уторак, 27. септембар 2016.

I think, I think #11 - Naslovi koji će se sledećeg meseca naći na mojoj polici !



Ne pamtim kad je poslednjeg puta izašao post iz ove rubrike, ali samo zato što vas nisam htela gnjaviti nekim mojim teorijama  i razmišljanjima u toku leta. Suvišan je možda bio svaki malo ozbiljniji post, ali mislim da je leto vreme koje svaka blogerka pokušava maksimalno iskoristiti. Tada popularnost bloga uvek poraste i jednostavno razlog tome jeste  višak  vremena kog svi imamo na pretek. Sada,međutim, ja u potrazi za blogovima krećem u trenutcima kad sam toliko umorna od učenja i bubanja nad knjigom, da mi par dobro složenih rečenica mojih koleginica, dođe kao lek. Što se sajma knjige tiče, pre samo par dana objavila sam post o tome kako sam se ja osećala misleći  da ne idem na Sajam knjiga, međutim stvari su se promenile. Za sve vas koji su rekli u komentarima da se ne trebam uvrediti činjenicom da ne idem, mogu vam slobodno reći da izbrišete sliku moje škole, jer ona nije ogromna poput vaših i nema brdo učenika. Nas je sedmoro u razredu i ne postoji razred koji ima  iznad deset učenika. Reći ću  vam samo još ovo, ja znam da ja to zaslužujem pa sam tako reagovala, jer sam ja za sada,jedini Vukovac u toj školi. A i da, znam ja za onlajn naručivanje knjiga, ali ne znam da li vi znate za situaciju koja ovde vlada, tako da je moja reakcija bila krajnje opravdana. Da se  vratimo na temu posta. Spisak sam konačno usavršila i nažalost, morala sam ga malo (više ) skratiti. Na početku je na njemu bilo oko dvanaestak knjiga,međutim ramislivši shvatila sam da je to zaista previše i da jednostavno ne mogu majku opterećivati tolikim novcem. Suzila sam ga na šest / sedam knjiga i zadovoljna sam. Bolje išta, nego ništa ! Pokušala sam naći najbolje od najboljih, poslušala par vaših predloga i potražila postove na tim temama na vašim blogovima. Predstaviću vam naslove koje sam ja odabrala, a vi slobodno kažite svoje mišljenje, da li ste pročitali neku od ovih knjiga, preporučujete li je i da li ste zadovoljni bili dok ste je čitali. 


1. Džon Grin - U potrazi za Aljaskom

Jednostavno morala sam ubaciti jednu od njegovih knjiga, jer ne bih mogla podneti da se kući ne vratim sa nekim od dela mog omiljenog autora. Dugo sam razmišljala i premišljala se između ove i knjige, Gradovi na papiru, ali je na kraju ova prevagnula. Mislim da je opis na koji sam naišla zaista bio  primamljiviji, pa se nadam da će i delo biti identično takvo. 




2. Sidni Šeldon - Sutra je novi dan


Ova je knjiga ostala na mom spisku još od prošle godine, jer sam iskreno, zaboravila da je kupim. Čula sam dosta pozitivnih komentara na račun ovog autora, te se nadam da će me ova knjiga oboriti sa nogu, jer je po opisu totalno u mom fazonu. 




3. Stefani Perkins - Ana i francuski poljubac


Ne znam čiji sam post čitala, ali znam da sam na nekom blogu naletela na post u kom je blogerka dosta nahvalila ovu knjigu. Proguglala sam malo i nisam naišla na niti jedan negativan komentar. Opis je delovao lepo, lagano štivo koje bi dobro došlo sada, u vreme škole kad jednostavno nemam vremena za one ozbiljnije knjige. Posle Holokausta, kojeg sada čitam i svih silnih glavobolja i nervnih slomova oko te knjige, ovo će doći kao pravo osveženje. 




4. Nikola Jun - Sve baš sve 

Drugarica me je zamolila da joj potražim knjigu koja je malo lakše śtivo, ja sam samo tako ušla na sajt i proćešljala ga. Korice su mi izgledale primamljivo, ime takođe, pa sam samo ušla. Čitajući da se radi o devojci koja vreme provodi u sobi, alergična na ceo svet. Da komunicira samo sa majkom i njegovateljicom. I da se nakon nekog vremena zaljubljuje u svog suseda, znajući da je njihova ljubav nemoguća. Nisam mogla odoleti ! Iako je moj spisak bio gotovo, morala sam obrisati jednu knjigu. I dodati ovo. Pa sad pazite, Nikola Jun - Sve baš sve ili Sara Desen - Samo slušaj ? Koju preporučujete ? 


5. Loren Oliver - Amor Delirija


Prvi put sam čula za ovu knjigu, na Anastasijinom blogu. Ceo njen post prošao je u hvaljenju i jednostavno imala sam osećaj da nije imala adekvatnih reči da je opiše. Posle sam nalećivala na još par takvih reakcija, pa sam jednostavno dodala i ovu knjigu na spisak. Mislim da će malo drugačija radnja,u odnosu na one na koje sam navikla, dobro doći. I iskreno, mnogo očekujem od ove knjige.


6. Nikolas Sparks - Dragi Džone

Razmišljajući o ovom divnoma autoru, baš kao kod Džona Grina, dvoumila sam se između Šetnje za pamćenje i ove knjige. Kako sam Śetnju za pamćenje, pogledala kao film, a znam da je i ova knjiga filmovizovana, mislila sam da je bolje pročitati ovu knjigu. A kasnije mogu odgledati i film. :)




To bi bilo to. Ne zaboravite da mi u komentarima ostavite vaśe miśljenje. Još jednom, Sara Desen - Samo slušaj ili Nikola Jun - Sve baš sve ? 

недеља, 25. септембар 2016.

Ponedeljak kao dan novih početaka




Mlađa,nisam gajila preterane simpatije prema ovom danu. Smatrala sam ga danom kad jednostavno moraš ostaviti vikend i uživanje iza sebe i otisnuti se u novu sedmicu. Međutim, kako je vreme prolazilo, moja su se mišljenja menjala, pa se tako promenilo i ovo. Pronašla sam u sebi neke simpatije prema ponedeljku, pa vam u ovom postu otkrivam kako i zašto volim ovaj dan. :)


- Znate ono, posle ponedeljka dođe utorak, pa sreda, četvrtak, petak, subota i nedelja. Pa posle nedelje, opet dođe ponedeljak. Možda malo čudno poređenje, ali jednostavno ponekad vas sam život može naterati da verujete u nove početke. Posle svake kiše dođe sunce, isto kao što posle svake nedelje ( kraja ) dođe ponedeljak. Ponedeljak je u ovom rasporedu znak novih početaka, a kao osoba koja zna koliko su početci važni u životu, ponedeljak zaista zaslužuje bar blagu naklonost. 

- Realno gledano, učenici , bilo srednjih ili osnovnih škola, širom sveta preziru ovaj dan. Možda će vam ovo zvučati krajnje glupo i smešno, ali ja volim ponedeljak upravo zbog činjenice da ga većina mrzi. Koliko lud možeš biti, da se solidarišeš sa jednim danom u nedelji, ja sam čisti primer. Ali, eto, jednostavno znam kako je kad svi prema tebi iskazuju mržnju. 



- Navikavanje. Bar meni, ponedeljkom je najteže ustati. Posle izležavanja tokom vikenda, silnih epizoda serija i novo odgledanih filmova, priznajem da su mi jutra ponedeljka najteža. Ali su mi opet i omiljena. Čudno ? Znam. Međutim, dok isključujem taj alarm , stajem kraj otvorenog prozora i gledam u nebo. Dok vadim raspored i samo uzdišem, komentariśem kako mrzim nastavnika biologije kod kog imam dva časa, dok slušam majku koja gunđa da ne trebam tako pričati o nastavnicima. Volim to.  Zanimljiva činjenica jeste, da mi je kao maloj, mama stalno pričala da je ponedeljak čarobni dan. Da se tada zajedno sa mnom, bude deca širom sveta i ustaju zbog śkole, da se posle provoda vikendima umorno bude i studenti ali i svi zaposleni ljudi, pa čak i oni koji to nisu ustanu ranije nego vikendom.   I da se tako, pripremaju za ostatak sedmice. Ne znam da li ovo ima smisla, ali je meni nekako ostalo u sećanju i tada probuđenje simpatije traju do dan danas. 

