ne razlikuju od onih koje sam nosila u prošlom postu, iz LcWaiki radnja ) te rolku koju sam dobila na poklon. Slike se meni jako sviđaju, mada je zamerka možda previše jednostavna kombinacija, ali to sam ja. Za sve one kojika su favoriti malo ozbiljniji i postovi u mom fazonu, već sutra izlazi novi post. :)












Svoje iskreno mišljenje možeš ostaviti u komentarima. Ljubim vas sve :) 



понедељак, 28. новембар 2016.

Da li je manjak komentara dovoljan razlog da se odustane od bloga ?




U zadnje vreme imam na pretek inspiracije i Bogu sam zahvalna na tome, jer iskreno i nemam šta drugo raditi do pisanja. Razne su mi se teme motale po glavi, međutim jedna u milion bila je i ova. Tema koja me je nekako pomela totalno i tema oko koje sam dosta morala razmišljati. Da li je nedostatak komentara dovoljan razlog da se odustane od bloga? Na pitanje koje u svojoj glavi postavlja na milion blogera širom sveta, odgovara vam osoba koja se u toku blogovanja dosta puta susrela sa ovim nedoumicama. 




Prvo i prvo, da razrešimo dilemu oko popularnosti koju očekujete prilikom blogovanja. Nećete je dobiti odmah a ako je i dobijete, ona neće biti onolika koliku ste hteli, te je pod znakom pitanja i da li ćete je osetiti. Blog vam ne može doneti mnogo onoga što očekujete, jer jednostavno, i ja ali i vi koji čitate ovaj post i razumete ono o čemu pišem, živimo u dosta nerazvijenim državama što se ovakvog hobija ili tipa ' posla ' tiče. Sa jutjubom je drugačije, jer se ipak radi o sajtu na kog ljudi troše sate i sate dnevno, te im problem ne predstavlja gledanje snimaka. A i lakše je samo buljiti u ekran i gledati nešto, bez ikakvog razmišljanja ili ubijanja oko toga šta je ko hteo reći određenom rečenicom, nego čitati i usput razmišljati o postu kog čitate. 


Komentara će biti, biće i čitaoca i pregleda, ali ih neće biti u tolikom broju. Za jednog tipičnog blogera, dovoljan je uspeh od preko 200 čitaoca, nekoliko hiljadu pregleda i više od 20 komentara. O ovome pričam, kao o nekoj osnovi očekivanja prilikom pokretanja bloga. Eh,sad. Kao ti, bloger koji piše postove svakodnevno, ali i kao osoba koja ide u školu i usput ima brdo privatnih obaveza, tako i osoba koja čita tvoje postove ima obaveza. Ja sam u ovom svetu ušla prvenstveno kao fan mnogih blogera, a kasnije i kao  bloger, tako da iskreno i znam kako je to biti i jedno i drugo. U jeku odgovaranja i stavljanja ocena, prosečni učenik nema vremena da uzme telefon od obaveza, a kamoli da sedne, pročita i na kraju komentariše tvoj post. Shvatite to. 



Vi svoj blog vodite prvenstveno zbog sebe, zbog ljubavi prema fotografiji ili pisanju, vodite ga zbog činjenice da želite ulagati u svoje hobije. Međutim, svesni smo svi da niko nije spreman pisati samo za sebe,odnosno niko ne bi pisao uporno i uporno ako na postu ne bi bilo niti jednog komentara, jer tako nešto dobijamo i ako samo pišemo a nigde ne objavljujemo. Ali, ja ovde pričam o komentarima koje ima, ali ih nema onoliko koliko ste ih očekivali. Tipa, napisali ste post za koji očekujete najmanje 10 komentara i vi dobijete 5  , snuždite se i odmah kreću misli : Ma ko i čita ovo ? Niko. Najbolje bi bilo ugasiti blog, bar  bih imala više slobodnog vremena. Jedno veliko NE, ovim i ovome sličnim mislima.


Nebitna su vaša očekivanja i želje povodom tog posta, jer brojka koja stoji pored komentara ne znači da je samo toliko osoba pročitalo taj post. Meni se lično dešavalo da pročitam post koji me oduševi, izuje iz cipela bukvalno, ali jednostavno nemam vremena da komentarišem. Neko me pozove napolje, iznenada moram otići u prodavnicu ili mi se jednostavno nešto desi i ja ne mogu komentarisati taj post. Dešavalo mi se i to da na nekom postu imam najviše pregleda a sa druge strane najmanje komentara. Ne očajavajte oko toga, jer ako nešto nije prošlo onako kako ste vi želeli, ne znači da sledeće neće proći i bolje od očekivanog. 



U svojoj blogerskoj karijeri, imala sam i brojne uspone ali i još brojnije padove. Preko leta je moj blog sijao, imao brdo komentara, ali je od početka škole to sve palo u vodu, a ja sam nastavila ! Brojke od jednog, dva ili tri komentara, me nikada nisu uplašili ili survali moju nadu i veru u ovaj blog. Jer sam znala da su jedna, dve ili čak tri osobe, koje me čak i ne poznaju, izdvojile vreme i prokomentarisale nešto što sam ja napisala i to je meni bilo dovoljno. Dovoljno da sutra ustanem, napišem i objavim novi post ! 


Nikada ne odustajte, jer komentari nisu i nikada neće biti brojilo ljudi koji vole i prate vaš trud, vaš blog. Ne očajavajte. Ne osećajte se manje bitnim od ostalih blogera i nikako ne pomišljajte na gašenje bloga. Jer komentari nikako nisu dovoljan razlog da takvo nešto uradite. Poljupce vam šalje blogerka koja nije odustala zbog toga, a moli vas da to i vi ne uradite ! :) 

Slike koje se nalaze u ovom postu, ne pripadaju meni, već mojim sestrama , te vas tako molim da ostavite iskreno mišljenje o njima u komentarima. Značilo bi im jako :)

субота, 26. новембар 2016.

S O R R Y | OUTFIT POST !




I mene zapljusnula neka euforija te žudim za slikanjem, a kako sam danas ugrabila i bar malo slobodnog vremena a i lepo vreme napolju, nisam mogla da odolim a da ne izađem i ne uhvatim par fotografija. Nosim jednostavnu kombinaciju, koja uključuje duksericu  iz C&A, kao i crne farmerice iz LcWaikiki radnja. Meni se dopada ovaj opušteni stil i gotovo da sam uvek i svuda u takvom izdanju, pa sam eto pokušala da vam delić sebe predstavim u ovim fotografijama. Zahvalila bih se sestri koja je imala beskrajno mnogo strpljenja da istrpi sve moje ispade i komentare, te  i povrh svega toga napravi divne fotografije. Ljubim vas sve i radujem se vašim komentarima. :) 

















среда, 23. новембар 2016.

Daily routine | Novemeber 2016



Pisala sam jutarnju rutinu i baš sam je uporedila sa mojom prvom napisanom rutinom na ovom blogu,, mili  Bože, razlika je ogromna. Ne da mi se pisanje promenilo, na što sam iskreno ponosna , već sam nekako tada.. ah, ni sama ne znam. Uglavnom, vi slobodno pročitajte oba posta, pa mi javite u komentarima svoje mišljenje. Danas smo tu kako bih vam ja predstavila moju dnevnu rutinu, koja je Bože moj, totalno različita svakog dana, ali sam nekako odabrala zlatnu sredinu, odnosno ono što se gotovo uvek najviše ponavlja. 


