понедељак, 12. септембар 2016.

Nemoj ćutati !



Želim samo napomenuti da sam jako nestrpljiva i jako sam nekako u strahu radi ovakvog posta. Hvala divnoj Sandri ,koja mi je dala dodatnu inspiraciju da ovaj post i objavim. Gotičarka koju obožavam mi je svakog dana jako velika inspiracija,a vi joj slobodno virnite blog. 


Možda su mnogi od vas shvatili da je Alia devojka koja je ovaj blog otvorila samo kako bi pomogla ostalima i podelila svoja iskustva. Pričala sam o mnogim temama i otvarala svoje davno zaboravljene rane,pokušavajući uveriti mnoge od vas da nikad ne trebate pokleknuti i dopustiti drugima da vas gaze. Pričala sam o mom iskustvu sa nasiljem u školi,pričala o svojim snovima i neostvarenim željama. Puno puta plakala,ali opet je post izašao. Post u kom se po ko zna koji put,naśao delić moga srca. Tako je i ovog puta. Napokon sam spremna da sa vama podelim jednu svoju priču. Priču koju morate shvatiti i izvući pouku iz nje. I nikada,nemojte ćutati !




Desilo se nekoliko puta. Iznova bih plakala. Pitala da izađem sa časova,srušila se na pod praznog hodnika i samo zaplakala. Toliko puta njihova žrtva,ali nikad naviknuta na nepravdu. Na vređanje i skriveno ismejavanje. Ne znam da li je mislio da ne vidim ili možda čak da ne razumem,jer sam samo devojčica,a zapravo nije shvatio da starost ne određuju godine. Videla sam sve. Shvatila sve. Stiskala pesnice i bezbroj puta kvasila školske hodnike. Ali ćutala sam. I trpela. A to nikako nisam smela. Samo to ne. Pričala sam vam o mom iskustvu sa maloumnom psihopatom od momka,koji me je toliko puta vređao i ponižavao. Kako bi ste odreagovali da vam sada kažem da to nije bilo sve ? Da sa tom pričom zajedno ide i još jedan deo ? Deo koji nisam inala snage ispričati,deo koji sam sakrila i možda pokušala zaboraviti. Ali bezuspešno. Pričam ga i otkrivam vama. 


Od malena,imala sam problem sa težinom. Ne,nisam bila puno debela ili baš nesposobna za bilo kakve fizičke aktivnosti,ali se moj trbuh jasno ocrtavao. Vređanje i šaputanje,od prvog dana prvog razreda,nije prestalo. Ali sam tada bila samo jedna mala devojčica,koja ni nekad suzom reagovala aqq nekad to i ignorisala. Međutim,sve do famoznog šestog razreda kad se na vrata naše škole pojavio novi nastavnik fizičkog. Tada je moj pakao počeo. 




Dotični momak je stalno dobacivao koju,međutim,nikad me nije pogađalo toliko. Čas fizičkog. Svi smo stali u nekom redu i radili vežbe. Rešena kilaže već davno,radila sam istom merom kao i oni. Tada se začuo smeh. Okrenula sam se. I videla njegovo lice. Zakolutala očima i okrenula se,odavno naviknuta na sve i svakojake komentare sa njegove strane. Međutim,rečenica koju je on tada izgovorio,povredila me je puno više od svih njegovih. Moj mozak je stao. Obećanje i zakletva da neću plakati,kao da se izbrisala. Van mojih kontrola,suza je samo skliznula. Okrenula sam se ka njemu. A on je opet ponovio istu rečenicu : A što me gledaš ? Nisam upravu,je li ? Debela k'o stoka,zar nemaš imalo savesti za majku koja te sama izdržava ? Ohhh...pa i ona je takva. I smeh se opet orio dvorištem. Nemo sam gledala u njegove smeđe oči,jasno videći taj sjaj u njima. Sjaj koji je svetlio nekom nedefinisanom negativnom energijom. Sjaj koji je ugasio moje oči. Gledala sam u njega,sve dok nije nestao iz dvorišta,po običaju zagrevajući se do obližnje kuće. Zapravo svi su nastavili za njim. A ja ? Ja sam se samo okrenula. Susrela se sa nastavnikom. Otišla do njega i samo mu rekla, tj. ponovila rečenicu koju je dotični izgovorio. Očekujući podršku,očekujući bilo kakvu reakciju,on je samo slegnuo ramenima,rekavši : Znaš,vi ste u takvom periodu,a ti stvarno imaš višak kilograma. Da li se u tom trenutku samo meni okrenulo sve naglavačke ?