- Matematika. Imam čudnog nastavnika matematike koji testove zabije skoro uvek u petak,pa ja se živa pojedem vikendom. Imam jako lośa iskustva sa matematikom, koja je možda jedini predmet koji mi slabije ide od ostalih, te mi je jednostavno svaka slabija ocena mali smak sveta. Subotom sam nervozna, misli su mi na testu , preispitujem svoje odgovore i reśenja koje sam dobila. Uglavnom se probudim sa nekom bubicom da sam negde pogreśila, počnem se lupati rukom po glavi. Nedeljom sam kao isprebijana. Umorna od razmiśljanja, odmahnem glavom i odlučim da je matematika neśto śto mi neće trebati u životu i da mi je sada upravo najmanji probelem. To me tako drži par sati, sve dok na TV- u , Instagramu ili bilo gde čujem reč matematika, onda se sve vrati i ja poželim da zadavim nastavnika matematike koji me jednostavno tako priprema za psihijatriju. No, ponedeljak uvek dođe kao olakśanje, saznam rezultate i mirno spavam. Evo, upravo ovog ponedeljka, čekam rezultat test. Sigurna sam da sam na drugom zadatku dala pogrešan odgovor, a da sam u prvom malo omanula na slici. Mislim da sam čak pogreśila u oznakama. Šta ako sam napisala x umesto y ? Vidite ?! 



To bi bilo to, sigurna sam do postoji joś par razloga zaśto je ponedeljak baś moj dan, ali ih se sada jednostavno ne mogu setiti. Poželite mi sreću na testu, nadam se da su bubice koje su naśle put do mojih razmiśljanja pogreśne. Ostavite mi vaśe miśljenje u komentarima. Da li i vi volite ponedeljak ? Ako, da, zaśto ? A ako ne, koji je onda 'vaś ' dan ?

субота, 24. септембар 2016.

Kampanjac koji je odlučio promeniti svoje navike ?




Od tamo negde šestog razreda, kad se svaka šansa za normalne nastavnike survala u mojoj školi, moje učenje se počelo menjati. Više nisam bila ona devojčica koja bi radije provela dan sa nekom školskom knjigom i učila i lekcije koje nisu bile na vidiku još. Nisam bila ona devojčica čija se ruka dizala visoko ,čim bi nastavnik izgovorio pola pitanja. Postala sam osoba koju ste sa knjigom viđali samo pred odgovaranja i testove. Postala sam osoba koja se ne može pohvaliti redovnim učenjem. Kratko i prosto rečeno, postala sam kampanjac. Da li mi je to donelo dobrog u životu ? Da li je takvo učenje zaista jedno od boljih ?  




Odgovor je ne. Kampanjsko učenje nije nešto zbog čega se pohvaliti mogu. Žao mi je što sam to radila u prethodnim razredima, žao mi je jer tek sada shvatam da je to samo naškodilo meni. Dok sam prelistavala prošlogodišnje zbirke za završne testove, razočarano sam otpuhnula. Nije da ja to ne znam,već ne znam dovoljno. Sva ona pravila koja sam bubala i sve stranice koje sam znala napamet, jednostavno izblede i ostane koja rečenica kao podsetnik da sam to nekada znala. 



Međutim, često puta sam se i zapitala. Da li nam nastavnici sami nameću takvo učenje ? Jer liz mog iskustva zaključujem, ja sam sve do šestog razreda učila redovno i marljivo, međutim sve do šestog razreda je i to bilo izvodljivo. Kasnije, tu su nastavnici došli koji se jednostavno ne mogu zadovoljiti prepričavanjem i kazivanjem lekcije na svoj način. Nastavnici koji traže lekciju onako kako je ona i zabeležena u knjigama, nastavnici koji traže brojna pravila i brojne primere. Tu i nastupa to učenje, kojim se kampanjci i ne mogu mnogo pohvaliti. Jer se ono naučeno brzo zaboravi.






Ove sam godine, odlučila promeniti svoje stare navike i omaniti se takvog učenja. Odlučila sam i postavila malo nerealne ciljeve, što se držanja knjige u rukama tiče. Međutim, svesna jesam da je ovo moja završna godina u osnovnoj školi i da moram dati svoj maksimum. Redovno učiti i zagrejati stolicu,kako bih spremno dočekala ono što me tamo juna čeka. 


Poruka celog ovog posta glasi,da se omanete tog kampanjskog učenja iako je to zaista jako teško. Počnite redovnije učiti, na vreme se spremati za testove i odgovaranja. Osmacima, poručujem da je pravo vreme da , ako i uče ovako , da se omane toga. Takođe i svim ostalim učenicima jer ne želite snositi posledice, naravno. 




To bi bilo to. U komentarima pišite da li ste vi učili ili učite na ovakav način ? Imate li želju da odustanete  od njega ili pak mislite da je takvo učenje dobro ? I daa, veliko vam hvalaa na ogromnoj podršci. Želim vam samo reći da ipak idem na Sajaam !

четвртак, 22. септембар 2016.

Šta za jednog knjiškog moljca znači činjenica da možda ne ide na Sajam knjiga ?!




Ceo jučerašnji dan mi je prošao u zapisivanju naslova koje bih mogla kupiti na Sajmu. Zapisivala sam naslove i od spiska koji ima preko 30+ knjiga, pokušala sam izvući bar deset najboljih. Rasplakala sam se od sreće, zatražila pomoć i od nekih blogerki. Spisak je bio tu. I onda dolazim u školu danas, razredni čas i prokleta osoba koja mi je već dovoljno zagorčala život se javlja sa željom da ide na sajam knjiga. Bukvalno je pre manje od 24 časa izjavio da ga knjige ne zanimaju, međutim to je bilo pre no što je nastavnik predložio mene , naravno. 




Od prošle godine kad sam takođe bila na Sajmu, živela sam za njega. Kao devojčica koja živi na Kosovu i koja je u stanju praviti samo spisak knjiga, koje će možda kupiti nekada. Kao devojčica koja je u čitanju našla lek i koja proklinje Boga što jednostavno ne može nabaviti knjige koje želi. Kao takva, koja je jednostavno živela za Sajam knjiga. Od dana kad sam se vratila prošle godine, puna utisaka, počela sam zapisivati naslove koje bih volela kupiti sledeće godine. Spisak je bio ogroman,rastao je iz dana u dan. Pisala sam ga sa najvećim osmehom na licu.  I saznanje da čekam sutra, kako bih razredni porazgovarao sa direktorom o onima koji idu. Užasno !

Jedino je  nastavnik Srpskog i izašao kao realna osoba u toj školi. Jasno se posvađao sa svima i drao se da sam ja i jedina koja to zaslužuje u školi. Međutim, znate da se sada sve temelji na interesima i da se sve temelji na vezama, a nažalost ja ne tražim to i iako mogu imati podršku od bilo kog nastavnika,ja je iskreno takvu ni ne želim. 


Nije meni da su oni zaljubljeni u čitanje, da odlaze tamo sa naslovima koje bi želeli pročitati,već zbog toga što oni u tome vide samo način bežanja od škole. Njima je to samo jedno putovanje, jedno zezanje putem i gomila dosadnih knjiga. Njima Sajam knjiga,jeste samo gomila beskorisnih naslova i gomila ljudi koji ne znaju šta će od svog života. A šta je samnom ?



 Knjige su za mene mnogo viśe od knjiga. Našla sam mir u njima, našla sam sebe u njima. Knjiga za mene nije knjiga, puno je više od toga, puno je više od mene same. Jednostavno, činjenica da zaboravljam na probleme, da zaboravljam na život i da samo razmišljam o tim junacima i njihovim životima. Dok zaboravljam na sve što me čeka u stvarnosti, na sva sećanja koja me progone, na hladne bolničke zidove,na lek koji stoji u ormaru. Ja zaboravljam na sve to, dok čitam. Zaboravljam na svoj život i brdo problema, sve dok držim knjigu u rukama, ja sam bezbedna. I daleko od svega. 

