петак, 25. март 2016.

I think,I think #6 | Da li nam društvene mreže kradu privatnost ?



Ne očekujem od vas da čitate ovaj post,jer je na kraju krajeva ovo samo mišljenje jedne 13-godišnjakinje. Uvek sam ostajala uz teoriju da godine ne označavaju ništa u životu. Nije bitno koliko godina imaš,već koliko života ima u njima. Možda je malo teži život,puno pročitanih knjiga ili nešto sasvim deseto,krivo što me neki smatraju mudrijom od ostalih mojih vršnjaka. Jednostavno je. Ja nisam niti pametnija niti bolja od njih. Ja jednostavno stojim na knjigama koje sam pročitala. 



Živimo u svetu gde je važnije imati pametni telefon,pa su nam i glave sve praznije. I ja lično koristim društvene mreže i  i sama ih  svakodnevno proveravam. Sve je počelo od Fejsbuka,do Instagrama pa Snepa. Snep je gotovo mesto gde možeš objaviti sve što želiš. Bukvalno sve što želiš. Nije bitno jesi li u školi,na poslu ili čak u WC-u. Postala sam korisnik ove društvene mreže pre desetak dana. U početku je zaista bilo zanimljivo. Pratila sam samo drugove i drugarice. Uglavnom ljude iz škole i one koje poznajem. Pre par dana,zapratio me je neki momak i dodala sam ga. Objavljivao je normalne slike,gledao moje i sve je nekako bilo normalno. I juče ja ulazim na snep i vidim objavu tog dečka. I ulazim. Verovali ili ne,momak je bukvalno objavio sliku posle...vođenja ljubavi sa devojkom? Da. Da. Otpratila sam ga odmah,jer me je zapravo to što sam videla zgrozilo. 







Sve ovo dovelo me je do razmišljanja da ljudi sve više gube svoju privatnost. Svima je samo stalo do lajkova i komentara. Bitnije je da svi vide ono što vi radite. Skrinšutujemo poruke,slikamo hranu. Bukvalno,svaku svoju rutinu ili naviku izložimo koliko i poznatim toliko i nepoznatim ljudima. Ne želim zvučati poput svoje bake ili biti dosadna. Ja sam samo realna. 


Ipak to je 21. vek. Samo društvo kao i svet u kome živimo,nam ni ne dozvoljava drugačije. Danas sam ušla u treći razred,kako bi vratila olovku koju mi je prethodno pozajmila jedna devojčica. Imala sam sedam časova,pa mi se smena poklopila sa njihovom. To je žalosno. Deca su u rukama držala telefone,niko sa nikim nije pričao. Svi su samo buljili u ekran i s vremena na vreme pokazivali drugu iz klupe ono što bi videli. Jedno pitanje mi je samo palo na pamet : Gde grešimo ?








Ja sam još dete. I ja sam gotovo ovisna od telefona. Samo. Gledajući njih. Videla sam svoj razred na tim mestima. Mi smo,ako ništa drugo,bili srećni. Nismo imali telefone ali imali smo život. Period od prvog do četvrtog razreda,je vreme koje mi se urezalo u pamćenje. Složna deca i dan pun osmeha. Od petog se sve survalo kao kula karata. Zahvatio nas je taj period puberteta. Ugledajući se na starije od nas neki su počeli izigravati frajere i dame a neki klošare i huligane. Ali je ipak,ono sećanje na niže razrede idalje jedno od najlepših. 


Dok sam gledala tu decu,jedno je bilo gotovo očigledno. Ta deca nisu imala detinjstvo. Odrastali su uz telefone i društvene mreže. Opkoljeni time od malih nogu,deca su se jednostavno navikla na taj ritam. I sama sam bila svedok,da dete bukvalno nije imalo pojma šta su imenice ili pridevi. Dete osmog razreda,nije moglo nabrojati padeže. Sve više i više,glave postaju praznije a tehnologije naprednije. Možete li zamisliti dan bez ijedne slike na snapu ili dva dana bez slike na instagramu ? Ne može niko. 