Iz škole dolazim u 12. 30 , ako tog dana imam sedam časova. U mojoj ste jutarnjoj rutini mogli videti i pročitati nešto o tome zašto baš tada i šta ja radim tokom jutra, pa sad neću ni ulaziti u to. Kako ja živim na 7Days kiflama, uvek sam gladna posle škole. Ne krivite me, imam izbor od svega dva peciva, koja nikako nisu nešto što bih ja jela svakog dana. A burek ili hamburger u zadnje vreme ne dolaze u obzir, te Alia ne prepoznaje samu sebe ! Tako da mi je najlakše da pojedem upravo 7Days kiflu, drži me sitom a i najbrže se pojede. Došavši iz škole, ulazim u kuću poput tornada, sva nervozna, nenaspavana ili u retkim slučajevima sretna. 


Ostavim tašnu u sobu, odem do kupatila. Nemam naviku da se odmah presvlačim, tako da to radim uglavnom posle jela. Uđem u dnevnu sobu, pozdravim dedu koji uglavnom tada odlazi na posao. Odem u kuhinju i poljubim majku. Ako sam mnogo umorna, pitam da mi isprži jaja ili spremi nešto,a u suprotnom sama napravim tost.Odem do sobe i presvučem se u nešto udobnije od uskih farmerki i košulja, što uglavnom nosim u školi.  Rutina mi je da popijem kafu posle jela, uz TV i kanal kojim sam opsednuta, ID. Volim krimi serije, obožavam takve emisije. Pijuckam kafu, pomno pratim program i uglavnom se svađam sa majkom kojoj te i takve emisije užasno idu na živce.  Na kraju pobeda uvek bude moja, pa nastavim sa izležavanjem ! 





Odgedam jednu do dve emisije, namestim one male jastučiće i odlučim odmoriti malo, u dnevnoj. Tada, uglavnom nema nikoga tu. Kako je deda na poslu, ujak takođe, majka u kuhinji a baka u podrumu ili raspravlja se sa cvećem, ja imam celu dnevnu za sebe. Legnem oko 13.40 i odspavam do 16.30. Tada me majka probudi, jer se deda vraća sa posla, te tada ručamo. Završim sa jelom, sednem nazad u krevet i krenem sa prelistavanjem društvenih mreža. Instagram, uglavnom, jeste prepun novih obaveštenja, tako da se najviše zadržim tu. Posetim i blogove blogerki koje pratim, prelistam ih i analiziram postove. Sa porodicom pratimo tursku seriju, Taj život je moj , te odgledam i to. Inače, moja baka je opsednuta svakom mogućom turskom serijom, tako da se između nje i ujaka vodi večita borba oko toga. Uglavnom pobedi on, te čim se vrati sa posla, oko 18.00 lišeni smo serije i na ekranu se ocrtava fudbalska utakmica. Ako se kojim slučajem radi o košarci i Zvezdi ostanem i ja kraj njega, te zajedno nikako ne uspevamo iskontrolisati izlive besa a majka i baka su uglavnom poput onih dosadnih komentatora, kojima svaki i manji uzdah ide na živce. A ako o tome nije reč, uzmem tašnu i odem u svoju sobu. 


Radim obavezni domaći iz matematike na kom se najviše zadržim uvek i nek' je prokleta matematika koja mi nikako ne ulazi u glavu. Pa zatim iz biologije i engleskog, te kasnije učim iz srpskog ( obavezno ! ) i iz fizike i hemije, ali i ostalih predmeta. Ako još nema 20.30, uzmem školsku lektiru, koju nikako da pročitam. Da vas pitam nešto, predstavljaju li i vama školske lektire nešto najomraženije, iako ste veliki knjiški moljac ? Znam taj osećaj. 










Oko 21.00 siđem dole. Napravim sebi zeleni čaj, sipam čajne keksiće i uzmem tablet, te visim na Wattpadu. Baka uglavnom tada gleda opet turske serije i komentariše, uživljena kao da je u središtu događaja i da se sve to oko nje zbiva. Ignorišem to i nastavim sa pisanjem, ili čitanjem. Sve to do negde 22. 00 ,tada ustanem. Odem i pospremim knjige, kukam malo ispred rasporeda i proklinjem sve redom zbog sutrašnjih časova. Najgore od svega je što naglas razmišljam, pa se usput i zanesem i dobijem ukor od mame. Uzdahnem, zgrabim knjige , poželim babi i dedi laku noć i odem u svoju sobu. Pospremim krevet, spremim odeću za sutra. Legnem u krevet, oko 23. 00 . Međutim, nikad se tada i ne uspavam. Zavisi od sutrašnjeg dana, ako je neophodno odgovaranje iz nekog predmeta ili test iz fizike i tih važnijih predmeta, umem sa knjigom ostati i iza 01.40,ali sve naučim.  A ako sutra imam mini slobodni dan, uzmem lektiru ako se odlučim za to ili pak pustim novu epizodu serije. Ako se o drugoj opciji radi, ležem oko 00.40 , ali pre toga obavezno proverim alarm i uverim se da je sve spremno za sutra. Pomolim se Bogu za sutrašnje odgovaranje, ali i da mi da strpljenja da izađem na kraj sa pojedincima. I tako se moj, poprilično dosadan, dan završava..







Ovako bi, otprilike, izgledao jedan moj totalno neorganizovan dan, ali kako sam spomenula par puta, ne obraća vam se jedna od najorganizovanijih osoba ovog sveta. Nije da sam i toliko lenja, ali ova rutina svakako nije za pohvalu, jer ne uključuje nikakav izlazak napolje niti fizičku aktivnost, ali jednostavno, ne da nemam vremena, već jednostavno nemam želje za takvo nešto. Ne osuđujte, emocije su mi u čistom rasulu ovih par dana. Tako da, zadovoljna sam i ovim. Ostavite mi vaše mišljenje u komentarima :) 

понедељак, 21. новембар 2016.

Budite srećniji | sreću čine male stvari.



Držite svoju glavu visoko okrenutu ka suncu, kako ne bi videli senke. Držite svoju glavu visoko, ali nikad iznad svih. Naučite da poštujete, da neizmerno volite. Naučite da se borite za sebe, da se borite za svoje snove. Koračajte ponosno, živite kako ste kao mali sanjali. Naučite da pomažete, naučite da budete ljubazni. Prosto rečeno, naučite da budete srećni.


Jedino što se ne može kupiti. Jedino što nije večno. Jedino o čemu se ćuti. Jedino koje se može podeliti, a niko to ne radi. Sreća. Toliko puta u životu nedokučiva, toliko puta zanemarena, ali opet prisutna. Opet prisutna, prisutna da nas nekad u sred noći natera da je zaželimo, da je dostignemo. Iako jedina stvar koju ljudi okarakterišu kao neśto neostvarljivo i jako teśko za pronaći, zapravo to i nije tako teško. Nije teško pronaći nju, već je teśka činjenica da je mi tražimo u nedostižnim stvarima. Tražimo je u stvarima za koje znamo da ih nećemo dotići, tražimo je tamo gde njema. A jedino što je potrebno,jedino što je potrebno da bi bili srećni, zapravo jeste to da sreću počnemo tražiti u malim stvarima. Tražiti tamo gde se ona skriva, tamo gde ćemo je naći. 