I, iskreno znaju li uopšte oni i šta je Sajam knjiga ? Znaju li da tamo idu samo odlični učenici, a ja sam jedina koja to i jeste u tom propalom odeljenju. Znam da ovaj post ne liči na ništa, čak je i drugi bio planiran umesto njega, ali jednostavno lek sam mogla pronaći samo u pisanju. A i držite mi fige. Vaša se podrška uvek oseti :)

уторак, 20. септембар 2016.

Bloger Recognition Award !

Svi znate da nisam fan ovakvih postova i da ih jako retko radim , međutim kad sam videla da me je Sandra nominovala i kad samo malo proučila pitanja shvatila sam da nije na odmet ubaciti i jedan ovakav post. Pitanja su mi se svidela,odavno nisam pisala nešto o mojoj blogerskoj prošlosti i nisam podelila koji savet početnicima,pa je ovo bilo kao idealna prilika, zar ne ? Pravila ovog awarda, nisam ispoštovala. Nažalost, ne mogu vam napisati ništa o nagradi ili postaviti njenu sliku, jer ona ne postoji. Napomenula sam vam mali milion puta, kako su šanse za bilo kakvo darivanje trenutno, jako male. Nadam se da ću u budućnosti biti mogućnosti i da ću moći organizovati bilo kakav givavej,a do tada ću se nekako snalaziti.  Još jednom, zahvaljujem se divnoj Sandri koja je mene izdvojila i nominovala me. :)

Pravila koja morate slediti, a kao po običaju kad radim ovakve postove ja to ne radim , glase : 
    1. Napišite post o nagradi. 
    2. Nominujte 10 blogera . 
    3. Dajte neki savet novim blogerima. 
    4. Zahvalite blogeru koji vas je nominovao. 
    5. U postu stavite sliku nagrade. 
    6. Napišite svojim čitaocima zašto ste postali bloger ? 







Zašto sam postala bloger ? 


Kao mlađa bila sam jako povučeno i tiho dete. Nisam se volela mešati sa drugima,stajala bih sa strane i uvek svoje mišljenje zadržavala za sebe. Divni nastavnik informatike,koji je ujedno i moj razredni, je primetivši to reagovao na način koji je zaista jako čudan. Preporučio mi je otvaranje bloga i rekao da to slobodno smatram kao domaćim zadatkom. Nisam bila zagrejana nešto preterano za tu ideju,ali sam ipak pristala. Potražila sam pomoć od devojčice koja je tada bila osmi razred , ona je već imala blog , te mi je ona malkice i pomogla i unela me u sve ovo. Nastavnik me je tada savetovao da ako želim mogu ostati anonimna i da on neće tražiti link mog bloga. Sva nekako zbunjena i nova u celoj toj priči , nisam imala pojma ni o čemu pisati niti šta raditi. Nisam poznavala niti jednog blogera sem te devojčice. Međutim, inspiracija je sama došla. U početku sam pisala o malo besmislenim temama, ali svaki je početak takav i ne mogu reći da se stidim tih postova. Oni su me i doveli ovde. Malo po malo, shvatila sam celu suštinu. Počela sam slobodno iznositi mišljenja i stavove prema određenim temama,kako na blogu tako i u školi. Postala sam puno otvorenija osoba,voljna za druženje i razgovor sa svima. Jako su mi pomogle osobe poput Anje,koja je svojim savetima uvek znala ubosti sve što je meni bilo potrebno. No,sada sam ovde. Jako mi je drago što nisam odustala od bloga i što sam tog dana poslušala razrednog. Hvala mu na ovome !


 Saveti mlađim blogerima ? 


Nemam ni ja tako puno iskustva u svemu ovome,ali imam dovoljno da bih slobodno mogla podeliti koji savet. 
Početnicima preporučujem da za tematiku bloga izaberu ono što  najviše njima leži, jer će tako biti dosta upućeniji u ono što rade. Uvek će se u ovoj blogosferi naći neko ko deli ista interesovanja poput tebe, te ćeš tako imati i stalne posetioce. 
Ne treba se puno opterećivati sa izgledom bloga, na početku, to može biti i običan šablon koji Blogger na  nudi. Svo to uređivanje dolazi sa vremenom.
Najbitnija stavka jeste pisanje . Ne preporučujem da blog započneš,ako još nisi upućena u sva pravopisna pravila i ako nemaš iznad 10 godina. Niti meni,a niti drugim blogerima, neće prijati blog pretrpan gramatičkim greškama. 
Tvoj je izbor ubacivanje slika. Ja nisam krenula sa ubacivanjem svojih slika na početku, a realno i sada to radim jako retko.
Blog smatraj hobijem i nikada ne dozvoli da ti objavljivanje i pisanje posta bude teret. Ako ti staviš određeni vremenski period kada postovi na blogu treba izlaziti, u svoj toj zbrci da post napišeš i objaviš ga,možeš i zagubiti volju za svim tim. 
Ali vi, slobodno zanemarite ovu devojčicu koja ne zna ništa pametnije do soliti pamet drugima, budite svoji. Pišite o onome što volite,radite ovo sa željom i sve će na kraju ispasti lepo i dobro. 

Za kraj, ja nominujem svakoga ko pročita post a voleo bi da ga uradi, jer mi sada stvarno na pamet jer se sada stvarno ne mogu setiti na desetak blogera koji bi voljni bili da urade ovaj tag. Spomenuću samo neke :

    1.  Nadja
    2.  Nera
    3. Tijana
    4. Marsa
    5. Katarina
    6. Danica
   

              Slobodno možete i u komentarima odgovoriti na ova        pitanja, ako već niste raspoloženi za čitav post o njima. Ljubim vas                                              :) 

понедељак, 19. септембар 2016.

Tragovi koje ljude ostavljaju ponekad umeju biti samo ožiljci | Stare uspomene !






Jesen nam dolazi. Kao mala sam se jako radovala ovom godišnjem dobu. Stajala bih kraj prozora kuhinje i posmatrala visoko drvo jabuke u dvorištu. Molila bih deda da što pre izađemo,no on bi stalno govorio da čekamo jesen, da još nije pravo vreme. I tako bi ta famozna jesen došla,deda bi se popeo na visoku jabuku a ja bih se odozdo divila i smejala svakoj jabuci koja bi izvirila iz dedovih ruku i zavrśila na zemlji. Trčala bih po ulici,dvoriśtu i često puta padala. No,moj se smeh nije utihnuo. Odzvanjao bi ulicom i ponekad zarazio i dedu. Volela sam to. 


Stojim kraj prozora kuhinje. Jabuke nema. Nema viśe onog famoznog čekanja jesenji i odbrojavanja dana do njenog početka. Oslušnem,ali ne mogu čuti moj osmeh. Ne odzvanja viśe kao pre. Okrenem se i pogledam u deda koji spokojno sedi na krevetu i gleda u TV. Svakog dana se sve viśe ocrtava starost na njegovom licu,a ja proklinjem ovaj život. Proklinjem tu famoznu vrteśku,smrt i starost. Sa tugom u pogledu,zaželim da ponovo jurim i padam za jabukama i da se naśi osmesi stapaju jedan sa drugim. 





Ne mogu reći da sam već odrasla,jer nisam i imam joś puno vremena ispred sebe. No,svakog dana kao da gledam u detinjstvo koje mi sve viśe i viśe izmiče iz ruku. Nestaje iz moj vidokruga i gubi se negde daleko. Nedostaju mi trenutci kojih je na pretek bilo pre ovog odrastanja. Nedostaje mi čak i ta jabuka koja je davno presečena,nedostaju mi trenutci kad sam bila srećna i spokojna. Kad me  nije bilo briga kakva ću izaći iz kuće,kad sam sa lutkom u rukama glumila njenu majku i usput zasmejavala prolaznike. Bilo mi je lepo. Igrala bi tenis u dvorištu pored, koje je za razliku od mog bilo ogromno,pravila bi salate od trave i cveća i hranila lutku. Volela sam svaki minut svog detinjstva,nikad mi ne bi bilo dosadno i retko kada sam i sedela ispred televizora i gledala nešto. Veliki su izuzetci bili crtani filmovi poput ' Porodica Zekanović'. To nisam propuštala. Bilo mi je lepo i iako nisam imala puno drugarica,uvek bih rado izlazila napolje. Govorila sam razne nerazumne činjenice,idolizovala Baju i govorila da će mi on pevati na rođendanu. Imala sam ludu maštu. Nikad nisam marila za odeću koja bi se našla na meni. Obožavala sam rozu boju i svakog dana molila baku da mi isplete nešto u toj boji. Pravila bih one kučeće face koje kod mame nikad nisu imale efekta. Retko kad sam plakala. Čitala sam gotovo od prvog razreda. Deda je učitelj u selu do mog,a na putu do tamo je postojala biblioteka. Uzimao mi je razne knjige. Sve bih unapred pročitala. Pisala sam razne sastave koje tada nisu ni imale smisla. Žvrljala i iako nisam imala pojma o crtanju,uporno bih crtala. Nervirala mamu sa tim vodenim bojicama,koje bi se iskreno pola i našle na meni. 