Moj ujak je nastavnik u srednjoj školi. Ponekad,bacim pogled dok ocenjuje pismene zadatke. I svakog puta se sve više razočaram. Jednostavno,sedamnaestogodišnjaci pišu 'neznam' , 'čisti smor '  i 'tebra '. Da,u pismenom zadatku koriste ove reči. A i zašto bi oni razmišljali o Napoleonovim ratovima, Arhimedovom zakonu,kad jednostavno mogu sve to otkucati na Gugl i dobiti rezultate. Ipak mi živimo u dobu tehnologije,koga briga što si ti gotovo nepismen ? 



Opet želim napomenuti da je ovo samo moje mišljenje. Ne želim niti vređati nekoga ili ponižavati. Ovo je jednostavno jedna realnost koja se mora prihvatiti.  I da,ne mogu verovati da je ovo već šesti post iz ove rubrike. 

четвртак, 10. март 2016.

Ja i moji prvi pokušaji pisanja..





Bilo je negde leto 2014 godine. Bila sam gotovo zaluđena čitanjem priča na raznim stranicama na fejsbuku. Nije bilo sekunde,da nisam držala tablet u rukama i visila na tim mnogobrojnim stranicama. Bila sam Directioner,pa tim je i moja opsesija bila i opravdana. Čitajući te priče,došla sam na ideju da i sama napišem nešto. Dobijala sam sve više i više inspiracija iz sasvim običnih stvari. Otvorila sam prozor na kompjuteru i jednostavno. Počela zapisivati sve što bi mi palo na pamet.




 Nisam ni obratila pažnju,a prvi deo,kojim sam se tada ponosila a sada shvatam da i nije bio toliko dobar, bio je gotov. Zamolila sam admina jedne stranice,da objavi moju priču. Ubeđivala sam ih i molila oko mesec dana. Znam,da je ta stranica imala preko 3.000 lajkova i objavljivanje moje priče na toj stranici,značilo je za mene jedno. Uspela sam. I napokon,momak je pristao da objavljuje priču. Videvši prvi deo na njihovoj stranici,bila sam oduševljena. Naravno,pod mojom molbom,ime autora bilo je anonimno. Priča se zvala Whellbarrows. Ova reč zapravo nema prevod,ili ga ja ne znam,ali mi je tada delovala savršeno. Radi se o devojci koja se probudi u nepoznatoj sobi. Kasnije,shvati da je zapravo u školi za veštice. Kroz upoznavanje sa profesorima,časovima i borbama sa vampirima,ona polako shvata da je njen život u normalnim okolnostima bio čista laž. Pokušava saznati istinu o svojim pravim roditeljima,ali u školi gde čak i zidovi imaju uši,to neće biti tako jednostavno. Smrt drugarice,ljubav prema profesoru i razne prepreke koje mora preći,dovode je do pitanja : Da li je zaista spremna da to uradi ? Prošavši kroz vrata čarolije,njen se život menja iz korena. 







Raspisala sam se malo. No,ova je priča meni  značila puno. Jednostavno,dane sam provodila kraj tog kompjutera i visila na toj stranici čitajući komentare i gledajući lajkove. Sada,kad je skoro dve godine,ne pišem i kad priča nije dobila ni svoj kraj,mislim da je zaslužila da bar dobije svoje mesto ovde. Ovo je uvod,koji sam ja tada napisala i koji je za dva dana skupio preko četrdeset lajkova. Zamolila bih vas,da pročitate i da ostavite iskreno mišljenje jer. Pa možda se u meni probudi ta devojčica koja je i pisala ovu priču  :) Ovako je izgledao taj uvod : 

 " Cuda se vrlo retko dogadjaju.Imati krila,magiju i moci..to je deo crtaca i nestvarnog sveta.A sta ako ta magija postoji u stvarnom svetu?Sta ako je ona oko nas? Sta ako oko nas postoje ljudi koji raspolazu magijama? Da smo deca,poverovali bi u ovo bez imalo razmisljanja..Ali i sama pomisao na udaljeni zamak koji je skola vesticama koji se svaki dan bore sa vamprima.Izgleda ne moguce.
NISTA NIJE NE MOGUCE!

Igra zabranjene ljubavi..ona ucenica..on profesor..ljubav ne moguca..
Koliko god se trudio on nece moci obuzdat svoje osecaje prema njoj.Iako je ona samo njegova ucenica..ona je njemu sve.
Ona,vrlo mlada,on ce postati nesto sto najvise voli.Ali sa njim pazljivo..U ovom svetu i zidovi imaju usi! "







To je to. Volim vas :)




уторак, 01. март 2016.

