уторак, 26. јул 2016.

Summer or winter - I don't know | throw back to Montenegro 2015


Ne znam jesam li u nekom ranijem postu pomenula da sam osoba koja ne putuje često,a ako putuje ta putovanja ne traju duže od dva-tri sata. Nije da ja ne volim to,naprotiv,ali šta je tu je. Ovog sam leta ostala na Kosovu i nije da mi je drago zbog toga. Struje gotovo da nema svakog dana,što meni predstavlja jako veliki problem zbog blogovanja. Voda nestaje na svaka dva dana i ja jednostavno mrzim celo leto zbog toga. Međutim,kako ovaj post ne bi prošao u žaljenju i bacanju kletva,bilo bi dobro početi sa pravom temom ovog posta. Baš sam juče prelistavala stare slike na svom tablet uređaju i naišla na folder koji je nosio naziv - Winter or Summer - I dont know :) Osmeh se odmah pojavio na mom licu,jer sam se setila Crne Gore i Sutomora 2015 godine. Zanimljiva činjenica je ta da sam ja tamo putovala zimi i da uopšte nije bilo puno ljudi. Radilo se o jednodnevnoj poseti,ali ću vam pak ispričati nešto i podeliti fotografije koje sam tamo uslikala. Nadam se da ćete uživati i ne zaboravite da svoje utiske podelite samnom u komentarima. :)








Crna Gora je zaista divna država. Putovala sam tamo samo dva puta,ali je  i to dovoljno da steknem savršen utisak. Boravila sam u Nikšiću,oba puta. Međutim,moja divna tetka je odlučila prirediti malo iznenađenje,te sam odmah ujutru saznala da putujemo za Sutomore. Iznenađenje ili šok,ne znam šta se više dalo primetiti na mom licu.









Da,ne znam kako će  vama zvučati,ali ja sam sa svojih 12 godina prvi put zakoračila na plažu. Samo što mi suze nisu pošle,dok sam koračala plažom i osećala pesak ispod mojih nogu. Bilo nas je najviše desetoro na ogromnoj plaži i ta me je sloboda nekako osvežila. Sa zimskim kaputom i dubokim patikama,ličila sam na vanzemaljca koji korača crnogorskom plažom,ali je zato moj osmeh bio nešto istinito. 








Plaža je bila ogromna ili se bar tako meni činila jer je to prva i za sada jedina koju sam videla. Trčala sam,padala,smejala se i opet ustajala. Držeći mamu za ruku,ne zato što sam bila mezimica koja se bojala svega,već zbog činjenice da sam taj momenat želels provesti sa njom što je više moguće. Brala sam kamenčiće,lutala plažom i na kraju samo sela i gledala u beskrajno plavetnilo. Sav se moj život isprepleo ispred mene i moram priznati,po prvi sam put zaplakala od sreće. 







Rođak,koji je malo stariji od mene,došao je i seo do mene zagrlivši me. Uživala sam i samo sam molila Boga da taj dan traje i traje. Što duže i više. Hladni sok od jagoda,mamin osmeh i svo to fotografisanje. Beskrajno plavetnilo i mekani pesak. Raznobojni kamenčići i hladni sokovi. Raj. 





субота, 23. јул 2016.

My cleaning routine | Summer 2016




Moram spomenuti da ja imam samo 13. godina i da će možda mnogima biti čudan ovakav tip posta na mom blogu. Međutim,kako moja mama ima jako puno posla u kući i kako povrh svega toga mora pomagati baki i dedi na njivi, ja sam odmalena počela mešati svoje prste u kućne poslove. Svesna sam da joj na svaki mogući način moram pomoći,te radim sve poslove koje bi jedna trinaestogodišnjakinja mogla. Smatram da bi ovaj post možda bio jako koristan mojim vršnjakinjama, koje imaju želju pomoći sa kućnim poslovima a ne znaju kako ili na koji način. Uživajte i ne zaboravite da ostavite svoje mišljenje u komentarima na kraju. :)