To se puno puta ponovilo,a dotični nikad nije dobio ukor. Ja bih samo spustila glavu,smislila neku ispriku ta taj čas i samo sela na stepenicama ispred škole. Plakala sam dosta. U glavi mi se vrtio ceo život. Od malena,naviknuta na sve ubitačne poglede i došaptavanja,ali opet tako slaba na to. Nisam se mogla suzdržati,a suze za koje sam mislila da su davno presušile,nastavile su kliziti i kvasiti moje obraze. Zamagljenim očima,gledala sam njihovu utakmicu. Realno gledano,bez činjenice da ga mrzim i da mi se gadi,dotični je stvarno igrao. Ali ni izbliza tako dobro i čisto,koliko ga je nastavnik dizao. A dizao ga je sve do nebesa i tamo čuvao..


Čas fizičkog je svakog puta za mene bio isti. Smišljanje isprika sa sam bolesna,povređena ili ne znam ni ja kakva,i četrdesetminutno sedenje na hladnom betonu. Izigravajući krajnjeg bolesnika od čoveka,stalno bi me pitao šta mi je i zašto sam stalno takva a ja bih ga samo pogledala. Nasmejao bih se tim svojim nedefinisanim osmehom i otišao. Bilo je teško. Stvarno teško gledajući takve prizore i iznova i iznova,proživljavajući iste uvrede. Ali,čekala sam. Ni sama ne znam šta,ali čekala sam. Gajila to strpljenje. Meseci su prolazili,godina je čak prošla. A ja sam ćutala,sve dok njegova uvreda nije premašola svaku meru i granicu mog strpljenja. Tada sam jednostavno pukla a iz mene je izašlo sve ono što sam godinu dana taložila...



Po prvi put posle toliko vremena,odlučila sam da uđem na teren i odigram  odbojku. Ne znam zašto,ali imala sam veliku želju. Ispunila sam to zadovoljstvo sebi i ušla. Na prethodnom ili času pre toga,nije rekao ništa,već me je samo ćušnuo jako po ramenima,praveći se da hvata loptu,koja je došla do mojih nogu. Uzdahnula sam i podigla glavu,susrećući se sa nastavnikovim očima. Naravno,nije rekao ništa. Vreme je zapravo dobro prolazilo. Visoka 172/3 cm,odbojka mi nikad nije predstavljala problem. Zapravo,mogu slobodno reći da sam i bolje igrala od njega. Na moju veliku žalost i negodovanje,zapala sam u ekipu sa stvorenjem koje sam u celoj školi mrzela najviše. Nastavnikom. Uzimala sam dosta poena,igrajući na mreži. Ne znam kako se i šta dogodilo tih trenutaka. Znam samo da sam videla njega kako se priprema za smeč udarac i da sam ja samo skočila i blokirala mu tu loptu. Mreža nas je razdvajala,ali sam jasno videla njegov pogled i šlogiran izgled lica. Iscerio se i rekao : Ku***. Bio je to prvi put da mi je takvo nešto   rečeno. Nastavnik je bio do mene. Kao i uvek,pogledala sam ga. Njegovo lice bilo je bezizražajno i smireno.  Nastavio je : Ne gledaj me tako. Znam da bi vrištala od uživanja,bebo.Osećala sam mučninu u stomaku i samo izašla iz igre i stala do stepenica. Mutilo mi se pred očima,ali sam jasno videla nastavnikov izraz lica ispred mene. Tada. Tada sam jednostavno pukla,zaboravljajući da ispred mene stoji nastavnik...