Резултат слика за happiness tumblr


Probudi se sa osmehom. Zagrli neku tužnu devojčicu u školi i ponudi joj da pričaš sa njom, možda stekneš novog prijatelja a ako se to i ne desi, pomoći ćeš nekome i to će te usrećiti. Pruži novčanicu od nebitno koliko dinara prosjaku na ulici, to za tebe i nije nešto a  nekome može značiti puno. Skuvaj kafu mami kad ti se vrati sa posla i reci joj da je voliš. Ponudi se da sačuvaš brata umesto nje. Uradi bar jedan od kućnih poslova. Nahrani gladnog psa na ulici. Smej se.  Slušaj muziku koja te ispunjava. Čitaj knjige koje voliš. Gledaj filmove/serije/emisije koje te mogu nasmejati, raznežiti i dotaći. Smej se novom danu, ne dozvoli da ti kiša i tmurno vreme pokvare planove. Uči. Otkrivaj nešto novo. Stalno budi radoznala, budi uvek u potrazi za novim stvarima i nikad ne odustaj. Veruj u svoje snove. Njeguj ih i trudi se da ih ostvariš. 



Kreni sa življenjem nekog drugačijeg života, nekog života u kom ćeš uživati. Uradi to zbog sebe, zbog svoje budućnosti ali i sadašnjosti. Nauči da se boriš za bolje sutra, da planiraš i uživaš u svakom segmentu onoga što radiš. Kao što moj nastavnik matematike ume reći :  Ako ne paziš na časovima i dovoljno ne učiš, izgubićeš ocenu. Ostavi što ćeš izgubiti ocenu, gubiš šansu za znanjem. To dovodi do užasnog završnog ispita, a što kasnije dovodi i do nemogućnosti upisa željene srednje škole. Upišeš nešto što ne voliš i opet nemaš volju da učiš to, jer te to ne zanima. Kasnije zbog te škole ali i znanja kog nemaš, ne možeš upisati željeni fakultet. Pa posle radiš i posao kog ne voliš i propustiš šansu za sreću. Iako je ovo na malo grub način rečeno, ovo je istina ljudi. Morate svakog dana raditi, morate se svakog dana truditi da bi došli do cilja. Nemoguće je samo sanjati, ležati u krevetu i misliti kako imaš vremena. Nemaš ga ako odmah ne kreneš. 

Сродна слика


Krenite sa traženjem svoje sreće. Tražite je u naizgled malim stvarima, koji kasnije,verujte mi, i neće biti tako mali. Tražite je na pravom mestu i spremite se za jedan bolji, kvalitetniji i najbitnije, srećniji život ! :) 

петак, 18. новембар 2016.

Trud i volja kao ključevi uspeha ? | STOGGER


Ti ne možeš postati ono što želiš. Izađi iz te sobe više, ljudi su počeli zaboravljati kako zapravo izgledaš. Ostavi se tih knjiga, više ! Ne budi luda, Alia, zar misliś da ćeś uspeti ? Ostavi se bre tih gluposti, smejaće se ljudi ako čuju za te gluposti koje piśeš. Ti si bre dete i ti ćeš da mi savetuješ nekoga ! Ma daaj, od toga ti hleba nema, uzmi i uči. Šta će ti bre srpski toliko, ne zasmejavaj me. Uzmi se ti nekih predmeta koji ti mogu doneti novca, od srpskog jezika i tih tvojih snova, nemamo vajde. Alia pobogu imaś 13 godina, misliš li ostaviti te knjige više. Koliko si knjiga kupila ?! Jesi ti bre normalna, ceo život provodiš u učenju i među tim glupostima. 


Depresija. Reč koja mnogo znači, pojava koja vas zarobi u svojim mračnim okovima i ne pušta vas. Natera vas da utuvite u glavi da ste beskorisni, da nemate talenta za ono što radite i što je najgore polako iz vas počinje crpiti želju za tim, a kasnije i kompletnu želju za životom. Zarobi vas u svom mraku, natera da samo buljite u strop i samo preispitujete svoje misli. Gdnie grešite ? Kada i zašto? Jesu li oni u pravu ? Ako jesu, to zapravo znači da vi postojite na ovom svetu samo da bi jeli i spavali. Totalno ste lenji. Totalno ste beskorisni. I Onda krećete polako da se ostavljate onoga što volite. Ne radite to više, ne razmišljate o tome. Ne želite da opet slušate pridike i da opet čujete iste komentare. Polako gubite volju za tim. Nesrećni ste, nemate više ono što vas je ispunjavalo..

Резултат слика за just keep dreaming


Kada je ovakva situacija pokucala na moja vrata, nažalost moj je oklop pukao i pustila sam te nedefinisane sile da upravljaju mojim mislima. Kako sam dosta vremena provodila na svom telefonu i kompjuteru i pokušala napisati što više postova za decembar jer znamo da je on svima jako naporan, moji su umislili da sam ja jedna jako neorganizovana osoba koja knjigu u ruke ne uzima i koja je zaboravila školu. Naravno da su me ti komentari ozledili, jer me oni nisu videli kad sam u subotu  u 3 noću izašla iz sobe kako bi se umila, jer mi se spavalo a planirala sam da učim cele noći, sa podočnjacima do poda i polovinom istorije koju sam napamet znala. Nisu to videli, a nisu ni videli da sam samo dan pre uradila čitavih šezdeset zadataka u dva dana, samo kako bi savladala određenu oblast. Nisu, pa na njima je da osuđuju, zar ne ? Ljudi uvek to rade. Ne traže razloge, ne daju šansu za objašnjenje, samo osuđuju. A izgleda da sam i ja pala na to. 


Odustala sam od pisanja novih postova, skroz se isključila sa Instagrama. Pobrisala sve pesme, nažalost u naleti besa obrisala i par postova. Proškrabala beleške za srpski jezik. Samo otišla u sobu i plakala. Povređivali su me, povređivali moja osećanja. Plakala sam dugo, samo sedila u mraku i plakala. Razmišljala o svemu. Odlučila da ne pišem neko vreme, odlučila da odustanem od pisanja i sastava i knjige, i svega. A onda je kao metak u leđa, došao zadatak nastavnika srpskog za sastav i verovali ili ne,na temi : U srcu nosim domovinu svoju. Ne znam da li sam bila besna,tužna ili uništena ali donela sam odluku da ne pišem taj domaći. Nedelju nam je dana bilo dato, a ja sam se čvrsto držala te ideje da neću pisati. Teško je bilo. Imala sam osećaj da u glavi zapisujem sve rečenice, da se moj sastav stvara negde u mojoj glavi i čak protiv moje volje. Onda su komentari opet počeli, iako mi je telefon bio na spratu, knjiga u rukama, opet su počeli. Tada sam shvatila jedno. Ljudi će osuđivati uvek, a ako to ne rade,verovatno radiš nešto pogrešno

Резултат слика за just keep dreaming we heart it



Vođena tom idejom, vođena inatom i nekom neobjašnjivom energijom, samo sam se popela gore, zgrabila telefon, otvorila belešku i samo pisala. Ne znam koliko, ne znam ni kako, samo sam pisala. Otvarala nove beleške, kucala nekontrolisanom brznimom. Kao da je vreme stalo, a samo sam ja bila tu, samo sam ja stajala i sve te rečenice su samo izlazile iz mene. Koji je to osećaj bio ! Pisala sam posle više od nedelju dana, pisala sam sa osmehom na licu, pisala sam sa nekom energijom koja je besnila iz mene. Kao kad vidite neku osobu posle dugo vremena pa je jako zagrlite i ne puštate,tako ja nisam puštala svoj telefon dok sve nije stalo, a ja sam ispred sebe imala sastav kakav u životu nisam napisala. Zgrabila sam svesku,a on je napisan tu, iznosio punih osam ipo stranica. Tek sam ga tada sa pažnjom pročitala. Plakala i čitala. Plakala i samo nemo posmatrala delo koje sam ja napisala a prosto je savršeno bilo.