Bila sam jako poslušna kao mala. Nikad nisam stvarala probleme. Rasla sam bez oca i od kad pamtim sebe,zajedno sa sobom pamtim i babu i dedu kraj mene. Ujaka da ne spominjem, on je uvek bio tu i kad -god bi mi trebala koja pružena ruka, njegova je bila tu. Deda i baba su ljudi koji se retko rađaju i veoma su unikatni primerci na ovoj planeti. Dobrota,pozitiva i stalna volja za nečim boljim. Naučili su me mnogo čemu i stvorili,zajedno sa majkom, ovo što ja danas i jesam. Neizmerno sam im zahvalna na svakom provedenom trenutku,svakoj izdvojenoj sekundi za mene.





Sećam se i svoje prabake. Bila sam jako mala,četiri ili pet godina , kad je ona umrla. No,jasno je se sećam i ta slika već desetak dobrih godina ne bledi iz mojih misli. Suze mi i sada navru na oči,kad se setim tog umiljatog pogleda. Samo sam joj jednom posetila grob i rasplakala se kao kišna godina,posle toga više nisam imala snage za takvo nešto. Sećam se,u to je vreme imala probleme sa psihom. Noću bi ustajala,nerazumno bi pričala. Nikog ne bi slušala, izuzev mene. Skoro sam uvek ostajala sama kod kuće i to tako mala i čuvala je. Prema meni je bila dobra,uvek sam razumela njeno nerazumljivo pričanje.  Kad god bi ustala i krenula ka vratima,umela sam je odvratiti od takvih pomisli. Značila mi je mnogo, a ako je moje srce tada i znalo za ljubav,onda sam nju i volela. Pre njene smrti smo sa majkom bile u Novom Pazaru i stalno bi pitala za nas. Kad su joj napokon rekli da dolazimo tog dana,odgovorila je sa jednim : Hvala Bogu. Umrla je posle nedelju dana..


Mnogi su ljudi obeležili moje detinjstvo. Mamin ujak mi je dao unikantni nadimak i i dan danas me tako zove. Volim ga. Volim sve ljude koji su za mene i moju majku bili tu kad nam je najgore bilo. Sećam se svog prvog dana u predškolskoj i za veliko iznenađenje nisam plakala. Svakog drugog dana,deda bi me u 09.00 ujutru ispraćao do škole i vraćao oko 11.00 . Bili su to moji prvi škoslki dani a nema sumnje da ću ih zauvek pamtiti. Prošlo je čitavih osam godina od tada. Nesigurne devojčice koja je tada sa dedom pored sebe pravila sitne korake ka školi i svađala se oko igračaka,više nema. Nema više devojčice koja je nasmejana ustajala,odlazila u školu i vraćala se sa istim osmehom na usnama.I da me sada pitate da li sam ispunila ono što sam kao mala želela,neću vam moći kazati istinu.Sada,nje nema.  Zamenila sam je ja. Nadam se da nisam razočarala svoju malu drugaricu iz prošlosti, a ako jesam, iskreno obećavam da ću to u skorije vreme popraviti..



Imate li vi neke svoje trenutke iz detinjstva koje su vam ostali u sećanju ? Slobodno ih podelite samnom u komentarima !

четвртак, 15. септембар 2016.

Svi smo mi ljudi , ali retko ko je čovek | #BeAwesomeToSomebody






Jedna stara poslovica kaže da svet nije ovakvo mesto zbog onih koji rade zlo,već zbog onih koji to gledaju a ne rade ništa. Istina. Bez ikakvog razmišljanja,odmah pronalazim najmanje dvadesetak osoba iz svog okruženja i utapam ih u ovu dubokoumnu rečenicu. Razmišljam. Jeste li nekad pomislili koliko ljudi ima na ovoj planeti ? Jeste li ih nekad odvojili u kategorije bogatih i onih koji to nisu ? I da li ste bar jednom došli do zaključka da petnaest najbogatijih ljudi sveta ima dovoljno novca da prekrije celu Afriku i nahrani je ? Znam da niste,jer vas to ne zanima. Sažalite li se ponekad na slike nekog deteta iz Sirije ili pomislite da svako ima svoje probleme ? Bude li vam žao silnih ljudi koji prolaze pored vaše u kuće u radničkim odelima ? Ili da li se bar jednom sažalite na nekog prosjaka ili mu samo odbrusite da se gubi iz vašeg vidokruga ? Jer da se razumemo. Vi nemate vremena za njih. Grešim li ? 



Svet propada a i nastaviće se tako,sve dok tinejdžeri idolizuju razne starlete i prikazuju ih kao osobe u kojima vide sebe. Sve dok svaka devojčica vreme troši na Stanijinom ili Sorajinom Instagramu i nabija sebi komplekse,jer nema njihovo telo sanjajući o njihovoj popularnosti. Ali zar je vredno ? Zar stvarno u Staniji koja svoju zadnjicu pokazuje svetu,vidite sebe ? Zar vam je ona idol i osoba na koju se ugledate ? I koga posle krivite ? Sami birate svoje puteve i sami ste odgovorni za sebe. 


Koliko je vas čulo za Kim Kardashian ? Čekaj,zar bar neko nema pojma o kojoj se osobi radi ? A zbog čega je toliko znate ? Zbog činjenice da na svakom koraku pravi skandale ili možda što je svaka treća naslovnica ili slika na Instagramu upravo nešto o njoj ? Dobro. A sada,koliko vas je čulo za ime Mark Bustos ? Zar niko ? Nemate pojma ko je on,znam. Objasniću vam. 


Mark Bustos je momak na kog sam naletila prelistajavajući Instagram. Radi se o frizeru. I znam da se svi pitate kakve veze ima frizer sa idolizovanjem i zar bih htela postati nalik njemu. ? Zapravo bih htela. I to jako. Razočaraću vas. Ovaj momak ima toliko humanosti u sebi,toliko ljudskosti. On je naprosto nada da u ljudskim srcima idalje postoji ljubav i da se negde i posle svega može naići na dobru i humanu osobu. Mark je frizer koji uvek vikendom besplatno sređuje beskućnike i bavi se njihovom kosom...



Njegov hešteg na Instagramu jeste upravo i naslov na mom blogu : Be Awesome to Somebody. Dela ovog momka inspirisala su me da i ja počnem buditi tu neku humanost u sebi. Čovek ne može biti hladnokrvan,osim ako nije bolestan. Morate probuditi ljudskost u sebi i postati ljudi kojima će se diviti zbog dobrih dela a ne provokativnih slika. Ne morate raditi ovo,ni slično,dovoljno je da se nasmejete nekom beskućniku. Dovoljno je da okrajku tosta koji jedete na odmoru,bacite nekom psu lutalici. Dovljno je da ne odbijete prosjaka i date mu makar 10 dinara. Ono što se nama čini kao malo,to nije.




Probudite se,ljudi. Manite se starleta i razno raznih gluposti,ugledajte se na svoje roditelje. Ugledajte se na ljude slične ovom momku.  Ne tražite idole u osobama koje to nisu i nikad ne mogu ni postati. Nemojte samo gledati,dok neko do vas radi nešto krajnje bolesno i neprikladno. Reagujte. Ne budite deo takvih ljudi. Budite deo nečeg ovakvog. Budite divni prema nekome. Vratiće vam se. Jer samo onaj koji daje,taj na kraju i dobije.  :)




Da li je bar neko od vas čuo za ovog momka ? Šta mislite o njegovom neobičnom hobiju ? Recite mi svoje mišljenje u komentarima ! 

понедељак, 12. септембар 2016.

Nemoj ćutati !



