понедељак, 21. децембар 2015.

Knjiga meseca - ' Krive su zvezde ' Dzon Grin :)


Toliko sam bila puna emocija dok sam citala tu knjigu i tako se iznenada zavrsila da sam jednostavno zaboravila sta sam htela reci o njoj. Ali potrudicu ce da vas ubedim da procitate ovu knjigu,jer ce to biti najbolja odluka koju ce te napraviti. 






Na pocetku knjige Jelene Bacic Alimpic, stoji recenica  : Ko ne voli zivot,taj ga i ne zasluzuje. A knjiga Dzona Grina je to svakako dokazala. Jednostavno bojala sam se dok sam citala prve stranice te knjige. Gde god da sam pogledala clanke o toj knjizi,pisalo je jednostavno - Knjiga koja je rasplakala ceo svet. Bojala sam se kako ce na mene delovati,i jednostavno kako cu se osecati. No,kako sam sve vise upoznavala Hejzel Grejs,sve sam sve vise shvatala koliko je ona zapravo dobra,i ono najvaznije,nije jadikala o svom zivotu. Znala je da je bolesna,ali nije kukala o tome. Jedino sto je htela bilo je da distancira ljude od sebe,jer ih nije htela povrediti,vezati ih za sebe,kad ce svakako umreti. Medjutim,tada se pojavljuje Ogastus Voters,i Hejzelina prica je ponovo napisana!



Njeni trenutci sa Ogastusom,naterali su me da zamislim i pokvasim majicu od suza. U svakom sam poglavlju ocekivala njenu smrt i pokusala zamisliti kako ce Ogastusov zivot izgledati bez nje. No,kako je knjiga odmicala shvatala da je jednostavno...Ona je znala da je bolesna,znala je da ce  ce kad - tad umreti,a Ogastus je jednostavno bio poklon od Boga. A ona,ona ga je oberucke prihvatila. Pricinjavao joj je radost samim tim sto je verovao u nju,uverio ju je da je lepa cak i dok je u najgoroj fazi bolesti. I ona jeste bila lepa. Bila je iskrena,dobra,oprostljiva i veliki fan - Kraljevske patnje. Devojka koja je zivot posvetila toj knjizi i tome sta se posle zavrsetka knjige desilo. 






Ova knjiga,navela me je na veliko razmisljanje. O tome koliko srecu zapravo cine male stvari. Koliko je zapravo vazno prihvatiti ljude sa svim njihovim manama i ponasati se prema njima kao PREMA NORMALNIM OSOBAMA. Jer ako je osoba bolesna,njoj je mozda potrebna pomoc,ali ne i sazaljenje. Samo pomoc i ophodjenje prema njima kao prema normalnim osobama,zato jer su oni zapravo normalne osobe. Kao i svi mi.





Ovu knjigu smatram jednom od najpoucnijih knjiga koje vredi procitati. Ovu bi knjigu trebala procitati sva deca,ali i tinejdzeri kao i odrasle osobe. Jer iako to stoji,to nije tinejdzerska knjiga iako se u njoj opisuje zivot dvoje tinejdzera. Ta knjiga nosi mnogo vecu,dubokumniju pricu . Pricu koja vas moze naterati da promenite svoj zivot. Da promenite svoj pogled na svet.  



Jeste li vi procitali ovu knjigu ? Slazete li sa mojim misljenjem o njoj ? Bilo bi mi drago da cujem vase misljenje o njoj dole u komentarima. 



среда, 16. децембар 2015.

I think,i think # 3 - Sta ja zelim za Novu Godinu ?

Zaista mi je zao ljudi. Nisam pisala mesec i vise,ali kao sto svaki bloger ili jutjuber moze potvrditi,nisam imala puno vremena za pisanje a ni inspiracije. Kazu da je decembar mesec koji ima vise kontrolnih nego dana i pogodite sta - Totalno su upravu ! Jedva drzim oci otvorene,ali sam ipak sela da napisem ovaj post.  Moram vam se iskupiti,za moje katastrofalno i krajnje neodgovorno ponasanje,pa ce ovaj post  biti nadam se jedan od boljih. !