Došao je i dan predaje. Dok sam ustajala sa svoje stolice, dok su mi kolena klecala i dok sam počinjela čitati prve redove mog rada, u meni se mešalo bezbroj osećaja. Redovi su mi izmicali, nastavnik me nije prekidao. Nije se čak pomerio sa mesta, samo je nemo gledao u mene i slušao moj glas. Glas koji je svakog trenutka pretio da će se raspući, pretio da će se prelomiti. Glas koji je drhtio, osećaji koji su se borili i osam stranica koje su se čitale. Dok sam izgovarala zadnju rečenicu, zadnju zapisanu rečenicu , mnogo toga je prepuklo u meni i suze su navrle na moje oči.

Резултат слика за just keep dreamin we heart it



Pohvala nastavnika, nastavnika koji u 40 godina svog rada nije pohvalio niti jednog učenika,bila je puno više od same pohvale. Bila je nešto neznano, nešto što me je promenilo. Pričao je 30 minuta, punih 30 minuta pričao je. Samo o mom radu. U jednom trenutku je samo stao, obrisao suze i rekao :Ti si devojčice rođena u pogrešno vreme i u porešnom mestu. Utisak koji je na njega  ostavio moj rad,bilo je nešto neopisivo. Stalno je ponavljao da to nije rad za ovu školu, za tu decu. Da je to rad učenika gimnazije, da je to na takvom i tolikom nivou. Ponavljao je da sam ja talenat, da je to nešto što on nije video. I na kraju, na samom kraju zamolio me je da mu odštampam ili prepišem taj sastav i dam mu ga, kako bi ga čuvao. Ne mogu vam opisati to.


Sledećeg dana sam mu predala to, potapšao me je po ramenu i rekao da samo nastavim. Motivisalo me je to i došavši kući rekla sam im sve. Počele su priče da su oni verovali u mene, a nisu. Samo je majka verovala. I verovala sam ja. Ljudi moji, poruka svega ovoga jeste da nikad ne odustajete od svojih snova, čak i kad vam neko iz porodice daje razloge da to uradite. Ne odustaje se od onoga što vas ispunjava, nikada ! Na samom kraju, hvala mojoj divnoj Katarini, našoj Introventnoj Holanđanki na nominaciji, a vi slobodno pogledajte i njen post koji takođe pršti od motivacije i koji je i mene samu motivisao jednom jako lepom pričom. Volim vas, ljudi, puno i iako sam do sada ubacivala postove,sve je to napisano bilo mesecima unapred,ovo je jedan jedini pravi post nakon više od mesec dana. Hvala vam na neizmernoj podršci, na svemu vam puno hvala. :) 

недеља, 13. новембар 2016.

Kako izaći iz depresivnih dana i pobediti ih ?



Ovi me meseci nikako  nisu privlačili, pritom mislim na novembar i decembar, jer su mi nekako delovali neodređeno i nekako previše uzburkano. Novembar je jednostavno mesec kada ne možeš i ne znaš śta da očekuješ. Čas pada kiša, čas sneg a čas duva neobjaśnjivi vetar. A kako se vreme napolju menja, tako se i moja osećanja smenjuju. Nekontrolisanom brzinom prolaze, nekako ih ne mogu ni pohvatati kako valja. A sve to, silna neraspoložnost, vodi samo ka depresiji i jednostavno vodi ka preziranju sopstvenog živ ota. Kao osoba kojoj se ovo jako često dešava, u ovom vam postu donosim par saveta kako da do toga ne dođe, a ako uopšte dođe kako da uspešno izađete iz takvih dana. 


Mnogo sam puta, kako na blogovima tako na jutjub kanalima, slušala da je muzika pravo rešenje za ovakve krizne dane. Međutim, ja sam to nekoliko puta pokušala primeniti i nije mi uspelo. Ne preporučujem vam da ostanete u sobi, među četiri zida sa slušalicama u ušima i mislima na izvolte. Još ako krene neka tužnija pesma i prisetite se određenih događaja, nastaće opšta pometnja, a vaše će se raspoloženje survati ponovo i osećat' ćete se još gore nego pre. Eh, da se to ne bi desilo, jer je naš današnji cilj da vi pobedite takvo raspoloženje, preporučujem vam knjigu. Znam da većina vas koji posećujete moj blog, upravo jesu ljubitelji knjiga i pisanja. Knjiga vam u mnogome može više pomoći od pesama, jer prilikom čitanja vi ulazite u taj neki svet koji se dakako razlikuje od vašeg, proživljavate nešto što nema veze sa vašim problemima i  svaka pročitana rečenica iz vas isisuje negativno raspoloženje. 


Резултат слика за say no to depression


Smejte se. Zvuči ludo i totalno kliše, ali je delotvorno. Ako prisustvujete svađi roditelja i to vas natera na plač čim izađete iz te prostorije, vi se počnite smejati. Prisetite se nekog događaja koji je bio urnebesan za vas i smeh će se sam od sebe nastaviti. Tako, tačnije na ovaj način, vi sprečavate sebe da na ovu situaciju odreagujete plačom i jednostavno polako brišete scene koje su vas uznemirile iz vaše glave. 

Serija/film ili emisija koju volite. Uvek divni način da se opustimo u pravom smislu te reči. Ali, naglašavam, ne birajte romantične filmove koji će vas sigurno dovesti do suza i tako samo pogoršati vašu situaciju, već jednostavno kliknite na komedije i uživajte. Koliko god da ste neraspoloženi u tom trenutku, postoje određene scene u filmovima kad jednostavno nećete moći odoliti i kad će smeh sam, čak možda i protiv vaše volje, napustiti vaša usta. 


Šetnja. Okej, tek sad shvatam da ja ovo skoro nisam radila, ali to ne uništava činjenicu da je ovo možda i najbolji način da se opustite. Negativno raspoloženje u potpunosti upija okruženje u kom se nalazite, tako da vam preporučujem da, ako živite u gradu, prošetate parkom, a ako živite na selu, jednostavno možete krenuti bilo gde jer u takvom okruženju svakako nema puno buke. Poenta je u tome da se vi u potpunosti opustite, zaboravite na sve što vas muči i na sve što vam ne da sna tokom noći. 



Резултат слика за say no to depression


Vežbajte. Vežbanje nam svakako može vratiti osmeh na lice, a to je takođe i sjajan način da zaboravimo i izbrišemo negativne misli iz glava. Odaberite vežbe koje želite, postavite sebi neke ciljeve, navucite laganiju garderobu, uzdahnite i krenite najpre sa laganim vežbama, pa onda ubrzajte malo i podignite sve na viši nivo. Delotvorno je jako, verujte. 