Prvo što uradim čim ustanem je nameštanje kreveta. Ja inače ne pravim toliki haos tokom spavanja i ujutru ne nailazim na toliki nered. Međutim kako je letnji rasput tu i kako su mi u goste došli brat i sestra,puno je više posteljine i uopšteno haosa.  Pokupim posteljinu i uredno je posložim u ormar. Namestim prekrivač na krevetu i pokupim i sredim odeću koju sam prošlog dana ostavila kraj kreveta ili na stolici. Otvorim prozor i spustim roletne kako bi sprečila sunčeve zrake da se probiju u sobi. 




Siđem dole u dnevnu sobu i uglavnom zateknem samo majku. Čim jedem operem suđe koje sam koristila i uredno ga odložim. Ujak uglavnom tada ustaje,te ja odem i pospremim haos koji je za njim ostao. Pospremim mu sobu i sredim odeću koja je razbacana po podu. Otvorim prozor i spustim roletne. 


Čim se malo odmorim,zgrabim čistilo i brišem prašinu sa ormara u mojoj sobi i sa ormara i kompjutera u ujakovoj. Proverim ima li kakva odeće na terasi,te je pokupim i uredno posložim u korpi. Siđem dole i usisam samo kuhinju,pošto je soba u kojoj baba i deda spavaju čista. 



Kasnije samo pomognem majci oko serviranja ručka ili odem do prodavnice po koju namirnicu. Pomognem babi oko navodnjavanja cveća i tu bi se moja rutina završila. Moja mama je jako zadovoljna ovim što radim,pa bi i vi mogli pokušati. Verujte mi bolje je ovako potrošiti svoje vreme,nego izležavati se po ceo dan u krevetu. :)





понедељак, 18. јул 2016.

My summer morning routine | July 2016




Kako leto uveliko traje i kako se meni raspoloženje menja poput ovog vremena,gotovo da proklinjem svaki dan kad ne mogu do mile volje uživati napolju. Leto je tu i ne provodim ga onako kako sam očekivala ili želela,ali vam mogu reći da mi vreme sjajno prolazi i da mi skoro nikada nije dosadno. Danas sam tu sa novim postom u kom ću sa vama podeliti moju jutarnju rutinu tokom leta,te se nadam da će vam se svideti :)







Moja jutarnja rutina počinje onog trenutka kad se soba dovoljno zagreje i kad mi kapljice znoja počnu 
kliziti niz lice. Probudim se sva znojava i bezvoljna,te kako nemam naviku da ustajem pre 14.00 časova zgrabim telefon. Proverim uglavnom samo Instagram i blogove koje pratim. Ako tu ne naiđem na ništa novo ili zanimljivo,bacim pogled i na jutjub. Kad već uveliko dođe vreme ustajanja,bezvoljno se rastanem sa toplim krevetom i u pidžami siđem do kupatila. Umijem se i obavim ličnu higijenu. Odvežem kosu koja je prethodno bila zavezana u rep te je očešljam i po takvoj vrućini pustim da pada preko ramena. 





Odem do dnevne sobe i pogledam ima li koga. Kako baba i deda nikad nisu kod kuće u to vreme, a ujak još spava,naiđem  na mamu koja gleda TV ili pak radi nešto u kuhinju. Poželim joj dobro jutro te se vratim u svoju sobu kako bih se obukla i bar malo zaličila na normalnu osobu. Ujutru sam mrzovoljna i gotovo bezvoljna te samo zgrabim najbliži šorc i majicu. Pospremim svoj krevet i sobu te spustim roletne kako bi bar malo sprečila sunčeve zrake da se probiju. 