Želim samo napomenuti da sam jako nestrpljiva i jako sam nekako u strahu radi ovakvog posta. Hvala divnoj Sandri ,koja mi je dala dodatnu inspiraciju da ovaj post i objavim. Gotičarka koju obožavam mi je svakog dana jako velika inspiracija,a vi joj slobodno virnite blog. 


Možda su mnogi od vas shvatili da je Alia devojka koja je ovaj blog otvorila samo kako bi pomogla ostalima i podelila svoja iskustva. Pričala sam o mnogim temama i otvarala svoje davno zaboravljene rane,pokušavajući uveriti mnoge od vas da nikad ne trebate pokleknuti i dopustiti drugima da vas gaze. Pričala sam o mom iskustvu sa nasiljem u školi,pričala o svojim snovima i neostvarenim željama. Puno puta plakala,ali opet je post izašao. Post u kom se po ko zna koji put,naśao delić moga srca. Tako je i ovog puta. Napokon sam spremna da sa vama podelim jednu svoju priču. Priču koju morate shvatiti i izvući pouku iz nje. I nikada,nemojte ćutati !




Desilo se nekoliko puta. Iznova bih plakala. Pitala da izađem sa časova,srušila se na pod praznog hodnika i samo zaplakala. Toliko puta njihova žrtva,ali nikad naviknuta na nepravdu. Na vređanje i skriveno ismejavanje. Ne znam da li je mislio da ne vidim ili možda čak da ne razumem,jer sam samo devojčica,a zapravo nije shvatio da starost ne određuju godine. Videla sam sve. Shvatila sve. Stiskala pesnice i bezbroj puta kvasila školske hodnike. Ali ćutala sam. I trpela. A to nikako nisam smela. Samo to ne. Pričala sam vam o mom iskustvu sa maloumnom psihopatom od momka,koji me je toliko puta vređao i ponižavao. Kako bi ste odreagovali da vam sada kažem da to nije bilo sve ? Da sa tom pričom zajedno ide i još jedan deo ? Deo koji nisam inala snage ispričati,deo koji sam sakrila i možda pokušala zaboraviti. Ali bezuspešno. Pričam ga i otkrivam vama. 


Od malena,imala sam problem sa težinom. Ne,nisam bila puno debela ili baš nesposobna za bilo kakve fizičke aktivnosti,ali se moj trbuh jasno ocrtavao. Vređanje i šaputanje,od prvog dana prvog razreda,nije prestalo. Ali sam tada bila samo jedna mala devojčica,koja ni nekad suzom reagovala aqq nekad to i ignorisala. Međutim,sve do famoznog šestog razreda kad se na vrata naše škole pojavio novi nastavnik fizičkog. Tada je moj pakao počeo. 




Dotični momak je stalno dobacivao koju,međutim,nikad me nije pogađalo toliko. Čas fizičkog. Svi smo stali u nekom redu i radili vežbe. Rešena kilaže već davno,radila sam istom merom kao i oni. Tada se začuo smeh. Okrenula sam se. I videla njegovo lice. Zakolutala očima i okrenula se,odavno naviknuta na sve i svakojake komentare sa njegove strane. Međutim,rečenica koju je on tada izgovorio,povredila me je puno više od svih njegovih. Moj mozak je stao. Obećanje i zakletva da neću plakati,kao da se izbrisala. Van mojih kontrola,suza je samo skliznula. Okrenula sam se ka njemu. A on je opet ponovio istu rečenicu : A što me gledaš ? Nisam upravu,je li ? Debela k'o stoka,zar nemaš imalo savesti za majku koja te sama izdržava ? Ohhh...pa i ona je takva. I smeh se opet orio dvorištem. Nemo sam gledala u njegove smeđe oči,jasno videći taj sjaj u njima. Sjaj koji je svetlio nekom nedefinisanom negativnom energijom. Sjaj koji je ugasio moje oči. Gledala sam u njega,sve dok nije nestao iz dvorišta,po običaju zagrevajući se do obližnje kuće. Zapravo svi su nastavili za njim. A ja ? Ja sam se samo okrenula. Susrela se sa nastavnikom. Otišla do njega i samo mu rekla, tj. ponovila rečenicu koju je dotični izgovorio. Očekujući podršku,očekujući bilo kakvu reakciju,on je samo slegnuo ramenima,rekavši : Znaš,vi ste u takvom periodu,a ti stvarno imaš višak kilograma. Da li se u tom trenutku samo meni okrenulo sve naglavačke ?




To se puno puta ponovilo,a dotični nikad nije dobio ukor. Ja bih samo spustila glavu,smislila neku ispriku ta taj čas i samo sela na stepenicama ispred škole. Plakala sam dosta. U glavi mi se vrtio ceo život. Od malena,naviknuta na sve ubitačne poglede i došaptavanja,ali opet tako slaba na to. Nisam se mogla suzdržati,a suze za koje sam mislila da su davno presušile,nastavile su kliziti i kvasiti moje obraze. Zamagljenim očima,gledala sam njihovu utakmicu. Realno gledano,bez činjenice da ga mrzim i da mi se gadi,dotični je stvarno igrao. Ali ni izbliza tako dobro i čisto,koliko ga je nastavnik dizao. A dizao ga je sve do nebesa i tamo čuvao..


Čas fizičkog je svakog puta za mene bio isti. Smišljanje isprika sa sam bolesna,povređena ili ne znam ni ja kakva,i četrdesetminutno sedenje na hladnom betonu. Izigravajući krajnjeg bolesnika od čoveka,stalno bi me pitao šta mi je i zašto sam stalno takva a ja bih ga samo pogledala. Nasmejao bih se tim svojim nedefinisanim osmehom i otišao. Bilo je teško. Stvarno teško gledajući takve prizore i iznova i iznova,proživljavajući iste uvrede. Ali,čekala sam. Ni sama ne znam šta,ali čekala sam. Gajila to strpljenje. Meseci su prolazili,godina je čak prošla. A ja sam ćutala,sve dok njegova uvreda nije premašola svaku meru i granicu mog strpljenja. Tada sam jednostavno pukla a iz mene je izašlo sve ono što sam godinu dana taložila...



Po prvi put posle toliko vremena,odlučila sam da uđem na teren i odigram  odbojku. Ne znam zašto,ali imala sam veliku želju. Ispunila sam to zadovoljstvo sebi i ušla. Na prethodnom ili času pre toga,nije rekao ništa,već me je samo ćušnuo jako po ramenima,praveći se da hvata loptu,koja je došla do mojih nogu. Uzdahnula sam i podigla glavu,susrećući se sa nastavnikovim očima. Naravno,nije rekao ništa. Vreme je zapravo dobro prolazilo. Visoka 172/3 cm,odbojka mi nikad nije predstavljala problem. Zapravo,mogu slobodno reći da sam i bolje igrala od njega. Na moju veliku žalost i negodovanje,zapala sam u ekipu sa stvorenjem koje sam u celoj školi mrzela najviše. Nastavnikom. Uzimala sam dosta poena,igrajući na mreži. Ne znam kako se i šta dogodilo tih trenutaka. Znam samo da sam videla njega kako se priprema za smeč udarac i da sam ja samo skočila i blokirala mu tu loptu. Mreža nas je razdvajala,ali sam jasno videla njegov pogled i šlogiran izgled lica. Iscerio se i rekao : Ku***. Bio je to prvi put da mi je takvo nešto   rečeno. Nastavnik je bio do mene. Kao i uvek,pogledala sam ga. Njegovo lice bilo je bezizražajno i smireno.  Nastavio je : Ne gledaj me tako. Znam da bi vrištala od uživanja,bebo.Osećala sam mučninu u stomaku i samo izašla iz igre i stala do stepenica. Mutilo mi se pred očima,ali sam jasno videla nastavnikov izraz lica ispred mene. Tada. Tada sam jednostavno pukla,zaboravljajući da ispred mene stoji nastavnik...