Nikad ništa nije izgubljeno niti uništeno samo nečim negativnog što se tog dana desilo. Ne gubite iz vida činjenicu da jedan dan traje 24h i da definitivno jedan događaj koji nije trajao ni 1h ne može uništiti sve pozitivno što se tog dana desilo. Stisnite zube, poslušajte ove savete i polako, ali sigurno, izbacite depresiju iz sebe. Ako bilo šta od ovoga probate, radovala bih se vašim komentarima i utiscima. :) 

уторак, 08. новембар 2016.

Ciljevi do kraja ove godine ? | To - do lista :)




Možda pola sata pre pisanja ovog posta, stajala sam samo ispred kalendara i nemo buljila u njega. 8. Novembar. Kad pre,Bože ? Samo mi recite da nisam jedina koja je živela u nekom tripu da smo mi neka sredina septembrate da se još uvek privikavamo na početak škole i svu tu frku koja nas je nespremne zatekla . Nisam, zar ne ? Naprosto mi se nemogućim čini, da je gotovo ostalo još dva meseca do kraja 2016. godine. Godina u kojoj se puno toga izdešavalo. Brdo lepih, onih manje i stvarno ružnih trenutaka. Puno smeha, suza, zbunjenosti. Novih ljubavi. Starih zavrzlama. Prošlosti. Sadašnjosti. Budućnosti. Puno starih nedoumica. Novih problema. Bezbroj malih trenutaka sreće, bezbroj trenutaka koji su promenili moj život. Samim tim, učinili ovu godinu posebnom. Nije kraj,međutim ostalo je još svega dva mesea i ja moram učiniti još par sitnih stvarčica kako bi je zaokružila. Nadam se da ću ih uspeti odraditi, da ću ovu godinu pamtiti i da će ona dugo živeti u mom sećanju. 


Stići bar do 10. poglavlja knjige. Ne znam hoće li vam možda zvučati glupo, smešno ili krajnje besmisleno, ali eto. Jedna gotovo nejaka i totalno devojčica bez ikakvog iskustva u pisanju, upustila se u takve vode i jednostavno odlučila oprobati se o pisanju. Od tamo negde 2014. godine, kako sam se po prvi put upoznavala sa Wattpedom i silnim stranicama na Facebook-u, gde su u to vreme objavljivane bile razne priče, počela sam se interesirati za pisanje. Kako su moji prvi počeci izgledali, ne želim se ni prisećati, ali sve je to objašnjeno činjenicom da sam imala svega 11. godina i da je to tada bio moj maksimum. Ideja je bilo na tonu, pisanje je postajalo moj hobi, nisam odustajala od činjenice da sam ja rođena za to i da ne mogu u zaborav poslati moj talenat. Pune dve godine kasnije, izrodila se priča koja je oduševila nekoliko meni bliskijih osoba. Ima svega dva poglavlja, sjajnu tematiku i odlične zaplete planirane. Naravno da se ova priča neće naći niti na mom blogu niti bilo gde u javnosti, bar ne za sada. Razlog je jednostavan. Želim da je prvo napišem, prekontrolišem. Pa je onda tek vremenom dovedem do perfekcije i tada borim za nju. Ali, neki cilj mi je da to sve ide polako, pa bih volela da ove godine napišem i stignem bar do 10. poglavlja. 

Резултат слика за 2016 on tumblr





Doneti konačnu odluku o srednjoj školi. U periodu od negde šestog razreda kad se mislima počinju vrzmati različite ideje o budućnosti i kad se prosečnom učeniku počinju javljati moguće srednje škole, ja sam bila zagrejana za farmaciju, odnosno medicinsku školu. Kasnije me je ta želja jednostavno prošla. U sedmom razredu mi se javila moguća opcija o Društveno- jezičkoj gimnaziji. Htela sam gimnaziju, a ta mi je delovala kao odlična i nekako idealna za mene. Živela sam u tom uverenju i jednostavno sa idejom da je to ono pravo za mene. Živela, kažem. Sve dok nisam saznala da u mom kraju, uopšteno meni bliskim krajevima ne postoji taj smer gimnazije. Prirodno- matematička gimnazija. Ekonomija - ekonomski i pravni tehničar. Trgovačka. Eto, skroman izbor srednjih škola. Ne preostaje mi druge no da jednostavno krenem ka Prirodno- matematičkoj, ali ipak mislim da će ovo moja konačna odlika i biti. 


Organizovati vreme koje treba biti potrošeno na blog. Ne, ne piše i ne obraća vam se jedna organizovana osoba. Naprotiv, totalni lenjivac i osoba koja je spremna u glavi ponoviti deset puna stvar koju treba uraditi tada, bar dvadeset puta kukati o tome kako joj je mrsko, pa tek onda to i uraditi ( ako uradi ). Ništa ni od planera kog sam napravila, kad se ja toga ne mogu pridržati.  Želim da se to promeni i da prvo krenem od bloga. U ovo ulažem jako puno vremena, insiracije i truda jednostavno i ne mogu dozvoliti da sve bude razbacano, neuredno i nekako totalno neprofesionalno. Možete očekivati detaljan post o izmenama koje nameravam napraviti,pa se malo strpite, ali znajte da će ih biti. 


Sklopiti neku saradnju sa blogerom ili napisati  tekst za koji časopis. Jedno od ova dva sigurno. Odavno nisam sklopila niti jednu saradnju sa kolegama, a zadnja je bila letos sa Modernom Streberkom i zaista sam jako zadovoljna i ponosna na nju,pa se iskreno nadam da ću uspeti sklopiti još koju do ove godine. A ako do toga ipak ne dođe, volela bih da možda napišem tekst za koji časopis i nastojaću da istrajem u ovoj ideji.


Otarasiti se stresa i nervoze. Definitivno nešto što moram uraditi, ako iole mislim na svoje zdravlje ! Ali stvarno, u zadnje vreme sam nekako sva pod stresom, proplačem svaku noć i danju izigravam totalni kotrast onoj ličnosti koja je na scenu bila noći. Znam, ne valja. I znam da to moram popraviti,tako da mi držite palčeve !


Резултат слика за 2016 on tumblr



 Nabaviti gramatiku ! Želim kupiti svoju prvu gramatiku iz srpskog, zato što ja to želim a ne zato što škola od mene to zahteva. Radujem se  ovome i nadam se da ću napraviti dobar izbor i kupiti pravu stvar. Kako se nadam da ću u budućnosti završiti fakultet Srpskog jezika i književnosti,ovo je jedan jako važan i značajan korak za mene, te verujem u to da ovo neće biti jedina koju ću kupiti.


Pročitati još par knjiga i tako zaokružiti ovu godinu kao godinu sa definitivno najviše pročitnih knjiga u životu. Ponosna sam na sebe zbog količine knjiga koje sam pročitala i koje sam uspela nabaviti. Neopisivo mnogo želim da se brojka poveća, te mi tako držite fige da u tome i uspem.


Резултат слика за 2016 on tumblr


Tu se nalazi još par stvari, međutim to je nešto što jednostavno ne želim izlagati javnosti i što bih radije zadržala za sebe, pa tako bi najbolje bilo da se ovde zaustavim. Nadam se da vam se ova lista svidela, da vam se uopšteno i ova ideja svidela, a radujem se vašim komentarima naravno :) .

субота, 05. новембар 2016.

Knjiga meseca #5 | Gerald Green - Holokaust !