Siđem do kuhinje i  napravim tost ili samo namažem krem preko kriške. Zavisi od raspoloženja. Pojedem to uz TV,te ustanem i pospremim suđe. Kako sam gotovo uvek sama u tom periodu,odem do bake i dede u obližnjoj njivi ili se jednostavno ispružim na krevetu u dnevnoj. 




Nemam neko određenu naviku da radim. Svakog dana je nešto drugačije. Ako smo juče nešto radile obavezno održimo jednu trač partiju sa sestrama,a ako one po navici vise na telefonima ja samo zgrabim knjigu i odlučim da neko vreme ne  budem dostupna za nikoga. 











































































петак, 15. јул 2016.

One day i'll make myself proud...




 Isto kao što se neki ljudi nikada ne priviknu na mrak,tako se drugi nikada ne prviknu na svetlo. Budi ti to svetlo, na koje se ljudi nikada neće navići. I nikad ga nemoj ugasiti,samo jer će pojedincima ići u oči.



Ne uspeva uvek onaj ko ima sve,već onaj ko se trudi i bori. Znate, koliko god se ovaj naš život vrtio oko novca,nije sve u tome. Potrebno je puno više od šugavog papira. Potrebna je upornost,potrebna je želja. Potrebno je toliko kapljica znoja,toliko uzdaha i toliko bola. Potrebna je vera i potrebno je nešto puno više. Potrebna je istrajnost. Jer odavno znamo da život nije med i mleko,nikome. U najtežim trenutcima ti može postati teže,nikada ne zaboravi to. Put ka uspehu,nije lak. Toliko se prepreka nalazi na njemu. Moraćeš odustati od najvrednijeg,mnogi će ti govoriti da nećeš uspeti,puno njih će sve uraditi da te spreči,ali ti moraš verovati u sebe. Ima puno ljudi na ovom svetu. Okreni se oko sebe. Svako ima svoj život. Puno je onih koji tek stvaraju svoje snove ali i onih koji žale što ih nisu ostvarili. Svaka je prilika zlatna,svaka se prilika mora iskoristiti. Jer znaj,iako misliš da nemaš dovoljno,imaš puno više od nekoga. Okreni se malo nazad i videćeš...





Jedino čemu se divim jesu rad,upornost i volja. Srela sam puno ljudi u svom životu,ali pamtim samo one koji nikada nisu odustajali. Oni  koji su bili toliko jaki da su odustajali od puno toga,na putu snova.  Nije lako. Niko i nije rekao da će biti lako. Ali to je život. Iako ti sada misliš da imaš toliko vremena pred sobom,zapravo nemaš. Premalo je vremena,ako sada odmah ne kreneš. Puno puta ćeš se pitati da li je vredno. Puno puta ćeš hteti da odustaneš. A ako to uradiš,nikada nećeš uspeti.  




Ja možda nemam nikakve šanse da uspem,ali ja ne odustajem. Znam gde živim,znam da i možda nikada neću otići odavde. Ali ne mogu prestati sa pisanjem. Ne mogu. Toliko sam puta htela,ali ponekad bih pronašla samu sebe kako nesvesno držim svesku i pišem. Ne mogu odustati od pisanja,jer to čini moj život. A od života se ne odustaje. Bar ne tako lako. I sada,dok razmišljam. Nisam odustala,ali da jesam ? Šta bih uradila da nikada nisam otvorila blog ? Da li bi bila srećna kao sada,da nisam bila toliko uporna ? Odgovor je nažalost,negativan. Zato. Ustani odmah,krevet ti neće doneti ništa. Imaš vremena za sve,zna se kada ćeš odmarati. Sada,ustani. I kreni ka svom cilju. Nebitno je koji je i kakav, važno da je on tvoj. Tvoj je i samo tvoj. Totalno je nevažno da li si uspešan u crtanju,pisanju,pevanju,fudbalu ili razmišljanju i rešavanju tuđih problema. Tvoj je život i samo je tvoje pravo da ga organizuješ na jedinstven i TVOJ način. Ne slušaj druge,slušaj samo sebe. I nikad ne oklevaj. Bez rizika i nema dobitka. Rizikuj,stvaraj,ali najbitnije od svega,uživaj u tome. 