'Jeste li vi normalni ? Znate li vi koji put se ovo dešava ? Ladno mi samo ili odmahnete ili klimnete glavom i nastavite da se ponašate kao odbegli sa psihijatrije. Jeste li vi možda gluvi ili glupi ? Ma ne znate vi,koliko je samo teško biti jedan pedaJasno negirate svaku negativnu činjenicu vezanu za njega,dižete ga do zvezda. A on ? Zapravo samo koristi te vaše gluposti i mutavost. " Skupio je svoje obrve i rekao : " Ne razumem. " Osmehnula sam se i nastavila. Pričala sam mu sve. Od prvog dana kada se on pojavio na vratima pa sve do ovog zadnjeg. Pričala sam sa suzama u očima,ne puštajući ih da me naprave slabijom ispred njega. Odgurnula sam misao da mi je on nastavnik,ne bojeći se više ničega. Nisam prestajala,gledajući ga ravno u oči. Pričala sam o rečima koje je on izgovarao i uvredama koje je nizao,mada bi bilo previše vulgarno da ih ovde napišem. Pričala sam o činjenici da me je nekoliko puta udario ispred njegovih očiju. A on je samo razgolačio te svoje plave oči. " Molim ? " Rekao je,molim. A ja sam se samo osmehnula i dodala : " Vrata direktorove kancelarije su mi dobro poznata. Uverena sam da razredni neće postići ništa,ali znam da direktor hoće. " Izvinuo se a ja sam samo odmahnula glavom i ušla u hodnik škole,jasno osećajući te hladne oči na svojim leđima.


Tu je bio kraj. Nekako znam da mu ništa nije rekao,ali se to nije nastavilo. Mada,ni ja više nisan zakoračila na taj teren i zgrabila loptu rukama. Svaka želja za košarkom,odbojkom ili jednostavno sportom,ubijena je u meni. Samo sam bežala od uvreda i iako ih više nije bilo,plašila sam ih se. Često bih sanjala reči koje bi mi govorio,možda samo zbog činjenice da sam previše razmišljala o tome. Nastavnik se dosta bolje ponašao prema meni,tj. ne onako kako se nastavnik ponaša,ali bolje. Međutim,u mojim očima njegov pad je idalje na istom nivou i da mi i zvezde sa neba skine i da ih u rukama,ostaće tako. Jer,prećutao je uvrede kakve vi ne možete ni zamisliti. Jasno je zatvarao oči pri svakom njegovom ispadu. Čak me je jednom pribio za zid škole i samo se osmehnuo. Gadi mi se. Mislim da će celog života. Zajedno sa nastavnikom. Nisam okrutna,ne znam mrzeti. Ali bih stvarno volela da mu ćerka ili sin imaju takvo iskustvo u školi,samo kako bi video kako je mojoj majci bilo dok sam joj to pričala. Ne znam kako je ujak čuo to,ali morala sam ga zaklinjati u sve redom i držati ga za ruku,kako bih ga sprečila da ode do škole.


Nastavnik nije više takav,a dotični se dosta promenio. Prilazio mi je dosta puta. Pričao ne znam ni ja šta,jer iskreno. Nisam ni slušala. Bili smo u grupi i radili zajedno na engleskom,znam samo da je prošaputao.  ' 'Nisam i ja tako loš i glup kakav me ti smatraš i praviš ' . Ignorisala sam to. I nikad mu nisam oprostila. Još godinu dana. Prisiljena sam da ga još godinu dana trpim,zajedno sa nastavnikom čije ispade idalje pamtim,a posle. Želim im sve najbolje.

Moj savet i poruka jeste, da nikad ne ćutite i trpite. Možda sam bila glupa jer nisam na vreme to rešila,ali to je bilo samo zato jer nisam imala hrabrosti. Ali vi je morate imati. Morate ! Nikada nemojte ćutati,jer ćutanjem samo produbljujete svoje rane. Ćutanje nije zlato,već odraz mutavosti i slabosti. Morate se boriti za sebe i svoje ja. I,možda vam ova priča ne deluje tako jaka i snažna,ali samo zato jer je niste doživeli,a ne dao Bog da je doživite. Znam samo jedno. Svako ko pregazi jednom,pregaziće vas opet. I ne opraštajte nikada. 

субота, 10. септембар 2016.

Stop wars. I 'm scared . | Please,we need a world peace !





Ovakve i  slične stvari su mi nekako uvek igrale pred očima,ali jednostavno nisam znala da ih na pravi način iznesem,a iskreno nisam se ni trudila toliko. Oduvek sam smatrala da su ove veoma škakljive i neugodne teme kako za pisanje tako i za čitanje. Međutim,što sam sve duže u ovoj blogosferi, to sve više shvatam da je blog jedno mesto gde svako ima pravo izneti svoje mišljenje. Ne znam da li će vam se dopasti ovaj post,ali ga ipak pišem,zahvaljujući našoj divnoj Katarini  koja mi je i preporučila ovu temu. A inspiracija je sama pokucala na moja vrata. Inače,takođe je i ona pisala nešto slično na svom blogu,pa slobodno pogledajte. 






Uobičajni i sastavni deo moje rutine jeste gledanje večernih vesti sa dedom. To nikako ne propuštam,jer mu jednostavno volim praviti to neko društvo i dati koji komentar iako se ni malo ne razumem u politiku. Radije komentarišem stil aktuelnih političara,što ponekad i iznervira dedu ako se kojim slučajem radi o ozbiljnijim temama na televizoru. Ali,takva sam. Oduvek sam se smejala svim ozbiljnijim temama i pokušavala svu tu frku pretvoriti u nešto šašavo. Pretvoriti u nešto u mom stilu. Međutim,kao da je ta moja volja isparila iz mene sinoć. Sela sam kraj dede kome je čudna bila moja ozbiljnost i mirnoća. Uzdahnula sam. Baš sam se tog jutra probudila sa nekim čudnim osećajem. Osećajem da nas nešto čeka,nešto nimalo dobro..
Deda nije postavljao pitanja,a ja ovog puta nisam izigravala modnog kritičara i ocenjivala njihova odela. Mirnoća i tišina, dok su se na vestima smenjivali događaji.  Slušali smo o okolnim zemljama,kada je deda izgovorio : Ah dete,ponavljaju se devedesete...


Zbunjeno sam ga samo pogledala,dok je moj mozak obrađivao tu rečenicu. Ponavljaju se devedesete. Ponavljaju li se stvarno ? Na šta li je deda mislio ? Zbog čega je doneo takav zaključak ? Uzdahnula sam. Nisam mu htela postaviti niti jedno od ovih pitanja,jer jednostavno osećala sam neki strah povodom odgvora. A nisam htela uništiti i naše već mrtvo raspoloženje. Vesti su se završile,a ovoga puta nisam imala volje da gledam sport. Pokupila sam telefon i popela se do svoje sobe. Ležeći tako u krevetu,počela sam razmišljati o mnogim stvarima a teorije o dedinoj rečenici su se same nizale. 





Oduvek sam volela te famozne devedesete godine. Sve te misterije,tama i stalna uzburkanost su nekako od malena bile moj stil. Volela sam taj strah dok hodaš ulicama,taj nimalo bezlični život. A sada ? Volim li sve to sada ? Deluje li mi to stvarno tako magično ? Odgovor je,nažalost ne. Posle dedine rečenice i cele moje analize,donela sam zaključak da mi ama uopšte ne deluju pozitivno i dobro te godine. A zašto i bi ? Kome su one i donele šta ? Plašim se puno toga. Plašim se smrti i samoće,ali verovali ili ne,plašim se i ratova. Zvuk borbenih aviona,izveštavanje o stanjima svuda,krv i ubistva. Naježim se uvek i na samu pomisao. Rat nikada nikome nije doneo ništa dobro,a kao svesna i inteligentna bića to smo već odavno trebali shvatiti. 

Samo me jedno i zanima,jeste li srećni ? Možete li biti srećni dok gledate ženu koja plače nad telom svog deteta ? Možete li biti srećni dok slušate kukanje bake koja svog sina nije i nikada neće dočekati iz vojske ? Vidite li onu slomljenu devojku sa slikom dečka u rukama i jeste li srećni ? Čujete li plač dece koja nemaju ni pojma o ratovima a upravo su se našli u njima ? Kakva je to hladnokrvnost,kakva je to bezosećajnost ? Zar smo stvarno tako glupi,zar smo stvarno tako nezreli ? Sreća se ne može graditi na tuđoj nesreći. Teritorija za koju se svi borimo,će i posle nas biti ista. Ostaće na istom mestu i mnogi će se i posle nas boriti zbog nje. Međutim, i oni će otići. A teritorija neće pobeći nigde. Hiljadu će se života ugasiti i hiljadu će se srca slomiti,a teritorija nam neće pobeći. 