Ja sam oduvek bila osoba koja bi kad  god joj se pružila prilika izabrala neko lagano štivo, slatkastu priču i pravu tinejdžersku dramu. Razlog je bio jednostavan, moje godine bile su takve i oduvek sam birala nešto prikladno njima. Ne kažem da sam se Bog zna koliko i promenila od tada, naprotiv nisam možda uopśte, ali iznenadila sam i sama sebe kad sam od drugarice uzela knjigu Geralda Green-a, za koju nisam sigurna da sam bila psihički spremna. 





Opis idealne porodice. Nemačka porodica, prava idila. I onda se na nebu pojave avioni, gradom se počnu šetati vojnici i ti si u stalnom strahu da te koji metak ne usmrti ili granata ne sruši. Stalno se okrećeš oko sebe, trudiš se da opstaneš. Gledaš kako ljudi nestaju, kako ih ubijaju. U sred noći čuješ plač i vriskove devojaka, čuješ ali ne možeš pomoći iako to želiš. Ne možeš jer bi istog trenutka bio mrtav na licu mesta. Jer si Jevrej. Jer na tvom kaputu sija Davidova žuta zvezda, jer si građanin nižeg reda. I jer traje najkrvaviji rat u istoriji, Drugi svetski. 


Rudi Weiss. Mladi momak koji je u fudbalu video sve. Njegov otac bio je uspešni doktor, majka pijanistica i dama kakvu niste sretali uvek. Brat samo što mu se oženio, imao je svoja atelje i bio vrhunski slikar. A sestra na samom pragu tinejdžerstva, bahata i živa poput njega. Ali neko je imao to pravo da rasturi ovu porodicu. Neko je sastavio nepisano pravilo da Jevrejima nije mesto na ovom svetu. Neko je dobio to pravo da uništi na milijarde snova. Neko je dobio dozvolu da ubija,bez ikakvog sažaljenja..


Sa druge strane, tu je Erik Dorf. Mladi pravnik, oženjen i sa dvoje dece. Rat je na samom početku,a njegova žena ga uporno ubeđuje da se nekako uvuče u vlasti i zarađuje za svoj život. A kad on jednom uđe u sve to, znalo se da će izaći kao pobednik ili na mrtvačkim nosilima. I ušao je. Polako je njegovo toplo srce zauzimala obična santa leda,polako su njegove emocije prestale postojati. Nastupio je hladnokrvni pravnik koji nije imao mesta za porodicu, za bilo šta. A i sam je ubrzo postao ubica. 



I dok rat besni, pred nama se smenjuju stranice dnevnika jednog Jevreja i jednog uspešnog i hladnokrvnog  pravnika, nacistu. Međutim, u ratu se nikad ne zna ništa. Znamo da se uloge brzo menjaju, znamo da i najjači dođu u priliku da drhte pred nekim. Ali kada ? Kako? I da li ? Bezbroj pitanja, nema odgovora. Ostaju samo najživaliji, najuprorniji i najsnažniji. Oni koji se nikada ne predaju, oni koji se ne klanjaju i ne mole. Oni koji znaju da će umreti, ali biraju da umru boreći se i ne odu tiho u smrt. 



Ko je pobednik, ako u ratu i ima pobednika ? Da li je Rudi uspeo prebroditi sve strahote rata i da li je uspeo očuvati svoju prodicu ? Kako i zašto sradaju na milione nevinih osoba ? Ima li neko objašnjenje zašto na hiljadu logora kažnjava toliki broj ljudi ?


Ja sam drhtala,plakala. Rečenice čitala po nekoliko puta. Umarala se od silne količine hladnokrvnosti i bolesnih igara. Umarala se i jednostavno grozila od metoda koje su primenjivane na ljude. I ne znam, ne znam da li sam stvarno bila spremna za čitanje ove knjige. Ne znam, ali u jedno sam sigurna. Ponosna sam na sebe što sam pored svih glavobolja i svega, uspela da stignem do kraja i pored silnih obaveza. Imate moje preporuke,ali samo ako nemate slab želudac i ako ste bar mrvicu hladnokrvni ( iako tokom čitanja to ne možete ostati ). 

петак, 04. новембар 2016.

Ah, ta hemija ! | Kako savladati hemiju i postići dobre ocene ?


Hemija je , bar meni , prošle godine predstavljala ogromni problem. Ne znam da li je to možda bilo zbog činjenice da sam se prvi put susrela sa tim predmetom ili mi je jednostavno teško bilo skoncentrisati se na to, ali znam da sam ocenu dobila samo nedelju dana pre kraja. Rešena da ove godine ne ponovim situaciju iz prošle, lutala sam internetom te tražila brojne savete, pokušala da sama improvizujem i tako u nedogled. Međutim, isplatilo se. I ne samo da sam savladala hemiju,uspela sam i da je zavolim. U ovom postu predstaviću vam par načina kako možete učiti hemiju,savladati je i možda je usput i zavoliti ( ko zna ) ! Uživajte. :)


Ključ učenja hemije jeste pažnja na času. Znam da gotovo svaki nastavnik ponavlja isto, međutim lično ja nikada ne pratim na svim predmetima. Nije to za pohvalu, ali jednostavno ne mogu protiv sebe. Ali, i pored te činjenice opet lupim odlične ocene. Sa fizikom, hemijom i matematikom, to je nemoguće. Ne možete vi samo fizički biti tu, u glavi razmišljati o tome što možete pojesti na odmoru ili možda u mislima  prelistavati slike onog slatkog momka sa Instagrama. Nemoguće je. Kao prvo, gubite šansu da savladate neke krajnje strane pojmove koje nastavnik objašnjava. Drugo,gubite šansu za postavljanjem pitanja na koje vam knjiga ne može dati odgovor. I pod tri, gubite šansu da vas nastavnik zapazi, jer se verujte mi primeti psihičko odusustvo sa časa. A niko ne želi dosadnog hemičara, koji pored silne dece u toj školi, mrzi baš njega. 



Резултат слика за chemistry on tumblr


Moraš prvo u glavi usaditi činjenicu da jednostavno želiš i moraš da to naučiš. Ako ti sedneš,pogledaš u beleške koje su predugačke, počneš da kukaš o tome kako je sve to previše naporno i kako bi radije ubila nastavnika nego naučila, pa tek onda počneš. Ne vredi. Apsolutno ništa nećeš  savladati. Prvo što je neophodno uraditi jeste ubediti sam sebe da je jednostavno nephodno da ti to savladaš. Posle će sve lakše ići. 

Postoji par stvari u hemiji koje jednostavno moraš znati napamet poput azbuke ili tablice množenja iz matematike. Prvo takvo nešto, jeste Periodni sistem elemenata. Ja sam u sedmom razredu to propustila, nisam naučila niti jedan elemenat osim onih osnovnih. To je baš  ono glupost, jer mi je kasnije veliki problem predstavljala svaka reakcija koju sam trebala zapisati. Drugo, jeste neki od važnijih odlika,definicija i tih malih sitnica koje su vaoma značajne u učenju.  



Резултат слика за chemistry on tumblr


Vodite beleške na času. Nešto što,  realno, ja nikada ne radim na svim časovima. Ali kad sam to isto počela raditi iz hemije, fizike i biologije, dosta mi je pomoglo. Kad god nastavnik izgovori neku rečenicu koju ja želim ubaciti u svoje odgovaranje sledeće nedelje, ja je zapišem. To se mom nastavniku sviđa i nameravam nastaviti sa tim. 