'Jeste li vi normalni ? Znate li vi koji put se ovo dešava ? Ladno mi samo ili odmahnete ili klimnete glavom i nastavite da se ponašate kao odbegli sa psihijatrije. Jeste li vi možda gluvi ili glupi ? Ma ne znate vi,koliko je samo teško biti jedan pedaJasno negirate svaku negativnu činjenicu vezanu za njega,dižete ga do zvezda. A on ? Zapravo samo koristi te vaše gluposti i mutavost. " Skupio je svoje obrve i rekao : " Ne razumem. " Osmehnula sam se i nastavila. Pričala sam mu sve. Od prvog dana kada se on pojavio na vratima pa sve do ovog zadnjeg. Pričala sam sa suzama u očima,ne puštajući ih da me naprave slabijom ispred njega. Odgurnula sam misao da mi je on nastavnik,ne bojeći se više ničega. Nisam prestajala,gledajući ga ravno u oči. Pričala sam o rečima koje je on izgovarao i uvredama koje je nizao,mada bi bilo previše vulgarno da ih ovde napišem. Pričala sam o činjenici da me je nekoliko puta udario ispred njegovih očiju. A on je samo razgolačio te svoje plave oči. " Molim ? " Rekao je,molim. A ja sam se samo osmehnula i dodala : " Vrata direktorove kancelarije su mi dobro poznata. Uverena sam da razredni neće postići ništa,ali znam da direktor hoće. " Izvinuo se a ja sam samo odmahnula glavom i ušla u hodnik škole,jasno osećajući te hladne oči na svojim leđima.


Tu je bio kraj. Nekako znam da mu ništa nije rekao,ali se to nije nastavilo. Mada,ni ja više nisan zakoračila na taj teren i zgrabila loptu rukama. Svaka želja za košarkom,odbojkom ili jednostavno sportom,ubijena je u meni. Samo sam bežala od uvreda i iako ih više nije bilo,plašila sam ih se. Često bih sanjala reči koje bi mi govorio,možda samo zbog činjenice da sam previše razmišljala o tome. Nastavnik se dosta bolje ponašao prema meni,tj. ne onako kako se nastavnik ponaša,ali bolje. Međutim,u mojim očima njegov pad je idalje na istom nivou i da mi i zvezde sa neba skine i da ih u rukama,ostaće tako. Jer,prećutao je uvrede kakve vi ne možete ni zamisliti. Jasno je zatvarao oči pri svakom njegovom ispadu. Čak me je jednom pribio za zid škole i samo se osmehnuo. Gadi mi se. Mislim da će celog života. Zajedno sa nastavnikom. Nisam okrutna,ne znam mrzeti. Ali bih stvarno volela da mu ćerka ili sin imaju takvo iskustvo u školi,samo kako bi video kako je mojoj majci bilo dok sam joj to pričala. Ne znam kako je ujak čuo to,ali morala sam ga zaklinjati u sve redom i držati ga za ruku,kako bih ga sprečila da ode do škole.


Nastavnik nije više takav,a dotični se dosta promenio. Prilazio mi je dosta puta. Pričao ne znam ni ja šta,jer iskreno. Nisam ni slušala. Bili smo u grupi i radili zajedno na engleskom,znam samo da je prošaputao.  ' 'Nisam i ja tako loš i glup kakav me ti smatraš i praviš ' . Ignorisala sam to. I nikad mu nisam oprostila. Još godinu dana. Prisiljena sam da ga još godinu dana trpim,zajedno sa nastavnikom čije ispade idalje pamtim,a posle. Želim im sve najbolje.

Moj savet i poruka jeste, da nikad ne ćutite i trpite. Možda sam bila glupa jer nisam na vreme to rešila,ali to je bilo samo zato jer nisam imala hrabrosti. Ali vi je morate imati. Morate ! Nikada nemojte ćutati,jer ćutanjem samo produbljujete svoje rane. Ćutanje nije zlato,već odraz mutavosti i slabosti. Morate se boriti za sebe i svoje ja. I,možda vam ova priča ne deluje tako jaka i snažna,ali samo zato jer je niste doživeli,a ne dao Bog da je doživite. Znam samo jedno. Svako ko pregazi jednom,pregaziće vas opet. I ne opraštajte nikada. 