I think,I think # 5 | Kako lakše savladati gradivo ?



U seriji BTS postova,pisala sam post na ovu temu. Jedan je od najčitanijih i ima gotovo najviše komentara. I ja uvek volim pročitati ovakve postove,jer dobijam dodatne ideje koje mi kasnije posluže dok učim jednu od puno napornih lekcija. Planirala sam postaviti svoje slike,međutim one nisu dobro ispale pa sam odustala. Izvinjavam se i uživajte. :) 






1. Imam veoma,ali stvarno veoma zahtevnog nastavnika srpskog jezika. Najstariji je u školi,seda kosa i mrki pogled. Koža mi se već sada ježi. Nisam od najorganizovanijih osoba,te mi se desi da se u zanjem času setim,da nisam završila domaću lektiru. Sutra je predaja,a ja nisam ni pročitala pola lektire. Žurba. Žurba. Uzmem da čitam. Ništa ne ulazi u glavu. A i nemam vremena. Često sam u ovakim situacijama. I to ono baš često. Znam da ne valja prepisivati sa interneta,ali ja bukvalno i ne prepisujem to. Samo pročitam to i svojim rečima prepričam. U kriznim situacijama pomaže.  










2. Velike lekcije,zahtevni profesori. Koliko god ja puta pročitala lekciju,ne mogu zapamtiti sve. Čitam,čitam i čitam. No,ne mogu ja ceo dan provesti sa knjigom u rukama. Imam i ja druge obaveze. Moram pomoći majci,otići do prodavnice,odspavati ili pogledati epizodu omiljene serije. Jednostavno je. Snimim svoj glas dok čitam lekciju koju sutra moram odgovarati. Kasnije samo ubacim slušalice u uši u slušam to. Komotno mogu obrisati prozore,pomoći oko ručka ili otići do prodavnice. Pokušajte,pomaže. 






3. Koristim i ja markere i stalno ih kupujem. Imam ih u raznim bojama. Ali ponekad me iskreno mrzi učiti iz knjige. Jednostavno,izvlačim ono najbitnije iz lekcije i prepišem na papir. Lakše mi je tako. Jednostavno,izvučem ono najbitnije i od toga napravim neki mini sastav. Koristim i svoje reči i verujte nastavnicima se to više sviđa. 






4. Matematika. Matematika. Meni je iskreno ovo najomraženiji predmet. Toliko zavrzlama,toliko je potrebno logike i toliko muke da bi se dobilo jedno prosto rešenje. Nemam neki veliki savet oko ovog predmeta. Moja majka stalno ponavlja : Vežbaj. Samo vežbaj. Iskreno ćemo. Niko ne želi ceo dan provesti u društvu matematike. Hoćete malu pomoć ? Dok nastavnik predaje lekciju,vi ga možete snimiti. Znam,znam. Znam da ovo nije u redu raditi. Ali neće ni primetiti. Ja to uvek radim,ako učimo neku novu lekciju. Isto je kao da imate privatne časove. Slušam sva pravila,ponovo i ponovo. Pomaže. A i možete ovo uraditi i ako se radi o nekom drugom predmetu. 









5. Morate izvući srž iz lekcije. Ja,na primer.  Pre sam uvek sve učila napamet. I posle par dana bih sve to zaboravila. Ne ide više tako. Sada. Otvorim lekciju,pročitam je. I prepričam svojim rečima. Izvučem ono najbitnije. I tako se i lakše nauči a i ne zaboravlja se brzo. 



6. Odgovarajte unapred. Evo primera. Na prvom testu iz matematike dobila sam trojku. Zašto ? Zato jer sam mislila da je to samo prvi test i da će se to i brzo zaboraviti. E pa znate šta ? Nije se zaboravilo. Ne kažu bezveze da je prvi utisak najvažniji. Trebalo mi je gotovo tri meseca,par testova i dva pismeni zadatka,kako bih popravila tu šugavu trojku. Pouka : Bolje naučiti unapred. Bolje je naučiti tri lekcije,nego kasnije deset. Znam da vas mrzi. I mene mrzi. Ali bolje manje a ranije,nego kasnije a više. Nema odugovlačenja. :)