Ono naučeno moraš obnavljati. Ako ti savladaš jednu lekciju, naučiš je do perfekcije, ispričaš je bolje i od samog nastavnika, onda ne dozvoli da dođe do zaborava. Jer ako tu naučenu lekciju ne obnavljaš, verovatno će se i ona skloniti negde u zaborav i onda ćeš sve morati iz početka. Prepoznaješ li lakši način ? 


Da li vi možda koristite neke od navedenih načina ? Ide li vam hemija ?  Radujem se vašim komentarima :) 

среда, 02. новембар 2016.

Morning routine | November 2016




Rutinu sam zadnji put radila letos,a obožavam da pišem ovakve postove a i smatram da su zaista zanimljivi i za čitanje. Planirala sam ovo uraditi još početkom školske godine, samo što bi to tada izgledalo i bilo krajnje nezanimljivo, jer je da se ne lažemo, tadašnja rutina izgledala ovako : Ustanem. Odem u školu. Dođem iz škole. Jedem. Spavam. Ustanem. Jedem. Učim. Spavam. I tako ukrug. Svakog dana. Nije da se i sada ta rutina mnogo izmenila, ali sam stekla neku radnu naviku i lakše počela prihvatati neke stvari. Upoznajem vas sa svojom jutarnjom rutinom, koja nije za neku pohvalu ali eto, odlučila sam da vam je predstavim u ovom postu. 


Резултат слика за ilustrations about mornings




Od malena, imam običaj da navijam nekoliko alarma zaredom, odnosno u razlici od deset minuta. Razlog ovoga jeste prost, jednostavno ja sam osoba koja je bukvalno opsednuta spavanjem i da me ostavite 24h ja bih sigurno prespavala celo to vreme. Tako da sam dośla do ideje da je najbolje da se alarm oglasi nekoliko puta, a mama mi je preporučila jednu melodiju koja bukvalno probija mozak. Ali ozbiljno. Tako da ne možete ostati ni sekund u krevetu već posle prvog oglaśavanja, a to je u 06.25 . Promeśkoljim se u krevetu, otvorim oči na milisekundu i odmah ih zatvorim. Zavisi od prethodne noći, ako sam kojim slučajem ostala budma do kasno u noć čitajući knjigu ili učeći, uglavnom se brže probudim, ali ako sam legla ranije, oko 00.00, śanse da se odmah probudim nisu velike. Inače, nadam se da nisam jedina kojoj je lakše probiti posle samo dva sata spavanja, a teže posle deset ? Uglavnom, za deset minuta, u 06.35 oglasi se alarm kao znak da je krajnje vreme da se dignem iz toplog kreveta i ustanem. 


Jedva otvorenih očiju, rutina mi je da se ili lupim u zatvorenu vratu ili umalo padnem sa stepenica, ali nekako siđem do donjeg sprata. Usput se obično i sapletem na papuče koje je ujak po običaju ostavio na sred hodnika. Uzdahnem, prevrnem očima i upadnm u kupatilu. Imam sreću da svi tada spavaju, a kako sam jedina koja ustaje u to doba, nemam tu muku ili problem da čekam ispred vrata kupatila. Operem lice, zube, sve što čini ličnu higijenu. Osmi sam razred i krajnje bi glupo bilo da stojim ispred ogledala pola sata i šminkam se,tako da stavim samo labelo. Imam jako osetljive usne i bez labela moj je život prosto nezamisliv. Odvežem kosu,koja mi je tokom noći ili opletena ili svezana u konjski rep i pročešljam je. U školi je uvek puštena da slobodno pada. 


Резултат слика за ilustrations about mornings




Izađem iz kupatila i vratim se u sobu. Odeću uglavnom biram uveče, te tako štedim na vremenu. Obučem se, po raspoloženju, nekad se polijem parfemom tako da se oseća na kilometar a nekad ne stavim ni kap. Uzmem svesku, koju inače uvek nakon učenja stavim ispod jastuka. To radim uvek kada odgovaram teške lekcije, imam ogromnu epsku pesmu iz srpskog ili kad jednostavno imam test iz matematike. Imam trip da tako lakše naučim, što je nemoguće..ali mora živ čovek u nešto verovati ! Preslišam se i shvativši da sam savladala lekciju, ponosna na sebe, siđem dole. Popijem vodu ili samo uđem u kuhinju i prošetam se da bih izgubila na vremenu. Zgrabim tašnu iz hodnika, obučem topli kaput i poljubim mamu. Iz kuće izlazim u 06.50 i da ako se pitate kako sve to stignem za petnaest minuta i ako tvrdite da je nemoguće, to je zaista tako. Potrebno mi je samo toliko vremena da se spremim i dovedem sve do savršenstva. 


Idući do mesta gde se nalazim za školskom drugaricom, uglavnom ponavljam tu lekciju da bih uverila samu sebe da zaista znam ono neophodno. Okrećem se oko sebe, slikam koju sliku, pozdravim kog čoveka koji mi dođe u susret. Do škole mi ne treba mnogo, ako idem sa drugaricom pričamo i stignemo za nepunih pet minuta, a ako ona kojim slučajem ne ide tog dana, ja se vučem do škole i stignem za deset minuta. Ali važnije je meni otpevati svaku pesmu koju slušam preko slušalica, izimitirati svako dete koje prođe i proklinjati, uglavnom, nastavnika hemije, nego stići što brže ! 


Резултат слика за ilustrations about mornings



Časovi mi počinju u 07.15 i da, slobodno se javite ako vama počinju u ovo vreme jer sam ja ubeđena da je ovo pravi teror. Uglavnom imam po sedam časova, jednom nedeljno po šest. Časovi mi traju po 40 minuta, i sa školom završim , kad imam sedam časova , u 12. 30. Ako se pitate zašto baš po 40 minuta, odgovor je zato što tu postoje tri smene i mora se misliti na decu od prvog do četvrtog koja školu završavaju u 18.40 kada je ovde bukvalno mrak. Tako ja ovo uglavnom proklinjem svakog dana i svakog jutra, dok idem ka školi i nekako u glavi vodim žestoku raspravu sa direktorom i zaklinjem mu se u sve da bih se ja menjala sa njima i pristala da ostanem i do 19.40. Ali ništa, izdržaću joś ove godine.



Htela sam otkriti još malo, ali nameravam i dnevnu rutinu, tako da je ovo idealno vreme da se zaistavim. Ne zaboravite da mi svoje mišljenje ostavite u komentarima, unapred se radujem !

уторак, 01. новембар 2016.

Belgrade, thank you. You've been amazing. | #monthlypost for October 2016 !




Iskreno, u jednom trenutku planirala sam da jednostavno odustanem od ovakvih postova narednih meseci. Razlog tome je jednostavan, mislila sam da bi svaki naredni mesečni post sadržao samo kukanje oko školskih obaveza, ocena i svega što jednostavno sačinjava moj običan dan. Međutim, ovog puta pored takvih dana, nosim takođe i sjajne utiske sa Sajma knjiga i uopšteno Beograda, pa je ipak želja za ovim postom bila veća i od obaveza i od svega. Pa tako vam donosim par utisaka i par slika, kako bih vam prenela svako osećanje koje se u meni zbivalo .  