Znam puno ljudi koji su iz različitih razloga odustali. Mnogo njih je i  iz moje porodice. Mnogi žale i mnogima je i krivo. Ali povratna karta,za izgubljeni put ne postoji. Neke su greške neponovljive ali i nepopravljive. Zbog tvrdoglavosti,zbog porodice ili bilo čega,nečiji su pusti snovi raskrkani. Nečije je maštanje  uništeno i nečija je slika pocepana. Zašto? Jer nije bilo upornosti,nije bilo dovoljno snage i dovoljno želje. Zato jer su postojale granice,zato jer su postojale prepreke. Zato jer nije bilo rizika i zato jer se nije verovalo. I ? Je li bilo vredno ? Je li vredan prazan pogled kroz prozor ? Je li vredno stalno ponavljanje da je život surov ? Jeste surov,ali ga ti omekšaj malo. Potrudi se i uspećeš. 


Veoma je važno,da vas motivišem. Zbog toga je i nastao ovaj blog. Nastao je kao dnevnik jedne tinejdžerke. Kao onlajn dnevnik. Trudila sam se i koliko god mogla delila vam savete a tako ću i nastaviti. Još je puno priča,koliko mojih ali i ljudi oko mene. Poučnih,tužnih ali jedno je sigurno. Motivacionih. Otvorila sam blog,kako bi motivisala što više ljudi. Kako bi ih naterala da pogledaju svet ali i život iz puno drugih uglova. Da se zamisle,da sarađuju i da se solidarišu. Nadam se da sam u tome i uspela, a ako nisam,nadam se da hoću u budućnosti. Veoma je važno da shvatite,da je život jedan i da je samo vaš. Da ga samo vi uređujete. Polovina krivice je vaša zbog loših događaja. Pola vi,a pola sudbina. I ja znam. Da nikad neću odustati. Da ću se jednog dana sa ponosom okrenuti i posmatrati svoj život. Da ću sa osmehom gledati svaku moju suzu i svaki moj pad. Znam da ću jednog dana biti ponosna na sebe i na činjenicu da nisam odustala. Znam da ću nekad znati da je sve vredilo. Zato nemam nameru da odustanem,jer znam da ću jednog dana sebe učiniti ponosnom..

уторак, 05. јул 2016.

Nikad neću... ( raditi kao roditelj ) ?




Znam da sam i suviše mlada za ovu temu i uopšte za ovakvo neko razmišljanje,međutim ova mi ideja već nekoliko dana pada na pamet. Ja mislim da je ovo jako lepa i pre svega zanimljiva tema,iz ugla jedne tinejdžerke. Ove sam iste razloge zapisala u dnevnik ,kako bi ih jednog dana pročitala i podsetila se šta sam to ja mislila o roditeljstvu kao dete. Nadam se da ćete nastaviti sa čitanjem ovog posta,jer mislim da se nećete pokajati :) 


1. Nikad neću govoriti svom detetu da njegovo izdržavanje košta ili da je zaista glupo tražiti toliko novca svakodnevno. Zaista,znam kakve posledice ovakav govor ostavlja,jer sam bila svedok ovakvih situacija a i njihovih proizvoda. Posle ovakvih reči,dete polako prestaje sa trošenjem novca,ne jede na odmorima,jer se u njegovoj glavi stvara misao da je teret svojim roditeljima. Ja ovakvo nešto ne mogu uraditi svom detetu,jer znam kako se moja sestra od tetke osećala posle sličnog događaja. 