Sta ja zelim za Novu Godinu ? Moja porodica je,od kad znam za sebe,bila i suvise realna i nikada nije dopustala zivot u snovima.Znate,tesko je gledati namrstena lica svakodnevno. Pa izuzev Nove Godine. Tad smo svi na okupu i zbog toga je ovaj praznik moj omiljeni. Bar jedan dan u godini,gde su svi nasmejani,srecni i otvoreni za mastu i sanjarenje. Ne,nisam bila od onih devojcica koje su pisale pisma Deda Mrazu i ostavljale ga ispod jelke u nadi da ce dobiti to sto su unutra napisale. I ne,mama mi nikada nije igrala ulogu Deda Mraza te mi kupovala poklone i stavljala ih ispod jelke. I nisam takodje odrastala uz tajanstvene price o Deda Mrazu koji ulazi kroz dimnjak,dok ga na krovu cekaju irvasi. Znala sam samo pricu o coveku iz bajke,sa belom bradom i brkovima koji ispunjava decje snove. Oduvek mi je mama pricala ovu pricu,te sam od malena znala da je Deda Mraz samo izmisljeni lik te se nisam nikada susrela sa razocarenjem u vezi njegovog postojanja. Pa iz ovoga mozete zakljuciti da moje detinjstvo nije bilo sjajno. Niti bajno. Ali nije u tome poenta. Nikad nisam dobila lutku,komad odece ili knjigu,uvek bi mi deda ispod jelke ostavio poklon pun slatkisa. I to je meni svake godine izmamljivalo osmeh. Unutra nije bilo onakvih slatkisa kakve vi sad zamisljate. Niti Oreo,niti Milka niti ista slicno. Oni obicni slatkisi. I ja nikada nisam zelela nista vise. Bilo mi je dovoljna cinjenica da je deda to MENI kupio,i znala sam da je svaki slatkis tu deo njegove ljubavi prema meni,deo ljubavi coveka koji mi je zamenio oca.I jos uvek dobijam ovakve paketice od njega i svake godine se iznova obradujem. Previse mi to znaci.  








    Nisam pisala pisma Deda Mrazu sve do svoje 9. godine. Tad sam unutra pozelela telefon. Ali to pismo nikada nije poslato,vec je ostalo ispod jelke. No ono ionako nije bilo napisano kako bi ga moja majka uzela i kako bi vec sledeceg jutra dobila telefon. Ne,to je vise bio moj nacin da nekome kazem svoje zelje. U noci Nove Godine citala sam to pismo porodici,sa napomenom da ja ne zelim telefon. I ne,nisam ga dobila. Sledece godine u mom je pismu,stajala zelja da mi Deda Mraz pokloni dve knjige, Igra Prestola kao i Harija Potera. Zamislite jedanaestogodisnjakinju sa tim knjigama. Ali ja sam oduvek zaljubljena  naucnu fantastiku. Te knjige su zauzele mesto u tom pismu jer sam puno cula o njima i htela sam ih procitati i opet nisam to dobila. Sve dok mi ove godine drugarica nije pozajmila Harija Potera a ujak nije kupio Igru Prestola. Prosle godine je to bila karta za 1D koncert,ali i zelja da Deda Mraz posle malo svoje carolije kada ljudi zaborave svoj put i pravac,svoju humanost i kada naprosto pocnu gubiti niti koje ih povezuju. Citajuci to pismo shvatila sam koliko je karta za 1D koncert,totalno nebitna do ove druge zelje. 










   Ove godine nemam nijednu drugu zelju,osim da moja porodica ostane slozna,da mi baba i deda ostanu zdravi kao do sada, da mi brat od tetke proslavi svoj prvi rodjendan i ima najsrecnije moguce detinjstvo. Ove na prvi pogled sitne zelje,zapravo su jace i osecajnije od bilo koje materijalne. Jer vremenom,dok odrastamo shvatamo da se sreca i ljubav ne mogu meriti sa nicim. Sto smo stariji nase zelje postaju sve manje ali jace. Polako shvatamo da se matetijalne stvari ne mogu meriti sa onim malim,sitnim koje se kriju u nasim srcima. Tako da ce moje pismo ove godine,sadrzati samo gore navedene stvari. Jer mi zaista nista nije vaznije niti potrebnije,od ljubavi moje babe i dede,osmeha brata od tetke koji svakog dana nauci neku novu stvar i da toga da mi porodica ostane jaka i slozna kao uvek. Iako moje pismo nikad nece procitati niko do moje mame,bicu zahvalna Bogu ako uslisi moje molitve, i poslusa reci koje cu promrljati 31.12 kad sat otkuca ponoc i Nova Godina nam zakuca na vrata.









Moram se na kraju zahvaliti vama na savrsenoj godini,svaki vas komentar probudi je u meni sve vecu i jacu zelju,da nastavim raditi ovo. Bez vas,ja bih idalje bila ona stidljiva devojcica koja nije imala pojma o svetu koji se krije van njene sobe. Znam vas sve,i iako vi to sigurno ne znate,pojedinacno volim svakoga i svakoga od vas pratim. Ucinili ste da mi ova godina bude najbolja,i hvala vam svima do neba/