11 коментара:

  1. Draga, kad čitam ovaj post, nemoguće je sakriti tugu a pogotovo ogorčenost na ove naše jadne države a i svijet. Koliko su samo života uništile takve osobe. Bez obzira na sve, ne odustaj nikad i zapamti, čim ne šutiš, pričaš o tome, drugi te podržavaju, iskorištavaš vrijeme blogovajući a ne kao oni vrijeđajući druge, vrijedna si od njih. Učlanjena sam od danas na tvoj blog i imaš moju podršku.

    http://lillysecret.blogspot.ba/

    ОдговориИзбриши
  2. Pre svega, moram ti reći da sam ti odgovorila na komentaru na svom postu, koji me je odusevio, i bez lazne skromnosti rasplakao. Meni je previse drago kada ljudi od mene traže pomoć. Ti si devojka koja uvek može da računa na mene. Iako se ne poznajemo, ja sam stvorila to neko obožavanje prema tebi i tvom blogu, zaista, i kao što rekoh, svaki moj komentar je od srca, zaista. Ja volim kada vidim dugačke komentare na postovima, pogotvo na ovakvim koji su vredi pažnje. Želim da ti kažem SVAKA ČAST! Zaista, SVAKA ČAST! Ovakvu priču treba ispričati! Treba skupiti i hrabrosti i reči da ovakvo delo izneseš u javnost! Dosta si me podsetila na mene, i ja sam imala slične probleme, i to je ono valjda sto nas spaja! Zaista ti skidam kapu na ovakvoj prici! Ti si jedna mlada osoba, mlada jednika, koja ima stav pedesetogodišnjaka, koja je toliko zrela i talentovana, da ti se ja divim. Kao što sam rekla, uz tebe sam, šta god da zatreba, rado ću ti pomoći, ako ništa, bar imaš moju podršku, maksimalnu, tu sam, jer najbolje mogu da razumem to kroz šta si proša! Na sreću prošlo je, i drago mi je zbog toga! Neka se ne ponovi! Ja sam osoba koja je bez predrasuda, koja nikoga ne deli ni po izgledu, ni po nacionalnosti, ni po socijalnoj dobiti, već samo po onome kakav je ko čovek! Zato ti kažem, ne odustaj od svojih snova, jer imaš prevelikog potencijala! Još jednom, svaka čast na skupljenoj hrabrosti za ovaj post, oduševljena sam, za vreme čitanja sam se više puta naježila, na neki način i zgrozila, ljude poput dotičnih treba ukoreniti i zabraniti, jer često zbog istih ispaštaju kvalitetne osobe! VELIKI RESPECT!

    http://thestoryofagothic.blogspot.rs/

    ОдговориИзбриши
  3. Ne mozes zamisliti koliko sam iznervirana jer se obrisao komenmtar koji sam ti prethpdno ostavila. A bas sam se raspisala. Uglavnom, na stranu sam stavila tvcoju izuzetnu moc i talenat za pisanjem i zainteresovanjem publike, i skrenula sma paznju da njisi jedina sa ovim poroblemm, ali si retka koja je nekako uspela da se izbori sa njim, tako sto si progovorila i zauzela se za sebe. Svaka cast, mene si impresionirala. Nadam se da si sada samopozudanija, i da znas da, kako god izgledala, uvek ce biti onih koji su spremni da te povrede, cak i bez razloga, a tvoje je da se ne nerviras i da ih ne sliusas, vec d a volis sebe najvise na svetu, jert sdmao ti znas tacno kakva si. Uvek ce biti onih koji te vole, slusaju i podrzavaju i razumeju, a jedni od tih smo i mi, tvoj a ptblik,a draga Alija. Jos jednom, mnogo mi je zao zbog svega sro si posla. ♥
    "Teen Queen"

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. I pohvalila bih izuzetnu hrabrost koju imas, jer se ne bi svako usudio da pise ovakve price o sebi. meni je mnogo drtago sto nam verujes i osecas da smo v redi toga da je cujemo i podelis sa nama svoj problem.m ♥
      Ako ti iakkav savet zatreba, uvek sam tu. ♥