 Početak oktobra nije bio doba. Emocionalno sam bila slomljena, na svaki mogući način. Ocene, užasni fizičar kojem sam ja bila očigledna meta. Neke senke koje su se bile nadvile nadamnom i nisu pustali ni tračak svetlosti da me obasja. Sva sam bila u nekom totalno naelektrisanom stanju, brzo bih planula i raspravljala se sa svima. Škola mi je predstavljala toliku dosadu, da sam jednostavno plakala na samu pomisao da me sutra čekaju časovi. I da me sada pitate šta mi se dešavalo, rekla bih vam da nemam pojma i da je verovatno neko drugi upravljao mojim osećanjima. Ne mogu definisati, tačnije, niko ne može definisati ono što se tada zbivalo sa mnom. Mnogi krive pubertet, neki mene, a ja ? Ja ne krivim nikoga niti razmišljam o tome. 



Mučila me je matematika. Mučila me je i fizika. Kod ostalih je predmeta išlo dobro, ma odlično. Pokušala sam, ubila sam se sa matematikom i kad sam posle puna tri dana vežbanja izašla iz sobe, ujak me je pitao ko je i kada zaposeo moje telo. Neprepoznatljiva sam bila. Podočnjaci do poda, raščupana kosa a bleda ko da sam tog trenutka izašla iz groba. I na kraju sam stala,pobacala sve papire na sve strane, polomila olovku i zaplakala. Plakala sam od muke, od umora i zbog toga što mi je dojadila svaka moguća formula i svaki mogući zadatak. 

Međutim, kako se 28. oktobar približavao i kako se polako bližilo vreme kad ću konačno sesti u autous i posetiti Sajam, oko koga sam se toliko nervirala i radovala, negativno raspoloženje kao da je isparilo iz mene.  Spremala sam se, dopunjavala spisak i usput pazila da u svemu tome ne preteram mnogo.  Tada je stajalo da idemo samo na dan, krećemo 28. oktobra oko 12 sati uveče, tamo smo 29. i istog se dana vraćamo. I tako je i stajalo. I onda ja u 21.00 dobijem poziv od direktora, on me obavestida zapravo spavamo u Beogradu. Znači, ako sam i bila nestrpljva i uzbuđena,  to se udvorstručilo.


Tog dana, 28. oktobra, bila sam ko na iglama. Čim sam stigla iz škole počela sam se spremati. Sto puta sam analizirala spisak, preračunavala se i proveravala da li su mi sve knjige tu. Htela sam da sve bude savršeno, da sve bude onako kako sam ka zamišljala. Da sve bude onako kako sam planirala. Negde oko 12 sati uveče krenuli smo iz sela do susedne varošice gde nas je čekao autobus. Bilo nas je puno, te je zabava bila zagarantovana. Međutim, ja sam sela tamo negde među prvima, jer sam samo htela mir i da na normalno pričam sa drugaricama. Nisam htela da se mešam sa srednjoškolcima, jer jednostavno nisam ja za osoba za te i takve razgovore. To je na kraju ispalo kao odlična ideja. 


Činjenica da sam putovala punih 11 sati i da sam iz autobusa izašla ukočena, nije uspela pokvariti i uništiti osmeh na mom licu. Iz autobusa otišli smo pravo na Sajam. Po drugi put u svom životu, stajala sam i ovog puta suze su se zaista pojavile u mojim očima. Značilo mi je zaista puno i ne komentarišite ako nikada niste imali priliku da posetite neke od gradova Srbije ili još gore ako ste knjiški moljac a živite na Kosovu i usput znate sa kakvim se problemima susrećemo. Da, jer je svaki komentar osobe koja ne razume situaciju i sva ova dešavanja, zaista suvišan. Bila sam uzbuđena, dok sam švrljala po Sajmu i dok su se kese u mojim rukama množile. Na Sajmu smo proveli jako puno vremena, kako je bilo i zaplanirano.  A ja sam bila i viśe nego zadovoljna, a kako sam i htela bilo je savršeno ! 


Nakon toga otišli smo do Doma gde smo spavali. Nalazio se na Zvezdari i iskreno nisam očekivala da ćemo dobiti tako lep smeśtaj. Ali mi smo bili sa Kosova, te nam je sve to bilo obezbeđeno i sa njihove strane jako lepo. Zaista radilo se o sjajnom smeštaju i ja, a i svi mi , bili smo jako zahvalni na svemu tome. Kasnije tog dana, oko 20.00 uspeli smo nagovoriti direktora ( koji je inače bio naš vodič ) da se pridružimo ostalim nastavnicima i deci  koja su išla u šetnju. Pristao je, te sam tako ja po prvi put dobila priliku da prośetam Knez Mihajlovom. Oduśevljeno sam se okretala oko sebe i slikala, a u jednom trenutku samo isključila telefon i uživala. 


Kasno smo se vratili u Dom. Kako je kod njih pravilo važilo da se u 22.00 vrata zaključavaju, poljubili smo zaključana vrata. Međutim, ipak smo mi bili gosti tu pa nam je i oprośteno bilo. Nismo planirale da odmah zaspimo, ali jesmo samo posle sat vremena. Umor nas je ipak savladao. Ujutru smo morali jako rano ustati, kako bi doručkovali i śto ranije izašli i nastavili sa obilaskom Beograda, jer smo se ,nažalost, tog dana i vraćali. Oko 09.00 sati napustili smo Dom, i sa stvarima uśli autobus te se uputili ka Zoološkom vrtu. Opet sjajan provod i ja znam da ćete se smejati, ali ću ipak reći ovo. Po prvi put sam posetila Zoo vrt, jer nisam imala prilike da to ranije učinim. Smešno vam je,zar ne ? 



Slikala sam, uživala i iako pomalo iscrpljena htela sam da svaki atom snage uložim u to da se osmeh sa mog lica ne izbriše. Nije se izbrisao. Nakon Zoo vrta, prošetali smo Kalemegdanom i ja sam ostala oduševljena Beogradom i zaista stvorila jednu divnu sliku o tom gradu. Oko 12.30 krenuli smo nazad kući i stigli u 12.00, tačno u ponoć.Užasno dug put, ali je uz čitanje bilo zanimljivo. Nisam tužna śto se ovo završilo, naprotiv, drago mi je što sam bila deo te ekipe koja je posetila sve ovo i da sam ponela sjajna iskustva. Neopisivo je to. Jer Beograd sam posetila kao jako mala, a povod nije bio dobar tako da niśta nisam videla i prošle godine kad sam samo iz autobusa otišla na Sajam i iz Sajma pravo u autobus te kući. Beograd je divan grad i  ne znam kad ću ponovo imati priliku da ga posetim. I Sajam knjiga isto.  Međutim, ovo divno iskustvo ću zaisa pamtiti po mnoštvu lepih trenutaka i srećnih momenata koji su ostali urezani na zidinama moga srca. 





Ne znam, možda je Beograd samo na mene ostavio ovakav utisak, jer sam ga po prvi put istinski posetila. Možda je vama koji živite tamo dosadio ili ga ne smatrate toliko lepim, a postojite i vi koji ste ga toliko puta posetili da vam se iskreno i ne ide tamo više. Ali nebitno, ja se nadam da sam vam uspela predstaviti svoja osećanja ovde i nadam se da vam ovaj post nije bio dosadan. A ako jeste,šta da se radi. Čekam vaše komentare :)