2. Nikad neću upoređivati svoje dete sa ostalom  i govoriti mu da se ugleda na njih.  Jednostavno,svi se na svom načinu trude da budu dobri i da daju sve od sebe. Ja mislim da je stvarno bespotrebno nabijati mu na nos svaku njegovu manu  i stalno mu govoriti da postoje puno bolja i angažovanija deca od  njega samog. Jer svako dete daje ono najbolje od sebe i vi mu tom pričom i poređenjem,bukvalno slamate srce. Bez ikakve potrebe. 




3. Nikad neću grditi dete zbog loše ocene. Ja znam kako je samo teško odrastati u porodici koja traži znanje,znanje i samo znanje. Znam koliko je samo teško pronalaziti hiljadu opravdanja zašto kući dolaziš sa trojkom ili četvorkom i znam kako je samo užasno slušati sve one pridike. Ja svoje dete nikada neću grditi zbog loše ocene,ali sigurno da mu neću ni  odobriti to. Već ću lepo i fino sesti sa njim i popričati. Objasniti mu šta se sve krije u temelje te ustanove,a ako on želi i namerava postati neko i nešto,učiće i bez stalnog mog ponavljanja da to uradi. 






4. Nikad neću reći svom detetu da nemam vremena. Ne mogu se požaliti,moja mama uvek ima vremena i razne savete za mene,kad god su mi oni potrebni. Međutim,videla sam puno situacija kad dete pita za savet ili bar potraži pomoć oko domaćeg ili bilo čega,a roditelj mu hladno odvrati da nema vremena. Lično smatram da je to jedan nehuman pristup,jer ono traži pomoć od vas zato što vam veruje i zato što želi da to uradite zajedno. Ne znam ili ne razumem,šta može biti preće od detetove sreće. 



5. Nikad neću povisiti glas na njega. Možda zvuči čudno ali ja ne mogu trpiti deranje. Kad god neko povisi glas na mene,bilo da je to nastavnik ili neko od članova porodice,moje telo reaguje na to drhtanjem. Osećam se loše i kad god se neko svađa ja pobegnem odatle. Stoga,nikad neću povisiti glas ne samo na dete,nego i na bilo koga. 




6. Nikad neću grditi dete zbog jela ili ga primorati da jede ono što samo ne želi. Da se razumemo,ja neću razmaziti dete ili ga napraviti maminom decojčicom ili maminim sinom. Ne,samo meni je zaista glupo grditi dete zbog jela. Ako se njemu ne jede,zašto da mu ja silom ubacujem kašiku u usta ? Mislim da zaista nema potrebe. 

--


To bi otprilike bile stvari koje ja ne bi radila kao roditelj. Međutim,ovo je samo mišljenje jedne tinejdžerke i naravno da stoji da ću se ja dosta promeniti do tog roditeljstva. Ali zaista bi mi bilo drago da tada pročitam ovu listu i saznam kako sam ja razmišljala u to vreme. Nadam se da ste uživali :)

петак, 01. јул 2016.

Kako su knjige promenile svet ? Collab !





Svet je tako čudno mesto. Skroz nepoznato našem umu,a još magičnije i opasnije nego što i sami možemo zamisliti. Toliko je ljudi kročilo na ovom tlu,živelo,sanjalo i na kraju umrlo. Toliko je njih bilo,a sa samim nestankom,nestali su iz naših sećanja. Toliko je njih bilo, a zamislite još koliko će ih biti. Svet je takav kakav jeste i svaki pokušaj da ga promenimo izrast' će u neuspeh. Jer je to nemoguće. Nemoguće je probuditi istu misao kod milijardu ljudi,isto kao što je nemoguće naterati ih da rade i razmišljaju složno. Svet je na samom izmaku i samo sitni koraci vode nas do dna,na kom čeka propast. Međutim, koliko se god mi trudili da napravimo bilo kakvu prepreku to je nemoguće. Mozeš ti napisati knjigu o tome koje sve blagoslove imamo na ovoj planeti i koliko je sami mi uništavamo i tu knjigu može pročitati milijardu ljudi,međutim i to će se zaboraviti. Jer se danas živi brzo,te pored svih problema sa kojima se danas sreće prosečan čovek,on ne bi ni imao vremena da razmišlja o tvom delu. Zato se,manite želje da budete popularni,jer svi oni koji danas to jesu,za par godina neće biti. Svrha života nije popularnost,niti činjenica da će vas na milione ljudi pratiti i voleti. Svrha života je zapravo mali svet koji sami vi stvarate. Svet koji se nalazi u vašoj glavi. Ovo nije post o tome koliko su knjige promenile svet,već o tome kako su knjige dale smisao MOM svetu...