      Избриши
  4. Iskreno, sad bi najradije otisla u tu tvoju skolu i sve ih poubijala lol. Tuzno, uistinu je tuzno da si morala sama prolaziti kroz sve to, dok je ostatak ekipe samo mirno stajao i gledao. Zar nitko nije mogao skupiti hrabrosti i reagirati ? Toliko si puta plakala, a nitko nikad nije posao za tobom ? Nitko te nije pokusao utjesiti ? Iskreno ih zalim, takvi ne zasluzuju ni da ih nazivam ljudima. Svaka cast za ovaj post, sigurna sam da ti nije bilo lako podijeliti ovakva iskustva. Od mene uvijek imas podrsku i stopostotno divljenje. Ne vjerujem da bi bila stanju prezivjeti sve to, jedna si od jacih djevojaka za koje znam. Drago mi je da su losi trenuci napokon iza tebe, bude li ti trebala osoba za razgovor - tu sam. ❤

    shoppingholic-dreamer.blogspot.com (novi post)

    ОдговориИзбриши
  5. Alija, samo reci, ako trebaju puške ili nešto, tu smo za tebe :/
    Podržavam te od prvog dana otkako si kročila ovde. Gledam svaki post i upijam pouke, shvatam da neka deca imaju puno teži život nego ja. I nastavljam da ti se divim, jer ti si jedna i jedina na ovakvom svetu, iako znam da se ne zoveš uistinu Alija, lol. Da li bi mi poverovala ako ti kažem da sada plačem? Jer da, sada zaista plačem.
    Koliko se pronalazim u tvojoj priči. Čak i taj deo o fizičkom, iako nije toliko drastičan slučaj kao što je bio ili kao što je kod tebe, ipak sam i ja doživeo par sličnih iskustava. Imao sam problem sa težinom. Više ga nemam, barem ne toliko, ali to neću kriti. Jer na kraju krajeva, to sam ja.
    Puno sam stresa preživeo u svojoj školi (inače u sadašnju idem od četvrtog). Ušli su stariji dečaci (obične piz*e koji izigravaju frajere) na teren i počeli da bacaju petarde. Igra je prestala i čuo se muk. Zatim su prišli i počeli da nas tuku, ali prvo su prišli meni. Da li zato što sam nekako odskakao od ostatka grupe, ne znam. Iako imam preko 180 cm, nisam ni skopčao šta se dešava. Već sam bio na betonu, zaboravljajući kako se diše dok su me šutirali po glavi i leđima. U bolu sam sedeo makar 3 minuta, a oni su otišli. A moji prijatelji, naravno veoma dragi, sakrivali su smeh šakama. Podsmevali su mi se. I nisam prihvatio pomoć, sam sam se uspeo tih 300 m i pored bolova i otišao do nastavnika. Uveren da će reagovati, imao sam poverenje u njega.
    Nije se udostojio da me pogleda u oči. Nastavio sam sa pričom, ali malo nesigurnije. Znao sam da nije vredan mog poverenja. Iskrao sam se iz fiskulturne sale i pošao za njim na teren, sa daljine na kojoj nije mogao da me opazi. I čuo sam smeh. Da, smeh. A dva dana kasnije je trenirao košarku sa tim istim dečacima.
    Nisam mu ništa rekao. Ni tada, a ni kasnije. Nisu ni zvali moje roditelje, obavestili nekoga. Rekao mi je da se umijem, a niko mi nije pritrčao u pomoć. Prešli su preko toga. Pa da, svaki dan se dešava da nekome unakaze leđa i slome mu mozak, nije to ništa. Sportska povreda. Budi muško, itd.
    A onda je 'nastavnik' Dušan govorio kako ne trčim lepo, pa bi mi naredio da istrčim dodatna dva kruga. I tako u nedogled. Nikada se nije ništa ozbiljnije uradilo povodom toga.
    Par meseci kasnije, jedan dečko mu je u sali rekao 'jedi govna' nakon što je rekao da smo ne znam, trćali tri kruga umesto četiri ili tako nešto. On ga je odveo u svoju kancelariju, rekao mu par reči, a zatim nas je sve odveo u svlačionicu. Ispričao je kako smo najgore odeljenje koje smo imali. Psovke, preko toga je prešao za minut. FIZIČKA NESPOSOBNOST POJEDINACA, e o tome je već pričao pola sata. Drobio je o konstituciji 'naših' (mog) tela, o tome kako se ne trudimo dovoljno, gde je volja, gde je želja, da li znamo kako je on izgledao u našim godinama? Da, slabići, imao sam više pločica od vas, dere se. I na kraju dodaje, kao šlag na tortu, da iako nije imao ni blizu sve petice (imao je trojku iz vladanja...nastavnik :/ on je imao više moralne standarde, itd. Fizičko mu je bio omiljeni predmet i po mom mišljenju jedini za koji je imao dovoljno mozga.
    Omrzao sam sport, koji nikada nisam preterano voleo, iako imam visinu za košarku. Sada tražim nove izgovore i često ne radim, baš kao i ti. Znam da sam se raspisao i da ovo nije ama baš nikakav tip mesta na kome ja treba da se žalim, osećao sam veliku potrebu da to uradim, da to podelim s nekim ko bi me razumeo.
    Svaka ti čast na hrabrosti da to uradiš, da sve saspeš u lice i tom malom kretenu i mamlazu od tvog profesora. Što se ja nisam setio direktorove kancelarije? A baš sam glup XD
    Hvala ti još jednom što si podelila ovo iskustvo sa nama. Veruj mi da te savršeno razumem, iako možda ne tako drastično kao u tvojoj školi.
    Podrška sam ti :)