Stalno nešto slušam o velikim silama,atomskim i nuklearnim bombama. Stalno nešto slušam o lansiranjima nekih raketa i isprobavanju nekih bombi. I sada,da malo sednemo i zadnji put porazgovaramo kao civilozovana bića. Da malo razmislimo o tome što radimo i koristi li nam to čemu ? Eto tih smo devedesetih godina uništili toliko toga.  Zauvek poremetili odnose sa okolnim državama. Zauvek uništili ono što su nam preci ostavili. Ugasili na hiljade osmeha,ugasili na hiljade nada i snova. I je li vredno ? Kažite mi,da li je vredelo možda ?


Svakog dana,dok gledam oko sebe. Dok gledam brda i planine koje me okružuju,setim se da je nekada ovde hodala srpska vojska. Dok sam izgubljena posmatrala ruševine tadašnje karaule , sela sam kraj stuba na kojem je napisano bilo : Srb. Suza mi je samo skliznula. Možda nisam shvatala,ali ja sam idalje živela u tim devedesetim godinama. Zarobljena i bez mogućnosti da i odem negde. I sada,dok nam do škole ne mogu dospeti ni knjige ni dnevnici,dok komotno ne mogu ni pričati. Spremna sam vam reći samo još ovo. Razmislite malo o detinjstvima koje ćete uništiti pre nego što potegnete oružje na nekoga.


Plašim se. Plašim se ratova. Sanjam o tom nekom mirnom svetu,iako kod nas i nema ratišta. Sanjam da će i deca u Siriji u budućnosti imati srećno i bezbrižno detinjstvo. Sanjam da će i ljudi komotno moći otići na aerodrom u Turskoj,bez stalnih strahova i osvrtanja. Sanjam da će ovaj svet postati bolje mesto za život. Sanjam da će se u našim srcima probuditi ljubav i da ćemo odgurnuti bilo kakve misli o ratovima. Sanjam da ćemo nekada imati mir u celom svetu...

четвртак, 08. септембар 2016.

Svaki je današnji bol, sutrašnja snaga ! | Zlatna pravila do uspeha | #movationalpost



Zahvaljujem vam se na divnim komentarima na prošlom postu ali i na činjenici da ste shvatili koliko mi je to važno bilo. Svaki vaš komentar daje mi dodatnu motivaciju da se nastavim baviti ovime,a svaki novi član proslavljan je kao novi deo porodice. Hvala što ulepšavate moj život,što ste sivilo mojih dana obojili i što mi svakodneno iscrtavate osmeh na lice. Ja sam jedna od onih koja nikada nije tražila motivaciju po Instagram profilima i raznim ostalim društvenim mrežama. Dovoljno bi bilo da samo sednem i par minuta porazgovaram sama sa sobom,odlučim da to nešto hoću i posle je sve ostalo lako. Međutim,znam da među vama postoje osobe kojima je jako teško motivisati sebe i doći do te neke želje koja teži ka ostvarivanju sna,pa sam tako zahvaljujući mom omiljenom boy blogeru,došla do zaključka da je ovo jedna od boljih tema koje se mogu naći na mom blogu. 

Kao osoba koja se borila sa viškom kilograma,sa osuđivanjem od strane okoline,nasiljem u školi ali i mnogim drugim stvarima,znam koliko ponekad može faliti samo delić da bi upotpunili našu snagu. Ponekad je samo i taj delić presudan,pa nikad ne dovršimo sa onim što smo naumili. Motivacija je jako važna,a u ovo doba nam je bukvalno dostupna na svakom koraku i možemo je naći svuda oko nas. Bilo da je reč o Instagramu koji je pun motivacionih profila ili pak jutjubu sa silnim klipovima o vežbanju. Ali,to vam i ne može mnogo pomoći ako vi sami nemate neki cilj u glavi. Motivaciju džaba tražite,ako sami niste voljni i spremni da je prihvatite. U ovom postu koji je inače deo tog serijala u kom pišem o onome što vas zanima i što ste vi tražili,predložiću vam i napisati par saveta kako da se stvarno motivišete i ostanete sa jasnim ciljem u glavi ! 

1. Manite se sačuvanja slika sa Instagrama i prepisivanja istih,jer iako sam o tome dosta slušala i gledala, napunila milion svezaka i dnevnika,to vam ne može pomoći. Jako je važno da prvo u glavi imate svoj cilj,jer se od nečega mora krenuti. Ako se kojim slučajem borite da viškom kilograma,najpre je važno da sami shvatite zašto vam to predstavlja toliki problem. Kada u glavi imate celu sliku vašeg problema,lako je početi. Nula je već napisana,dok vi u glavi smišljate sebe nakon svih onih vežbi i znojenja koje vas čekaju. Taj put nije lak,odmah ću vam to reći. Ja sam još od malih nogu bila rob kilograma,te sam negde od početka šestog razreda,preciznije pre dve godine,počela da mučim muku sa tim. Najpre sam izbacila večeru i u početku je bilo jako teško,jer je taj obrok bio kao nešto glavno u mojoj rutini. Kasnije sam izbacila čips i gazirane sokove i tako polako i polako rešila sam se svih štetnih i nekorisnih zadovoljstava. Mada sam ja malo i preterala u tome,pa sam krenula u početku i bez doručka,no to vam nikako ne preporučujem. Doručak je jako važan obrok i nikada ga nemojte preskakati i dovesti sebe u situaciju da vam se sve svede na jedan obrok dnevno. Hem nije zdravo,hem vam preti opasnost od stalnih vrtoglavica. Dakle,prvo što morate uraditi jeste da u glavi sami stvorite taj neki koncept,plan,prema kome će sve teći i tada ćete ako ništa više imati početak svega toga. 




2. Svet se osvaja u 05.00 ujutru dok svi spavaju. Negde sam pročitala da niko nije postao bogat radeći od 09.00h do 17.00h,što je istina. Ako niste spremni da rizikujete svoje dotadašnje navike,odustanete od spavanja svake noći i kasnog ustajanja,ni ne započinjite. Bilo da je o vežbanju reč,o pisanju,čak i da je reč o blogovanju,ne možete sve tako lako shvatiti. Ja,lično blog ne shvatam tako olako i mogu vam slobodno nabrojati noći koje nisam ni prospavala kako treba zbog pisanja postova,kako bi napravila dovoljno rezervi za avgust. Vama to možda zvuči smešno,ali je za blogera pravi praznik svaki nalet inspiracije i to se jednostavno ne može ugasiti spavanjem. Dakle,spremite se na jako mnogo rizikovanja i odricanja. Noćas,ili hajde vikendom jer sada svi već krećemo u školu,ostanite budni do kasno u noć. Lezite i buljite u strop. Razmišljajte o svom životu i stvarima koje vas čine srećnim. Donesite zaključak i kompletirajte spisak. Suzite ga do jedne / eventualno dve stavke. Odmah sledeće noći,počnite raditi to i ostanite do kasno samo zbog toga. Ujutru dok budete gledali rezultate koje ste postigli,osim ako se niste uspavali na pola puta,bićete ponosni na sebe. A motivacija će sama doći a verovali ili ne,zajedno sa njom pojaviće vam se i želja da i sledeća noć bude takva.



3. Od vrućeg betona,do lože i balkona,pljuvat' ćeš krv od bola - To je put šampiona.  Ja nisam poznata i moj cilj nije ni biti to u svom životu,ali je lepo znati da tamo negde postoji devojka/devojčica koja čita ovo što ja pišem. Jako je lepo znati da neko sasvim nepoznat,deli vaše mišljenje i zna bar nešto o vama. Ali,ni to nije palo sa neba,znate ? Niko nikome nije usadio u mozak to da tamo negde postiji trinaestogodišnja devojčica,koja se krije iza ekrana i svog 'blogerskog imena ' . Ne,ljudi. Morate se sami boriti,jer znate ni ovaj blog nije osvanuo prvog dana sa svim ovim postovima. Milica Dabović nije samo uzela loptu i popela se na čuveni balkon toliko puta. Novak Đoković nije samo zaljubljen u taj reket i njemu novac ne pada sa neba. Niti jedan sportista,niti jedna osoba koja je od svog života napravila nešto,nije to uradila spavajući. Zato,ustani odmah ! Ustani i kreni ka svojim snovima. Rizikuj. Svađaj se. Bori se. Ako treba i sam kreni protiv svih. Gazi i taj neki prljav put,ali ga gazi kao prvak. Motivacija ti ponekad i nije potrebna i ne radi to iz inata. A ako već i radiš iz inata,ne radi drugim ljudima iz okruženja,već radi u inat sebi. Radi u inat sebi,kao dokaz da nisi najbolje izdanje sebe i da možeš bolje.