Odmalena povučena i tiha,oduvek mi je teško išlo sa ljudima. Nisam se nikada brzo uklopila i nikada nisam mogla normalno komunicirati sa poznanicima. Kao izrod kome leto nije predstavljalo ništa,do buljenja u  TV, od jutra do mraka,stvarno mi je leto predstavljalo ništa više do smaranja. To mi kao maloj i nije predstavljalo veliki problem,ali kako je vreme prolazilo to je sve više prolazilo u bespotrebno traćenje dragocenog vremena. Znala sam da tu naviku moram promeniti, a kako mi je gotovo nemoguće bilo zamisliti bilo kakav susret a kamoli druženje sa ljudima,pošla sam u potragu za hobijima. Tada još nisam ni bila pronašla svoj talenat za pisanje,pa ka tome nisam uopšte ni pošla. Kako moj ujak mnogo čita, a i profesor srpskog je, ima čitave kolekcije knjiga koje je kao mali kupovao. Ušla sam u njegovu sobu i sasvim spontano,preturajući po toj fioci naišla sam na jednu lektiru. Ne sećam se za koji je razred bila,ali znam da je delo Vancoa Nikolevskia, a da delo nosi naziv Čarobni Samarčić. Naziv me je odmah privukao,a ja sam brže bolje zgrabila tu knjigu i uputila se ka sobi. 





Tu sam knjigu pročitala bezbroj puta. Kasnije je to bila druga i tako. Lektire su se množile,a kako sam ja kročila u tinejdžerski svet,tako su sve više knjige zauzimale njihovo mesto. Sve više sam postajala zaljubljena u taj paralelni svet u koji bi kročila,svakog puta kad  bi držala knjigu u rukama. Volela sam taj osećaj kad sam mogla živeti više života u isto vreme,kad sam imala tu moć da zavirim u nečije razmišljenje. Sve više i više,taj me je paralelni svet izvlačio iz svake krize. Ne bi osećala ništa i zaboravljala bi na svoj život,živeći onaj koji je pisac unapred odredio. Čitanje je postajalo sastavni deo mog života. Postajalo je moja opsesija. I kako ljudi ne mogu bez novca,ja nisam mogla bez knjige...





Moj svet se menjao i menjao. Više mi leta nisu bila obojena tugom i sumornošću, a TV je ostao daleko iza mene. Knjige ne da su i dale smisao mom slobodnom vremenu,već su me naterale i da otvorim oči i svet sagledam sa puno drugih perspektiva. Postala sam otvorenija,pozitivnija i društvenija osoba. Postala sam nešto puno bolje nego što sam bila. Sada sam tu. Ludim za knjigama,isto koliko za pisanjem. Kad god sam u prilici ja zgrabim i pročitam koji roman. Ne kažu mi uzalud,da sam jedina osoba koja bi se radije odrekla telefona nego knjige. Svet je idalje na istom mestu. Idalje se ne pomera i ostao je isti kao i tada.   Možda nisam a i neću uspeti da promenim svet,ali nije ni važno. Promenila sam onaj moj mali,to mi je dovoljno. 


--

Ovo je collab post sa  Moderna Štreberka . Nisam sigurna da li je ona još objavila ovaj post,ali vi svakako posetiti blog jer se nećete pokajati :)