    mravawishes.blogspot.rs

    ОдговориИзбриши
  6. Drzala sam otvorena usta sve do poslednje reci. Ne mogu ti opisati moj trenutni osecaj... tuga ili mrznja? Bice da je oboje! Tako mi je zao sto si sve to prozivela. Kako moze NASTAVNIK da samo ignorise? Kako??? Kako je mogao bilo ko iz odeljenja?
    I ja spadam u zrtve iz Osnovne skole. Nisam imala uzasnu situaciju kao ti, ali to je opet bio tezak period za mene. Pocelo je u petom razredu, kada je 'najveca faca' odeljenja pocela da mi se ruga zbog mog govora. Naime, razvlacila sam neke samoglasnike ('Maaaric', 'Bioolooogija', 'Kuuubeeti'). U mojim usima sam izgovorala sasvim normalno. Posle tog tipa, poceli su svi da me zezaju u odeljenju. Secam kad se njima pridruzila i moja tadasnja 'najbolja drugarica', to mi je bio najveci sok. Kasnije je pocela i cela moja smena petog razreda. 50 i nesto djaka. Svako me je namerno pitao kako se zovem, koji imam cas, odakle sam... Da bi im ja rekla i na kraju oni umrli od smeha. To se nastavilo i u sestom razredu. Mene je to uzasno povredjivalo, jer sam veoma emotivna i svaka me sitnica povredi. Plakala sam i plakala, ali na srecu, nikad pred njima! Pricala sam sa razrednom, govorila joj sta drugi rade, ona je njima rekla samo da prestanu. Naravno, nisu prestali. Srecom, kasnije im je dosadilo ili su navikli, jer sam pocela da ih kuliram. Ali ostalo je njih nekoliko koji su mi se i dalje rugali. Sve do kraja osmog razreda. I pricala sam opet razrednoj o njima i ona je opet govorila isto. Oni bi prestali za kratak vremenski period, ali bi opet nastavili. U srednjoj nemam tih problema, samo sam jednom rekla geograficarki nesto i pomenula dvojku, a ona mi je pred celim odeljenjem rekla 'dvooojka'. Svi su prasnuli u smeh, ali srecom, nisu nastavili.
    Znam da je ovo kocka leda, na odnosu na tvoju stenu leda, ali eto, samo da znas da bar delic znam kako si se osecala. Zelim ti svu srecu za ovu skolsku godinu! Ako budes htela da pricas o nekom, BILO KOM, problemu, slobodno mi se javi. Uvek sam tu za tebe i da te saslusam.
    P.S. divim se na tvojoj hrabrosti. Zelela bih i ja da imam tako cvrst stav, ali ne, Katarina je sramezljiva, Katarina trpi.
    Svaka cast na postu i hrabrosti. Bukvalno, ne znam... Kada ce ljudi da pocnu da gledaju svoj zivot i zasto nikad?
    Izvini sto je komentar predugacak i malo nepovezan, ali pisala sam ga na brzinu. Ljubim te!