4. Posmatraj rad drugih ljudi koji se bave istim hobijima ili poslom poput tebe. Ali,nikada,nikada ne smete biti ljubomorni na nekoga iz vaše okoline,ako brže napreduje ili mu sve to lakše ide. Jer,zapamtite,nekada ćete morati raditi projekte i sa kolegama na poslu,a ako baš vi budete sabotirali i  trudili se da zasenite kolege,to će šef najpre primetiti i umanjiti vam ili bodove ili čak šansu da ostanete na tom poslu. A i posmatranje uspešnih ljudi će u vama probuditi želju da i vi nekad postanete kao i oni. Motivacija na kvadrat !



5. Poslednja stavka,ali možda i najvažnija od svih glasi - Stalno težite ka nečim boljim i većim i od vas samih. Ako sada imate loptu i savršeno ste uvežbali pokret koji trenirate mesecima,odmah krenite na neki teži. Ako ste pročitali zaista teško štivo i ponosni ste na sebe,uzmite nešto još malo teže od toga. Ili ako ste napisali jako dugačko poglavlje sa puno dijaloga,odlučite se da krenete sa pisanjem nečeg težeg. I tako ćete uvek biti motivisani i sa jasnim ciljem ka nečim jačim i težim od onoga što ste postigli. 

уторак, 06. септембар 2016.

Vaša tema. Moje delo !



Nekoliko sam puta poželela da vam se zahvalim za sve što svakodnevno činite za mene,ali nisam imala načina. Kako nisam spremna organizovati giveawey,jer moram dosta putovati kako bi vam to poslala,nisam ni pokušala. Dosta sam puta pokušavala učiniti nešto za vas,međutim načina nije bilo i malo mi je i bilo žao zbog toga. Juče mi je na pamet pala malo čudnija ideja,a kako imam osećaj da na mom blogu postoji par osoba koje ga stalno posećuju,nadam se da će vas ovo obradovati. 





Radi se o tome da vama dajem šansu da napišete planer mojih postova. Pojasniću,dajem vam slobodu da u komentarima napišete temu,koju bi ste voleli videti na mom blogu. Ne želim vam nametnuti ništa,tema može biti čist plod vaše mašte ali i neko pitanje o kome želite opširnije mišljenje. Želim napomenuti da ću sve teme koje budu predložene uzeti u  obzir i napisati postove o njima. Tagove ne računam ! 




Budite kreativni,jer ovo na neki način radim zbog vas. Mislim da svako više i zna gde živim i kakva je situacija ali i tu se i prepliće činjenica da mi treba gotovo sat vremena do mesta sa kog bi vam mogla poslati neki paket. Naravno,moja bi majka trebala doći samnom,jer ja se sama ne bih mogla snaći,a povrh svih obaveza ove godine,to bi bilo suvišno. Stvarno. 




Postovi za koje ćete mi ideju dati vi,izlaziće svakog drugog dana. Dok ću ja između njih ubaciti neke koje sam već spremila. Nadam se da ćete predložiti nešto lepo ali i da ću imati pune ruke posla pišući to. 
P.S. Ovo možete računati i kao neku reklamu,jer ću u uvodnom delu spomenuti od koga sam dobila ponuđenu temu. 


недеља, 04. септембар 2016.

Outfit post - Sister's birthday !



Nedelja. Sutra se vraćam na selo. Uzbuđena sam zbog svega što me danas čeka ali i malo poljuljana zbog činjenice da ga još danas mogu videti. Ugledala sam ga juče i to sasvim spontano i srce mi je jednostavno stalo. Čula sam njegov osmeh i još više se zaljubila u njega ? Čudno je to. Međutim,da se vratimo na pravu temu ovog posta a o mojim ćemo ljubavnim problemima drugom prilikom. Pravo letnje vreme,idealna kombinacija i sestrin rođendan,kao stvoreno za novi outfit post na blogu. Nosim crnu haljinicu i Adidas Superstar patike. Nadam se da će vam se svideti a vi mi svoje mišljenje obavezno ostavite u komentarima. 

P.S. Danas smo tokom šetnje svratile u Bake&Cake gde sam bukvalno pokupila inspiraciju za narednih godinu dana. Tako tumblr izgleda to mesto i tako je savršeno i preslatko uređeno da sam se osećala kao u nekom filmu. Nažalost nisam vam mogla slikati to mesto. 

P.P.S Napokon sam danas probala Makaronse i oduševila se. 

Uživajte :)




















четвртак, 01. септембар 2016.

Danas.




Drma me nervoza. Drma me trema. Adrenalin raste. A u mojim je mislima samo jedno pitanje : Zar ću stvarno zaspati noćas ? Uzdahnem. Šanse su minimalne da se to zaista i desi. Sve dok je u mojoj glavi njegova slika i dok se ritam kucanja srca ubrza svakog puta kad samo pomislim na njega,od toga neće biti ništa. 


Priština. Uveče krećem za Prištinu. I znam da vas zanima čemu tolika frka i da li je Priština zaista grad kome se pridaje ovoliki značaj ? Moj odgovor nećete dobiti,jer šteta je trošiti i reči kad znam da vi mojim očima ne gledate na taj grad. Uzdahnem. Na tim ulicama tamo,napokon ću videti njega. Dečka u kog sam jako zaljubljena,dečka čiju sliku čuvam na ekranu mobitela i dečka kog svake noći sanjam. Deluje mi nestvarno. Deluje mi nestvarna činjenica da ću ga napokon pogledati u oči i videti ga. On je samo moja simpatija,ali slobodno mogu reći da sam mnogo zatreskana u njega. 





Mnogi od vas su zbunjeni,znam da će me mnogi hejtati zbog ovoga,a ja vas molim da se ne ustručavate i da slobodno iskažete svoje mišljenje u komentarima. Jednostavno osećam tu neku potrebu da vam otkrijem identitet dečka u kog sam zaljubljena. Ne znam šta ćete pomisliti,ali je to što je. On živi u Prištinu i otkrila sam o kome se radi i šire informacije zahvaljujući sestri. Albanskog je porekla. Nemoguće sam zaljubljena u njega i danima sam ubeđivala sebe da se trgnem iz tog nesvesnog stanja i shvatim šta se zapravo dešava. A onda sam prestala sa tim. Jer zašto ? Ne mrzim nikoga i smatram da zbog te silne mržnje koje se neumemo osloboditi,tonemo sve dublje i dublje. Razmišljam. Opet ubeđujem sama sebe da se trgnem i da sam ih to juče hejtala i govorila razne gluposti o njima i tek onda shvatim da sam bila samo jedna glupa klinka. Nije vredno. Nije vredno hejtati i mrziti nekoga samo zbog činjenice da je druge vere i nacionalnosti. Trgnite se ljudi. 



Ne znam Albanski. Ne razumem niti jednu jedinu reč. Živim daleko od Prištine i posećujem je dvaput godišnje. I pored svega toga,tu se kovitla i ta silna nepodnošljivost između ova dva naroda. Ja i on smo nemoguća misija,ubrzo to shvatim. Ali se pred mojim očima opet pojavi njegova slika,njegov osmeh i srce mi zatreperi. Ne razumem sebe. 



Danas je taj dan. Konačno idem za Prištinu. Želim ga videti. Najjače od svega,želim čuti njegov osmeh. Ne poznajemo se. Ali nešto puno jače od pukog sviđanja,privlači me i  tera me da neprestano mislim o njemu. Drhtim dok kucam ovo i u glavi mi se pojavljuju mogući komentari,ali ih ipak odbijam. Shvatićete me,zar ne ? Želela sam ovu radost i nestrpljenje  podeliti sa vama . Brojim sate do ulaska u autobusu,brojim sate i samo uzdahnem. Biće ovo duga,neprospavana noć iako me sutra rano ujutru čeka škola...