    introvertna-holandjanka.blogspot.com

    ОдговориИзбриши
  7. Tvoji postovi zaista očinju da me ježe i iskrenost kojom su napisani je zaista zadivljujuća, zaista ne znam šta bih ti rekla izuzev da si jedna od najhrabrijih devojaka koje znam. Vršnjačko nasilje je danas stvarno jako česta pojava i uopšte više ne čudi što se to tako često dešava, ali ćutanje svakako nije rešenje, zaista treba biti hrabar i reći sve što nas muči na glas, ali zaista ne mogu da poverujem da je dotični profesor mogao tako hladno da odreaguje, prosto mi se čini kao jedan zaista užasan čovek kada je njegova ličnost u pitanju. Inače, što se tiče tog dečka, znaš kako kažu, ako se promenio možda bi i mogla da mu daš drugu šansu, jer, ponovo, kako kažu, svi zaslužujemo dve prilike, koliko god da smo nekoga prvi put povredili. Mislim, naravno, nije da ga branim, samo ti dajem predlog. Bezmerno sam uz tebe draga moja, ljubim te! <33

    Marsyly

    ОдговориИзбриши
  8. Ako ikada odlucis da ih ubijes,preklinjem te da me pozoves sa sobom,jer imam neopisivu potrebu da ih izudaram tako jako da ne znaju gde su.Ovaj post je toliko snazan da sam neke delove morala iznova i iznova citati da bih shvatila da se to stvarno desilo.Ti si neopisivo jaka,hrabra i zaista ti se divim.Ako ikada dobijem priliku proteracu i tvog i mog i sve nastavnike koji ovako postupaju.Ovu drugu odvratnu personu necu ni da komentarisem.Ni jedan ni drugi nisu vredni ni jedne jedine reci.Samo je steta za njega sto nije shvatio da si ti jedna predivna osoba.Ali takve osobe njemu ni ne trebaju,on zasluzuje prijatelje na svom nivou jadne i odvratne.Izvini zbog prilicno nepovezanih recenica,ali sam previse iznervirana i razocarana u ljude da bih ista ispravljala.Nadam se da razumes sta sam htela da kazem.Zelim ti sve najbolje i da sledece godine zajedno slavimo neke bolje prijatelje,nastavnike i neke nove uspehe!!! ♥♥♥♥

    ОдговориИзбриши
  9. Tek sad pročitah ovaj post i moram reći da sam ga sve vreme čitala razgoračenih očiju. Jako mi je žao što ti se to dešavalo i ne mogu se pretvarati da te razumem, jer nisam prolazila kroz nešto toliko drastično. Jedino što ti mogu reći sada je svaka čast na hrabrosti i čvrstom stavu! Baš mi je drago što si se zauzela za sebe i okončala to nasilje. Verujem da ti je bilo teško, ali važno je da si se izborila sa tim i svima otvorila oči. Stvarno ne razumem tog nastavnika fizičkog, ali na žalost to me ne iznenađuje previše, jer sam i ja u osnovnoj imala neke profesore koji su se tako hladno i nezainteresovano ponašali! Verujem da će ti u srednjoj biti bolje. Ali do tada, ne obaziri se na tog momka i nastavnika, jer ni jedan i drugi nisu vredni tvog vremena i reči, već samo guraj dalje i sve će biti u redu :))) Želim ti sve najbolje i da nastaviš da budeš tako inspirativna i odvažna ❤

    ОдговориИзбриши